Liep pozdrav svima vama, i dobrodošli na ovo naše putovanje misaonim stazama nekih klasičnih filozofa, stazama, putevima, često i na prvi pogled čudnim, neshvatljivim, suvišnim, opterećujuće zbunjujućim predpostavkama o svietu našeg bivstvovanja, i o svietu MOGUĆEG.

OVDIJE ĆU DATI NEKE PRIMJERE KAKO SU NEKI KLASIČNI FILOZOFI RAZMIŠLJALI O SVIEU MOGUĆEG, TA VRSTA TEORETSKIH/ INTELEKTUANIH AKTIVNOSTI ČAK SE MOŽE NAZVATI I “SLOBODNA RACIONALNA GIMNASIKA NAŠEG RAZUMA”. OD OVE AKTINOST – MOŽE SE DOGODITI – DA ČOVIEK IMA I PRAKTIČNE, SVAKIDANJE , KORISTI , ALI U SVOJOJ BITI JE ABSTRAKTNA INTELEKTUALNA AKTIVNOST KOJA IMA VRIEDNOST SAMA U SEBI I PO SEBI. TEK KAD , I AKO , OVA AKTIVNOST POSTANE I OSTANE NEODOLJIVA STRAST, OPREDJELJENJE – BEZ MOGUĆNOSTI IZBORA – , ZVANJE BEZ “ZVANJA” , LJUBAV DUGAČKA KOLIKO I ŽIVOT SAM , TEK SE ONDA TO MOŽE ZVATI FILOZOFIJA IMENA VRIJEDNA (NEOVISNO O SVEUČULIŠNOJ SRUČNOJ SPREMI I STATUSU), SVE OSTALO JE “FILOZOFIRANJE” , S OVIM SE MI OVDJE N E BAVIMO.

Ovo teoretsko putovanje, premda na prvi poged može izgledati kao neka neozbilna i neodgovorna “Zgubidanova” “ping-pong” igra praznim riečima u bezzračnom prostoru ali, to je samo privod, tek površno i pogrešno shvaćena, ova za racionalno biće, i te kako temeljna , teška i važna aktivnost za svako zrelo, zdravo, ozbilno i ćudoredno odgovorno biće.

Ovaj je put popločen viečnim pitanjima: “Tu sam! Odakle dolazim? …, Kako …, zašto … i kamo … ?”. Već Staro Grčki filozof Aristotel ga je definirao kao “čoviek je po svojoj naravi radoznalo biće, on želi znati, traži znanje, spoznaje, odgovor.” Premda je žalosna istina naše egzistencialne nužnosti uviek bila (a danas nadasve) ograničena na temeljnu borbu za opstanak; ili kao danas u ekonomski razvijenim družtvima se svodi na bezglavo i stresano “skakanje i lutanje”, ili pak pasivno konzumiranje materije koje , sve više i više, čovieka pretvara u zoombija; u svakom slučaju: NE RABI ON SVOJE ESSENCIALNO I NAJJAČE ORUŽJE – SVOJ RAZUM; NE U DOMETIMA SVOJIH MOGUĆNOSTI. Nažalost, većina ljudi (svak ima neki svoj razlog) zanemaruje ovaj put, ili pak, tad i tad, tu i tu, malo tapkaju ovim stazama, te se umori i odustane. Kažu “ misliti boli, a nije ni izplativo!”. Radi, konzumiraj, “uživaj” i misli ŠTO MANJE, TIM BOLJE! (TO JE SEKULARISTIČKO-MATERIALISTIČKI SVIETONAZOR) na kojeg se tkz. obični – mediokriati – ljudi liepe kao muha na go*no. (Ova vrst razmišljanja ne vriednuje filozofsko “bubanje” na sveučilištu, osim ako za cilj ima materialnu produktivnst (što u biti stoji u diametralnoj suprotnosti s onim što ja ovdje podrazumjevam s pojmom “filozofija”).

Uviek je bilo, i ima, onih tko misle svojom glavom; oni se pitaju i misle nužno-DRAGOVOLJNO – čitavi svoj žvot, i profesionalno (premda ta aktivnst uopće nije nikakva profesija!). Ne maju oni nikakvu materialnu naknadu za svoj teški umni rad. A nerietko su i šikanirani, i progonjeni, a redovito su krivo/nikako razumieni, te prezreni od najveće većine “vriednih” graditelja konformizma, vojne industrije, i mentaliteta kupi-razderi-prožvaći i po*e*.) Oni ne rade zbog: visokog statusa u družtvu, zbog novca, ili vlasti … , nego jedino zato jer to moraju vođeni porivom nutarnje nužnosti. Živeći tako, svoju ljudskost, spontano i naravno, oni stvaruju svoju ljudsku essenciju (srž, bit, suštinu). Jedina snaga, poriv i motiv koji ih upućuje na taj – za racionalno biće – put je ljubav spram spoznaje, pokušaj traženja odgovora na sva čuda našeg postojanja (existencije kao takve). Kad su neki prirodoslovci u Staroj Grčkoj započeli postavljati pitanja ove vrste bili su oslovljeni kao filosofi (gr. filo-ljubav+sofija – mudrost). Potom je ovo stablo razširilo svoje grane, i korijenje, u svim pravcima, te je danas pojam postao višeznačajan, teško definiran, a najčešće omalovažavajući izrugivan (od zlobnika, zavidnika, prezirnika …, i onih koji uopće niti ne poznaju bit onoga o čemu pričaju). Svejedno, radi se o tipično ljudskoj RACIONALNOJ aktivnosti uzetoj, (ne KAO AKADEMSKI SNOBIZAM, ili kavanske ćakule i “mudrijašenje”; ono u stilu: “čoviek zasieo uz vatru, zadivanio, te odbaca dimove, i “objašnjava” koliko buha daleko može skočiti. Ili, pak tvrdi da je janjetina s ražnja daleko bolja od kamenica i vina …”, te daje “saviete” na dugo i široko …) kao ŽIVOTNO VAŽNA , I CIELOŽIVOTNO DUGAČKA NUŽDA ZA OPSTANAK. OVAKVA aktivnost ima intrizično (sama u sebi, i po sebi) absolutnu pozitivnu vriednotu. Plod ovih aktivnosti rietko rezultira nekim genialnim sustavom, teoriom … (kao na pr.: Platonov dualizam, Descartesov ; sumljam, dakle postojim; Kantov “Što uopće možemo znati?”, Humeov: skepticizam …, Husserlova ; fenomenologija ; M. Heideggarov “Being and Time”; Wittgensteinov: “Tractatus” …) , možda u ovom smislu i nije najvažnije uistinu biti prizat kao filozof, važnije je (po mom mišljenju) RAZLOG ZAŠTO X TVRDI TO ŠTO TVRDI, KOLIKO ŽIVOTNOVAŽNA NUŽDA STOJI IZA TIH UMNIH VRATOLOMIJA I RATNIH POHODA. KOLIKO JE UISTINU ISKRENA , I NUŽNA TA BORBA. TEK KAD JE , I KOLIKO JE , TA BORBA NA ŽIVOT I SMRT, TEK ONDA JE ONA I ISTINSKA FILOZOFIJA ; PA MAKAR TO BIO I MRZOVOLJNI SHOPENHOWER, POMAHNITALI NIETZSCHE; u SVE SUMLJAJUĆI PYRRHON; BALANSIRAJUĆI NA GRANICI , KANDIDAT ZA SAMOUBOJSTVO, WITTGENSTEIN… .

U svakom slučaju, analitička filozofija zahtieva da ; prvo i prvo, neovisno o tome ŠTO hoćeš tvrditi; TREBAŠ to tvrditi jasno; logički ispravnim argumentima, i jezikom jasnoće koji je bio Sokratov ideal, tek kad ovo imaš onda možeš tvrditi – to što već imaš kazati. Ako ovo nemaš onda si “filozof” ( u narodnom smislu) i “filozofiraš”, ili si političko brbjalo pohlepno za vlast, novac, i glancaje svog grandiozno egoa, a od 100 rieči jedva da 10 -20 % UOPĆE išta tvrde, ili substancionalno govore . Bože, poštedi nas ovakvih “filozofa”! A pune su ih sofe i fotelje u ulogama “experta” savietnika na TV … panelama, poznavaocima … na družtvenim mrežama, u tisku… .

U tekstu koji slijedi niže viditi će mo neke rezultate od klasičnih misaonih putnika na ovom putu. Te misli, uobličene u različitim sustavima, imaju raznorazne smiernice, argumente, uz pomoć kojih su oni opisali svoje uvide, uvierenja i zaključke s ovog misaonog puta. Kolikogod zanimljive bile njihove nam teorije ne serviraju neke definitivne odgovore, ali su poučne i truda vriedni primjeri kako bi moglo biti, ili kao možda jest, te su nama nadasve sugestija da i mi – tražeći slabe i kritičke točke i karike u njihovim argumentima i sustavima – idemo dalje na tom tipičnom putu za razumna, radoznalog, promišljajućeg, pitajućeg čovieka, a ne da sebi dozvolimo se korumpirati porukama okoline, da ne dozvolimo pasivnost i lienost uma pretvarajući nas u komfornu bljutavost lienih umova, tko samo žvače i preživa tuđe nemisli. “Ovakav život nije vriedan ljudskog življenja”, poručuje nam Sokrat. Te prije nego je dragovoljno popio otrov dodaje: ” Ja slušam i slijedim moj “diamonia”” (nutarnji glas koji mi kaže što je ispravo raditi, kako živiti, i ne mogu pogriešiti”) .” Ja odlazim, a vi ostajete, tko je dobitnik, a tko gubitnik – to će mo tek viditi!”, i ispije otrov, kalež svoje istine.

Dok čitamo diela ovih mislioca, važno je imati na umu da, i , ma, kolikogod njihove polazne premise, teze, sustavi, uvidi ili postulati… izgledali čudni, ne potrebni, i, na prvi pogled, ne shvatljivi, budite uviereni da su vriedni umnog napora. Ali nisu ti rezultati Biblija (religija) nego su to samo misli promišljanja, pokušaj orientacije u ovom svietu, na ovom putu u kojeg smo ubačeni. Cilj pokušaja stvaranja razumnih sustava je da bi se pokušali pravilno orientirati, a možda i – barem donekle – razumieti ovaj sviet, koji nam najčešće izgleda neshvatljiv, kao da postoji kroz govor/sviedočanstvo neke tajne; relacija izgleda a) naša sviest odjednom konstatira: “a ha! Dakle; ovo sam ja, b) ono tamo je sviet izvan mene u kojem se evo nalazim. (Koja je relacija između a) i b) vidi niže o Kantu, Wittgensteinu, Hume, …) . Zar nije najnaravnije i najnužnije da čoviek ne dangubi, nego da se odmah upita “Odakle? Tko? Što? Kako? Zašto? Kamo? … i da odmah započmem rabiti ono sredstvo, oruđe i oružje koje mu je prvo pri ruci, a koje je ujedno i najsnažnije, i koje je izraz najnaravnije mu reakcije na sviest o postojanju; te da to oružje odmah upotriebi kao svietiljku, štap i kompas na ovom čudnom putu svoje egzistencije – da rabi svoj racionalni razum, a ne da ga utrne i nastavi žvakati i buljiti u zid lažnih siena i obmana (u smislu Platonove pećine) – 2025. u TV… – ?

Razmatrajući ovako ovo najjače i centralno oružje koje posieduje vrsta čoviek, lako se može doći do zaključka da je čoviek već u ranu zoru, i već u prvom proljeću, svog postojanja na Zemlji, došao do uvida “a ha! ovo je moje najjače i najsigurnije sredstvo opstanka i sretnog života” te ga odmah počeo rabiti, brusiti, usavršavati… . No, daleko je ovaj zaključak od poviesne istine, naime: prvo je bio prisiljen rabiti svoje noge, te potom i svoje ruke; popeti se na stablo, donekle artikulirati svoje emocije, skinuti se sa stabla, u borbi prsa na prsa pobiediti divlje i agresivne zvieri, pronaći pećinu prikladnu za prispavati, izbrusiti kamenu siekiru … , otkriti vatru, … , da bi polako započeo formirati i razvijati svoj čoporni život … . Svladavši donekle sve te teške okolnosti, na red su došle one nesavladive; grom, stiela, orkani i zemljotresi, zarazne bolesti … , te nesavladive sile pokoravju čovieka, i on reagira emocionalo, t.j. daje im nebesko (religiozno) značenje i one postaju bogovi (skupilo se samo na Olimpu 100, 1000 bogova i božica. To je neracionalo, emocionalno, sužnjičko i praznoviersko razdoblje, dakle, čoviek nije započeo svoj hod Zemljinom korom sa papirusom u ruci i sa olovkom iza uha.

Ka zemlji pognuti, dugo su nebom teškim koracima mračni i mrki oblaci, stoljećima i tisućljećima vrhovima brda umorno hodali, za sobom vukući svoje drobine kao ogromne miešine pune vodenih stihija, da bi ih s vremena na vrieme nemilo na ljudske glave slievali, sve u nadi da ći se ljudska racionalna iskra, racionalno oko, upaliliti, probudiri, otvoriti; ali, ne! oni su i dalje, s kamenim sjekirama za jelenom, medviedom i sobovima po ciele dane skakali, munjama se klanjali i svetu kravu, i grom – božanstvom smatrali. Dok jednog dana: odjednom (tvrde neki) – gle čuda! Praskom udari racionalna striela u glavu nekih jonskih prirodoslovaca : ”Paang! Bum!”, te ih namah u misaono aktivni oganj subjekta pritvorila. Oni postadoše (”animal rationale”) svojeglavi, slobodni mislioci obasjani ljubavlju za mudroslovljem (filo = ljubav, sofia= za mudroslovlje, filosofia). I tako se otvori ljudsko racionalno oko (čoviek , kao vrsta, napravi nagli skok u razvoju samosviesti) te započme racionalno (ne više emocionalno , strahom okovan) MISLITI, i prestane začahureno spavati u svom sužanjskom praznovierju sanjajući mirni san nevinoga. Tako se rode (na Zapadu) u Staroj Grčkoj, prve filozofske škole. Tražili su odgovore na pitanja o svietu okolo sebe, i o najboljem načinu kako se odnositi spram stvarnosti koja ih okružuje. Tako su se pojavili materialisti, epikurejci, stoici i cinici, Sokrat-Platonisti, Aristotelovci … Novi platonisti.

Kako se je ta slobodna misao dalje razvijala (sve do našeg doba), o tome sam ukratko, i ono najvažnije sažeo niže, vidi o tome u nastavku.

Uviek je bilo sviesnih i samostalnih ljudi koji su smatrali da za čovieka najtipičniji i najvažniji posao, ipak nije fizički/materialno-praktički rad (kolikogod on bio prva, nužna i polazna točka za svakidašnji opstanka) nego da je to umni napor. Ova je vrsta ljudi postavljala pitanja, kritički je analizirala odgovore, a taj je rad rađao nova, i opet nova, pitanja koja su se s vremenom smirila u nekoj teoriji, sustavu ili svietonazoru. Tako su ljudi tražili, i formirali različite teorije na pr. o etici, estetici, epistemologiji, političkoj filozofiji … To je intelektualna aktivnost onih koji traže istinu o svietu zbog istine same,kao primarna aktivnost vrste čoviek (a što je intrizična vriednost).

Nasuprot ovoj ljudskoj aktivnosti, i načinu života, stoje: “vriedni skupljači kojekakve materije; njihov rad se sastoji u tome da oni prvo skupljaju komade materije na jednu hrpu; pa je potom prenose na neku drugu hrpu; pa na treću … i.t.d. “, tako je B.Russell okarakterizirao (pa ako i ironično) praktični i konkretni rad.

Na što ovi prozvani odgovaraju: “ vi ste samo prave i istinske “lienčine” od koga nema nikakve koristi, vi niti ne želite producirati za čovieka nužne potrebštine, vi sabotirate ljudski bitak i onemogućujete rast i razvoj družtva i zlorabiti svoje vrieme, korumpirate svoju ljudsku narav, bit i suštinu života, osim toga još ste i loš primjer za mladež. “Jer čoviek je ono što pojede, hrana – materija je bitna, a ne duh, ona mu određuje misli.” (kako reče ekstremni materialist Frauenbach).

Druga strana odgovara: mi sliedimo ljudsku racionalnu i moralnu stranu života; vršimo svoje istinsko poslanje, sve po diktatu svoje sviesti i saviesti – i stoga smo nepogrešivo na ispravnom putu, to je istinski razlog ljudskog postojanja, a ne kako nas vi “vriedni” moralisti karakterizirate zbog vašeg kratkovidnog i subiektivnog uvierenj. Naš je stav da: kad si je čoviek sebi osigurao temeljne potrebe za život tu je STOP! Prestani fizički raditi i skupljati na hrpu kojekakve male igračke za velike idiote – a počmi MISLITI! Rabiti svoj razum. To je za čovieka primarni rad, jer, kakav je to rad; dangubiti u tvornicama montirajući automobile, ili kojekakvu nepotrebnu tehniku, i stvarati kojekakve otrove i opiume koji uspavljavaju, pasiviziraju, te zombiziraju ljudski razum. Zar je racionalno ili moralno opravdati životni stil koji kao vrhunsku vriednost i cilj svog postojanja ima “stalno povećavati BND, da bi mogao udovojiti svojoj nastanoj požudi za bezkrajnim posiedovnjem materije, eda bi na taj način dao smisao svojoj opstojnosti (životu)”? Tko može u ovu zabludu vierovati? Odgovor: može samo onaj tko je svoj razum poslao na godišni/životni odmor, a svoj život predao u ruke skrivenih predatora.

Stoga, se treba ugledati u pravog “lienčinu” na pr. Sokrata: neće taj na posao (od : 09.00 sati do 17.00), on rađe provodi svoje dane i cieli život na trgu debatirajući s prolaznicima o kritici/analizi jezičnih pojmova, ili kako Diogenes koji je živio u bačvi na trgu i time tvrdio nužnost askeze i vlastitih misli umiesto komfora koji pervetira i uspavljava misao, i time otuđuje (alienira) čovieka od sebe samoga. Rad, prvo i prvo, znači misliti svojom glavom, a nužni uviet ovog rada je askeza – pa čak i povremena glad! Sve to izoštrava i oplemenju duh, karakter, čudoređe i oplemenjuje misao. A radno mu je vrieme; stalno i svuda!

Primjer rezultata tih napora imamo i u niže opisanim sustavima. To je vriedno pročitati, ali dobro je imati na umu da su to ipak i samo misli nekog pitajućeg i ne mirnog duha. Te umne vratolomije zaslužuju našu pažnju, vriedno je da im poklonimo naše vrieme i napor našeg uma, jer one obogaćuju našu maštu, šire perspektive i vidokruge našeg racionalnog obzorja, tako iztražujemo sviet mogućega, treniramo naše verbalne “mišiče”, širimo granice znanja i spoznaja, ali ono NAJBITNIJE za nas je pitanje dali (i koliko) te misli pokreću, obogate i u nama stvore naše osobne zaključke, misli, i tekstove s ovog puta. ( Ako je odgovr “da, ipak se kreće!” onda je to istinska nagrada i “doktorska/profesorska dizertacija” zaslužena nagrada, ne zbog prođenog formalnog akademskkog puta, nego zbog istinskog viernog hodanja ovom ljudskom stazom, koju neki zovu “filozofija”. Akademske titule, odlikovanja i formalne fraze izpraznih rieči ovdje nisu bitne; ono jedino što je bitno je: sinteza misli, osiećja i uvierenja; spoznaja da znaš da si kao čoviek na pravom putu; koji je ujedno i sredstvo i cilj.

Važno je imati na umu (odnosno praviti jasnu distinkciju) između osobnog, subiektivnog, uvierenja o znanju na pr. u: x, y, z … , i obiektivnog znanja o: x, z, y, … i OBIEKTIVNIH mogućnostima dokazivanja i KOMUNICIRANJA svojih tvrdnji i uvierenja o tom znanju. To znači da bilotko, svatko zainteresiran, može postići, dokučiti ili se uvieriti u tvrdnje o: x, z, y. Ako ovo ne možemo – onda je to “znanje” samo za “spašenog”. (Nije ni to zgorega, ima i to svoju praktično životnu funkciju, a to se nekad izrazuje pod parolom: “Treba živieti, a ne ić uokolo i predikati! Ne ruši ljudima njigove laži, od im je kruh svagdašnji! Svete krave, nam životno mlijeko daju! Što će nam tvoja istina!? Od laži se živi! Od istine prazan stomak, a za Istinu – se umire!“.

Sažeto: Za Istinu se živi! Zbog Istine se živi, i za nju se umire, i od svieta otuđuje (na pr. Sokrat, Isus… ), ali od istine se – često – gladuje! Suprotnost istini/Istini je onaj najrašireniji svietonazor, onaj praktičkno – materialistički , skučeno-egoistički i komotni, te ne osobno promišljen način života, to NIJE FILOZOFSKI odnos sa svietom.

Kao što rekoh, nismo mi prvi primjerak dvonožaca tko se, hodajući ovom bezkrajnom životnom stazom i tako sliedeći svoju ljudsku suštinu, racionalnost, radoznalost i sviest o važnosti svakog našeg odabira, debatirajući, promišljajući i pitajući se pri svakom nam novom koraku “dali je ovo … točno? Moguće? Ispravno? Logički važeće? … i tako hodajući bezkrajnim mogućnostima naših umnih staza; stalno sve dalje, i dublje ponirući u još subtilnije intelektualno-jezične dosege reflektirajući čoviek živi svoju autentičnost, tipično svoju ljudsku narav, svoj racionalno-ćudoredni ustroj, pokušavajući tako barem malo jasnije osvietliti put kojim korača, u nadi da za sobom ostavlja barem malo humaniji trag od svojih predhodnika. Tako ja razumijem, i tumačim, poviest filozofskog hoda kroz vrieme, te se – skupa s vama – želim pridružiti (ako i samo na kraći “španciren”) tom hodu (zovi ga – ako ti je baš potreba – bezbožno hodočasničko pitajućem puta). To je naš program.

PITANJA?

A. : Dali je to opasno?

M.: Da, opasno je!!! Vrlo je opasno. Što ima opasnije (točnije rečeno, što uopće može biti opasnije) od početi – za ozbilno – rabiti svoj razum! Nož na stolu, strojnica u podrumu, atomska bomba u podzemlju nisu opasni predmeti – sami po sebi, ali su i te kao opasni u rukama opasnih i opakih ljudi, zato je važno biti sviestan i razumno aktivan djelatnik u svom, i družtvenom, životu.

A.: I što to ima veze s filozofijom?

M.: Ima ovakve veze: prema Sokratu (i ne samo prema njemu!) ljudsko biće je destruktivno, i želi zlo, i čini zlo (u moralnom smislu pojma) samo i jedino iz razloga jer (i dok) ne zna što je dobro (to je naješće iz razloga jer brka pojmove, živi u lažnoj umišljenosti da “sve zna i razumije pa je eto mali nepogriešivi bog), na pr. živi u uvierenju – koje mu je indoktrinacijom … , reklamno-ideološkim terorom cenzure o “raju” na zemlji putem … ideologije x, z, …- kako se treba ponašati, živiti i usmieravati svoj život, misliti … ) i zato se ta žrtva, ta ne sviesna od sebe otuđena osoba, ponaša destruktivno i zlo. Lijek protiv ovoga je poučiti, dokazati, osviestiti, prosvietliti tu osobu da sazna što je ustvari dobro, i tek tada, potom, će osoba postati sposobna i ČINITI dobro. U tu svrhu Sokrat priča o svojoj metodi pojmovne analize …,koja nije samo intelektualna jasnoća, vedrina, koja već kao takva, rasterećuje od magle i mraka ”ne razumijem, zašto… ” a što stvara nemir, stres i ne prispavane noći, već je to etički/moralni čin ili stav/djelovanje ”samo onaj tko ne zna što je dobro čini zlo, pomozi mu da sazna što je dobro činiti će dobro”, kaže Sokrat (ja osobno ne priznam ovoliki optimizam i ovako svietli pogled na ljudsku osobu, ali to je druga priča. )

A.: Daj primjer!

M.: Imamo dobar primjer u jednom Sokratovom pitanju: “ Što je za čovieka bolje da živi svoj život kao sretno prase (svinja) ili kao nesretni Sokrat?”. Što ti misliš?

A.: Pa, kao sretna svinja, jasna stvar!

M.: Svinja je metafora za (recimo to pojednostavljeno) sve ono što nam “easy life” nudi, a Sokrat je metafora za racionalnog, razboritog, umnog i moralnog čovieka, filozofa … . Dali bi , s ovim pojašnjenjem, još uviek birao sretnu svinju kao ideal i životni stil?

A.: Absolutno!

M.: Ali, ti si time poništio i smrtno ugrozio svoju bit, svoje poslanje, svoj razum i moral, samog sebe, ti si time napravio jednu vrstu samoubojstva. Zar ti je to cilj? Zar nisi obmanut? Marioneta u rukama nečijeg interesa? Zar s tom sviješću možeš mirno spavati? Dali bi i sada , i dalje birao svinju?

A.: aaa,a a – a.

M.: ima nade!

Y.: Ne zanima me predikanje i moral, pa i ako dolazi od razumnog čovieka. Guši me i ugrožava moju slobodu : “Čini sve što želiš, bilo što da je to!” . To je sloboda , i to mi ti želiš oduzeti u zamienu za tvoj mučni i tieskobni svijet “kristalno blistavih jasnoća, i ćudoredne preuzvišenosti!” NE! Sve je relativno!

M.: Evo ga ! Tu je sofist, cinik, trgovac preživio je 2000 godina, tu je i hoće svietom vladati unovčujući svoj intelektualni kapital. “Donesite 200 litara kipućeg olova da mu na glavu izlijem! Ne za ovakve nema lieka – i nema ti miesta na našem putu. Ti si smrt – MRŠ!”, rekao bi Sokrat.

MI IDEMO DALJE!

Već sam pokret duha, naš hodovno-intelektualni hod, već samo formiranje i preciziranje novih i jasnijih pitanja je (ljudska) intrizično pozitivna aktivnost, to je zato jer aktiviranje i rabljenje našeg bezkrajno potencionalnog sredstva – oružja – razuma, pri čijoj aktivnosti smo “kao riba koja pliva u bezkrajnom oceanu”, i kao “ptica koja slobodno para beskrajno nebo”, t.j. cielim bićem znamo da smo u pravom elementu, da živimo naš autentični život, da smo na pravom putu, te i uprkos svom naporu mi smo ispunjeni bezkrajnim, i stalno novim, otkrivanjem, divljenjem i čuđenjem, i opet otkrivanjem, t.j. pomicanjem naših spoznajnih i jezičnih granica, kraće rečeno; mi tako živimo našu autentičnu ljudskost. Zar, za ljudsko biće, uopće ima išta što bi mu trebalo biti važnije, nužnije i prieče i prvotnije, na što bi trebao usmieriti svoje energije, aktivnosti i vrieme ? NEMA! Zbog te važnosti vas zovem na ovaj put! Pa da krenemo!

Mi ljudska bića, već smo zbog činjenice same, da smo sviesni da postojimo, da se nalazimo u koritu “Neke čudne rieke” (naše existencije) koja nas nekamo nosi, pa ti to htio ili ne! Pa ti to razumio ili ne! Svejedno! Rieka teče dalje! To je Tajna o kojoj mnogi imaju kojekakva svoja mišljenja, teorije i praktične svietonazore. To je i dobro, i poželjno da su neki ljudi iza sebe ostavili misaone tragove svoje borbe, to je korisno (tako da nama nebi bilo potrebno “ponovno otkrivati kotač ili toplu vodu”, kako se ono kaže! Jer za to nemamo … vremena!). Stoga će mo i mi ovdje, polako, opušteno, ne obavezno, sponatano i s jedinim motorom pokretačem ( “filo-sofiom” kao energijom životnodugačke ljubavi spram znanja, istine …) disciplinirano kao u školi – pa ako i bez zidova, bez formalnih propisa i birokratskog nasilja – ponirati u misli onih klasika koje smatramo vriednima pažnje. Inspiracija, potreba, i interes određuju dali dublje zaranjati u pojedine misli i pomno ih razdrobiti, da bi se tako njima obogatili, ili ih ostaviti na površini; paucima i paučini.

Prije nego što “zavrnemo rukave” i počmemo misliti svojom glavom (predpostavljam da je većina prisutnih žrtva sekularističko-potrošačkog sustava koji vas je raskomodio i uvierio da je “demokratski” da “mislite” TV-glavom …, reklamnim lažima… ), važno je da , prvo i prvo, pojasnim da tekst koji slijedi niže nije običan tekst. Ne radi se ni o nekom književnom tekstu, nekoj noveli, romanu ili religioznom ili potitičkom štivu, ne. Ovo je tekst (izražen sa tehničko-stručnim-jezikom ) izričaj kojim se služe, kojeg rabe, filozofi od struke .

(Ako se filozofija uopće može zvati ikakva struka, ako nešto takvo – ne ovisno o razini akademskih studija … – danas uopće postoji?) Neki kažu “filozofija je samo slobodna, opća umna gimnastika koja se priporuča kao temeljni predmet pri svakoj sveučilišnoj izobrazbi, struci, predmetu. To je način treninga da bi mislili logički valjano i izpravno, te da bi argumentirali jasno, valjano i jezički uvierljivo izrazivali naše tvrdnje.”

Imamo različitih smierova filozofije, na pr. analytička, kontinentalna, politička, estetska, znanstvenoteoretska (epistemologija) … . Interes za fiozofiju može biti vremenski: kraći-duži, te po intenzitetu: adolescentno banalni – ili životnodugačak i životdavajući, važan i cieloživotni strast i interes. A može biti i u stilu: “Jakob se cielu noć sa grmom hrvao, stalno ponavljajući “e, ma, neću te pustiti dok mi ne kažeš tko si…!”. Ovo je, možda, najčešći slučaj, a budući da, za razliku od Jakovljeva primjera “grma”, ovaj “grm” ostaje nijem ili mutavo ne jasan i kad zora cikne, i kad sunce vrhunce obasja, stoga skoro svi “hrvači” odustaju (jer eto se je pokazalo da imaju nesavladivo slabu točku, t.j. da im je pukla ova ili ona slaba karika na argumentativnom lancu … i zato nestanu. Možda poneki i ostane i preživi još koju filozofsku noć , ali to su rietki usamljeni “vukovi samci”, tako se selektira i možda preživi jedan od miliona početnih “filozofa”. Ako i on (kao Nietzsche) ne zagrli konja umiesto “grm” urlajući : “brate ti me jedini razumiješ!”.

Najveća većina ostalih su samo filozofski “pulastrići” koji ko-ko-da-knu tu i tu, ali ta zora koju previše glasno najavljuju, nikad im ne svane, oni možda naprave karieru, uklope se u sistem – i umuknu utopljeni u duboke sofe komfora, ili se pak u “filozofskim kućnim papučama” (onako liepo i blago udomljeni) šuljaju – zašto ne s lulom odbacajući “umno” pomirljive dimove – šuljaju se hodnicima nekog sveučilišta, Institucije za filozofiju. Postadoše nastavnici, predavači i prodavači – magle, a umišljaju da su filozofi!! Dakle, teško “zvanje “ bez zvanja! Ne priporučam nikome – osim onima TKO JE BAŠ ŽIVOTNO PRISILJEN, KOMU SE O ŽIVOTU RADI. TAKVIMA JE TO CIELOŽIVOTNI PROJEKT, ne ovisno ni o čemu. On životom sviedoči važnost svojih misli, neovisno o cieni, priznanju, titulama, količini publiciranih knjiga … . To je moja definicija filozofa.

Štogodi istinski filozof htio izraziti on za to postići mora imati svoj stručno-tehnički jezik koji se ne “prokrčiva” baš kao novele: “Nick Cartera” , “Romansa mog života”, “Srdce mi puklo od tuge…”. (Ako mi ne vieruješ , ti probaj pročitati; na pr. Wittgensteinov “Tractatus”, “Filozofska istraživanja”, On Certainty”, Husserlov “The phenomenological movement” , Heideggerov “Time and being” i.t.d. … . (Za “prokrčiti” ovu džunglu misli, i s njom se “potkovati”, obogatiti … . Razmisliti o tome… . Ostaviti to da “kisne” i da se “siri” , ostaviti nađeno ruho na dno kace … i strpljivo čekati, možda godinama, desetljećima da kvasac uzkisne, da se mlijeko usiri, a mošt u prvoklasno vino pritvori! Za ovo treba jaka kondicija, izdržljivost, i stalna samokritika svojih uvierenja. I kad je siguran u kvalitetu i potrebu produkta on to opet (po deseti put ? Prepiše), i ako se ne pokaje i sve ognju za ručak ne pokloni, u tom slučaju sve to vietrom u nepoznato pošalje … i … čeka neki novi pupoljak na čokotu, na visokoj grani u svojoj glavi … . Ovaj proces je (i mora biti) vrlo spor! Možda moraju proći godine , i desetljeća, ili BAREM 10 GODINA UMNOG ZNOJA da bi kandidat kriknio : AAAAAA-haaa! Yeees! I – napiše knjigu kojoj se jedino raduje neki knjižni moljac u nekom podzemnom hodniku, negdje u tišini, u prašini između 500 000 knjiga, u nekoj sveučilišnoj biblioteci, ili se raduje neki miš koji zadovoljno gricka korice tvoje knjige koju si izgarajući strastveno tražeći istinu … pisao, i za koju si živio: 5, 10, 20 godina… . I tako si živio, vieran sebi, orući na svojoj brazdi, na livadi gdje trava ne raste.

U svakom slučaju filozofija se radi o stvaranju, o otkriću, o nekom mogućem misaonom svietu, kojeg “spašeni” nastoji na različite načine komunicirati, prenjeti ili podieliti sa ostalim ljudima; taj se pokušaj učešća najčešće, i najučinkovitije izrazuje putem pisane rieči, knjige; “gle što sam ja pronašao na mom intelektualnom putu, gle što sam otkrio i čime obogaćujem ljudsku zajednicu. Ja ovo ne samo znam, i tvrdim da je jedna, pa ako i mala istina o našoj starnosti, nego je evo mogu i valjanim i jakim argumentima i dokazati.” Onaj tko nešto na ovaj način tvrdi uviek ima i svoj originalni jezik, svoj način izražavanja, svoju originalnu terminologiju; to je najčešće jabuka na najvisočijoj grani stabla i do koje se treba dobro promučiti da je se dokuči (zbog ovog napora većina studenata s filozofskim ambicijama nakon kratkog zagrijavanja – odustanu; oni koji ostanu godinama, i godinama kopaju i oru na toj brazdi na kojoj možda i poneko njihovo zrno rodi). Filozofski jezik koji rabe sveučilišni filozofi je oruđe, alat za daljni rad u njihovoj umnoj radionici, kritici i kovačnici. Ovo područje ljudske aktivnosti kao i svako područje znanosti (ako je filozofija – evo opet ako – uopće neka znanost, možda su joj to neki ogranci) pa tako i filozofska ima svoj specifični jezik svoj stručni izraz, terminologiju koja je nužna da bi se dokučilo i opisalo ono područje života na koje se baš ta znanost … usredotočuje na pr. znanstvenoteoretsko, političko, moralno, estetsko, logičko … .

Kao što će mo viditi niže ovdje ima, štoviše čak je i redovita pojava, tvrdnji i teorija koje su takve naravi, opisane su takvim jezikom, da početnik i neupućeni, ili tkz. obični, normalni, čoviek kad to prvi put čuje, instiktivno zastane, a možda dobije i lakši šok, te se u čudu potiho pita: ”ma, što ovaj govori?, dali sam dobro čuo? O čemu je ovdje rieč ? I kako to upće može nekomu/ikomu biti problem?”. Nadalje se onaj nevini, u svom nedužno-naivnom snu, može pitati: ”ma kako ikomu uopće može ova vrsta pitanja biti životno dugačka strast, pa čak i ono najvažnije, ako ne i jedino važno u životu?!”. Kratki odgovor na ovakva pitanja dao je L. Wittgenstein: prvo; time da se je odrekao (i tako se rasteretio) milionskog naslijedsta od oca Bečkog industrialca; te potom, krenuvši na put svog slobodnog, životno dugačkog profesionalnog – vagabondski siromašnog – mislioca, postavivši cilj svojoj intelektualnoj avanturi: “Razumieti ili krepati!”. ”(Ovo je istinski razog filozofske aktivnosti, i autentična strast intelektualne radoznalosti, nužde i izvorne radosti kroz postavljanja uviek novih pitanja, u formuliranju distinkcija, u traženju logički valjanih argumentiranja, te kroz jasan jezik aktiviranje ljudskog razuma, i traženje granica našeg jezika (“granice mog jezika su granice mog svieta. O čemu se ne može govoriti, o tome je najbolje šutieti” Tractatus), ; sve to u stilu, i na razini one plemenite vrste koja je Sokrata glave koštala. Ova je filozofija, za razliku od akademskog snobizma. Marxov politički program:” Promieniti sviet…”, nije filozofija nego dogmatska diktatura nad slobodom i dostojanstvom ljudskog razuma; uzporedi ovaj program s Wittgensteinovim “za mene je filozofija rad na sebi” t.j. prvo i prvo, promieniti sebe kultivirajući svoj intelekt, duh, i na tom putu ostati doslijedan i sebi vieran. Takvi su bili: i Herakleitos, i Diogenes, i Sokrates, i Wittgenstein, Hume, Descartes … . Ovi nisu verbalni-šminkeri, ne traže slavu ni novac, a najmanje su plagijatori i politički korektni pripuzi, na pr. Wittgenstein je čak odbacio i ulogu i status sveučilišnog profesora u Cambridgu, da bi “POBIEGAO” od okoliša sveučilišnog-intelektualnog snobizma, eda bi mogao na miru, i u tišini, negdje na vrhu Norveških fjordova neometan “puđati svoje buhe” , “JER FILOZOFIJA JE RAD NA SEBI SAMOME!” i kao dragovoljac u ratu, na prvoj obrambenoj liniji, on je intelektualni eremit, “hodočasnik-fratar” i bez crkve , i bez Boga, (kao Wittgenstein) i u ratu on piše svoje genialno filozofsko dielo “Tractatus”. To je istinski filozof! On nije potkupljeni predavač; niti politički korektni apologet, on stoji čelom visoko, mislima daleko iznad “onih u pećini” (Platonova alegorija), slobodan i ponosan on misli svojom glavom, a često i nju stavlja u zalog svojih misli, spoznaja i teorija, i sustava, a uzput i živi onako (i ono) što teoretski tvrdi. Ovakvih nema previše, ni poviesno gledajući, sve bi ih možda, na prste jedne ruke mogao nabrojati, a u današnjem konzumentsko-stresano-potrošačom stolijeću ova vrsta plemenitog starog kova, skoro da je i izumrla. Nažalost ! To je danas životno ugrožena vrsta – na izumiranju su! Jer gle! Svi, sav puk, samo kupoju, skaču uokolo i uživaju, a sva se njihova “filozofija” može sažeti u : “neka umiesto mene misi AI; mudri telefoni; i računala svih vrsta; te nadasve Veliki Brat: mama-tata super država! Ja žvačem i uživam, što manje mislim – tim sam veći filozof.”

Živeći u ovakvom stolieću obični se čoviek pita : “Ma kako te filozofe uopće može zaokupljati i moriti problem-pitanje (čak do te miere da o njemu – napišu cielu knjigu) , na pr. ovakvo pitanje: “Dali je ovo ruka? Dokaži da znaš, ako tvrdiš da znaš, da je ovo ruka!” E, nemaš dokaz, i nikad ne možeš dokazati da je ovo ruka”, veli filozof filozofu, a sve to tvrdi dok mu pruža ruku; i to u sred biela dana; pri čistoj sviesti; bez da je i kapi alkohola u igri; a ne radi se ni o nekom jeftinom vicu ili šali; NE!; to je, najozbilnija tvrdnja i uvierenje postavljeno kao tema za razmatranje na sveučilišnom seminaru za doktorande iz teoretske filozofije (pitanje koje se sasvim ozbilno uvažava, i razmatra sa svim kraljevskim počastima i sa najvećim dignitetima važnosti – kao da se radi o pitanju : “Biti il’ ne biti pitanje je sad?”). Kad se početnik susretne s ovakvom vrstom pitanja nije čudno da začepi i uši i oči , te da samo umukne i – pobieže. Ili uzmimo ovaj primjer sa jednog visokog seminara iz teoretske filozofije na temu “Naša sviest i mogućnosti komuniciranja”. Predavač kaže: ”danas će mo razmatrati sadržaj knjige koju ste pročitali, te će mo podrobno analizirajući njene argumente, kritički tražiti slabe točke u argumentaciji… na temu ove knjige koja glasi “Kako je biti šišmiš!?”. (Tu se ustvari radi o razmatranju na temu sviest, pa ako i šišmiša, i mogućnostima komunikacije između dvije sviesti, dva živuća sviesna bića). Drugi je primjer provokativnog pitanja (bio) upućen od jednog filozofa drugom filozofu: “O.K. ovo je ruka, ali ti ne znaš da je ovo ruka! Dokaz da ne znaš je taj da si samo siguran, i da tu svoju sigurnost samo tvrdiš, ali dokaza nemaš! Ako imaš dokaži mi!” (Ovo je primjer je filozofske debate o epistemološkoj vrsti znanja; između Wittgensteina i G.E. Moora u “On Ceratinty”.) S ovim se , uzput, tvrdi da nam sva naša sietila, kao i sva empirija, sva znanost, ne može dokazati da išta znamo, čak da ne znamo da je ovo ruka (u epistemološkom smislu pojma “Ja A zna p”). Stoga se postavlja pitanje dok putujemo (t.j. živimo ili dok nas nose ove ili one struje, dok s nama mlataraju kojekakvi vjetrovi i vodene stihije i struje, dok nas sve to nekamo nosi) ”odakle?” “Kamo?” “I zašto?” … to i takva pitanja i dalje za čovieka ostaju nedokučiva tajna, ( ali ta tajnovitost nas ne spriečava da i dalje, dok polako klizimo niz ovu rijeku, koju nisam ja odabrao, u koju nisam sam uskočio, u kojoj – jednostavno – postojim, i evo se mičem ) ali pitanja su i dalje opravdana, legitimna, i nužna: “Što mi ustvari znamo?” Odgovor: jedino što znamo, tu nema dvojbe, to je da ishod ove “rieke” je – Ocean. A koje je vrste? Opet se ne možemo složiti okolo odgovora, na pr. već je materialist u Staroj Grčkoj, Demokritos, proklamirao:” Gdje je smrt , tu nisam ja. Gdje sam ja tu nije smrt.” (Dalje od ovoga nisu došli ni današnji materialisti!) A što Kršćanstvo drži za stvarnost, tu preliepu priču već i vrabci na krovu pievaju. Ostaje nam: NE ZNAM! STRPI SE , BU MO VIDILI! A DO TAD, NA PUTU, PREDLAŽEM DA SE TIEŠIMO FILOZOFSKIM NAČINOM ŽIVOTA!

čovieku treba, i ništa više, ili, 3) može se ovo uzeti samo kao neka blaga priporuka i liepa želja. 4) Ja znam iz osobnog izkustva da ovo VIŠE DAJE NEGOLI ŠTO NA PRVI POGLED OBEĆAJE! te zato srdačno i žarko priporučam. 5) A nadasve je važno vidieti cielinu , t. j. : I DIO, i II DIO, kao i III DIO. To su sasvim različite teme i ambicije, (pogledaj pa se uvieri, i prosudi što je , i dali je išta , za tvoj ukus i potrebe) koje se mogu kombinirati ili spojiti u jednu cielinu.

Sad, kad sam ovo pojasnio, prelazim na : II DIO.

TRAŽIMO ISTINU

UVOD

Dok se izvor životnih energija koje (uz športske aktivnosti, prvilnu ishranu i zasluženi odmor koji sliedi) pokreću radne energije u, (vidi : NDH 26 I DIO), uglavnom svodi na fizički pokret (vidi opis o tome), izvor se živtne energije u II. DIELU uglavnom crpi iz; i stimulira kroz; kao i svodi na; intelektualnu radoznalost pri traženju istine, a izrazuje se kroz jasnoću jezičnog izričaja, i logički važeće argumente na svim za čovieka važnim područjima i razinama, stoga je II. DIO za one tko se raduje i uživa u svakidašnjim intelektualnim poslasicama.

Ovdije nema nikakve cenzure, ideologije, religije, profita, podobnih ili korektnih; ni u političkom, ni u religioznom smislu pojma “korektan”. Ovo je jednostavna i spontana radost racionalnog razuma dok šeće-trčkara-uočava te iz dana u dan, stalno se iznova čudom čudi i propitkuje postojanje (existenciju opstojnost) kao takvu. To je sviest koja registrira i konstatira, formulira, te iznova pita. I sve to radi DRAGOVOLJNO – INTELEKTUALNA GIMNASTIAKA PORADI NJE SAME.

RAZGOVOR U PAUZI NA PUTU (NITKO NE ZNA NI ODAKLE , NI KAMO)

– Dali svi imamo korpe, torbe i rutsake?

Kao što rekoh, kad se obični normalni čoviek prvi put suoči s ovakim tvrdnjama … (a ne osieća “baš” da gori i sagorieva od puste želje da razumije ovaj sviet i sebe samoga u njemu), te kad razumje da dugogodišnje sveučilišno filozofsko školovanje (i opća humanistička naobrazba) SAMO JE TEMELJ ZA DALJNJI HOD, TEK ONDA MOŽE SHVATITI BIT I VRIEDNOST OVE MOJE IDEJE.

Platon kaže: ”prvo studiraj, brusi razum, uči se argumentirati … 50 GODINA pa si tek onda sazrio za filozofa koji stvara i vodi Državu – DA! Filozof je stvara I UPRAVLJA NJOME NE čoporna sirova rulja, vođena hirovima svojih niskih životinjskih strasti, obmana, požuda i kopleksa niže vriednosti, diktatorski proglašavajući same sebe kao ideal i vrhunsku vlast “sva vlast proizlazi od naroda…”. Koje li POGUBNE BAHATE OHOSTI! Zbog ovoga je Sokrates prezirao demokraciju! Jer na temelju čega to, po kojim vriednosnim kriterijima, većina ima vlast? Odgovor je : samo i jedino na temelju brojčane većine. A da vas upitam, u ime zdravog, čistog, plemenitog i stvaralačkog razuma. “ Zbog čega bi baš TO , ta brojčana većina, imala absolutno pravo na vlast, i na diktiranje svojih vrednota i životnog stila?”. Moj odgovor je ni po čemu osim po primitivnom nasilju (“Diktatura proleterijata”) i pohlepom za vlašću kao životnom terapijom “jer im životno genetska lutrija nije bila sklona, pa se sada osvećuju, grabeći vlast, diktirajući, relativnost svih vriednosti, ili čak da je naglavačke obrnuta vriednosna skalica t.j. ono najniže – u svakom pogledu – “ustvari” ono najviše”. To je izkrivljena perspektiva, pervertirana nasilnička nastranost, u svojoj konačnici ideologija Luciferovog ludila., koja je na dielu 2025.)

uoće ne znači da zato imaš neko šire, sveobuhvatno ili kritičko-filozofski opravdano zvanje o stvarnosti (akademske titule i specializacije na pr. na području filozofije: Mag., dr., Prof., samo ti kaže da si malo dublje zaronio u onaj komadić stvarnosti za koju si se opredielio, a nikako ti ne daje sveopći, sveobuhvatni, absolutni uvid čitavu stvarnost, štoviđe, i timviše što dublje kopaš tlo na kojem stojiš, timviše otkrivaš misterij; najbolji primjer je fizika i qvanfizika, koja dolazi do teorija na razini metafyzike, naučnopopularne fantastike, poezije, mystike i religije. Do sličnih bi zaključaka došla SVAKA znanstvena disciplina da je istraživač dovoljno izdržljiv na svom putu traženja istine, i da nije politički korektan.)

Osim toga, kad se tiče sveučilišne filozofske naobrazbe i na tom dugačkom putu dosegnutih akademnih razina tituliranih kao: Bacelor of Arts, Magister, doktor, docent, profesor to – samo posebi – ne govori ništa više nego koliko je kandidat stepenica prešao; 1, 2,… 5, na svom putu skupljanja podataka koje su neki drugi pohranili među koricama nekih knjižurina. Akademske titule nekomu – tko za to ima interesa i tko se nalazi u ekonomskoj nuždi – mogu poslužiti kao zvanje: nastavnika, predavača, učitelja, profesora – kao struke – ali to NIJE NOVO STVARALAČKI RAD – NOVA FILOZOFSKA MISAO . Taj predavač, profesor, papiga, ne sposoban da stvara i pieva svoje piesme, samo pievuši, i ponavlja tuđe. Pravi filozof stvaralac bieži od toga, rađe gladuje nego je među tim “filozofima”! Težak je ovo put, jer student “pulastrić” , s filozofskim ambicijama, i nakon desetlieća provedenih studirajući, i sa svim akademskim titulama u torbi, ne može poć na Zavod za zapošljavanje, pokazati svoje akademske diplome, i u ime Zakona tražiti zaposlenje ili novčanu naknadu za uloženi trud, ili da uopće ima ikakvo pravo i na minimalnu novčanu nadoknadu – za preživiti. Kad se to shvati; kao i da je nužno žrtvovati godine, i godine, desetlića, teškog intelektulnog napora da bi svladao filozofski jezik/terminologiju … , onda je jasna stvar da od 100, ili 1000, ili 100 000 … koji su na početku krenuli kao filozofski kandidati na filozofsku utrku na cilj stiže možda jedan ili dva kao “pečeni” filozof imena vriedan (ako i oni prežive?). Ostali su pali na putu, završili u jarku, “sretno se oženili”, ili su otvorili Pizzeriju te eto imaju nešto i nekoga za zabavu; nekoga da bi ga mogao “po sudovima potezati” (to im je sva “filozofija”.) A najveća većina početnih studenata filozofije s vremenom postanu brbjave intelektualne prostitutke u nekoj TV sofi davajući “stručne” saviete mutavima i sliepima. A da, mnogi se pritoče i postanu neka vrsta časnih učitelja, nastavnika, ili predavača pa onda to zovu “filozofija” (a samo su nastavnici- predavači, papige, dakle! Brkaju pojam predavač, na ovoj ili onoj razini, predmeta filozofije sa filozofsko stvaralačkoj aktivnošću kao takvom, a nisu sposobni napraviti ovu distinkciju. Ili možda namjerno izbiegavaju distinkciju, a sve s ciljem bi se kitili tuđim perjem, da bi bili važni, školovani “filozofi”, kume moj, ništa manje! Da bi se pokazali i dokazali da su inkarnacija čistog Razuma (jer eto imaju akademske titule! Gle kako su ih naredali kao Staljinovi generali svoje titule na kolaretu u prvomajskoj paradi u Moskvi. Titule su, titule, pa i ako po školskoj reformi Steve Šugavoga, kazat će neki Hahahhaaa!.) Oni tvrde da su ”prosviećeni i napredni”, moderni su bogoštovatelji boga Razuma. I tako, na tome kiču, oni prave karieru. OGAVNO!!! TO JE INTELEKTUALNA PROSTITUCIJA! TO NEMA VEZE SA POŠTENIM INTELEKTUALCEM, IMENA VRIEDNIM, A NADASVE NE SA ONIM ČIJA ŽIVOTNA STRAST, ZVANJE , POSLANJE I ZADATAK JE : BEZKOMPROMISNI FILOZOFSKI ŽIVOT, t. j. NAČIN ŽIVOTA, POSVEĆEN RACIONALNOM TRAŽENJU ISTINE, ISTINE I SAMO ISTINE. TE ONO ŠTO NAĐU TO PRAKTIČNO ŽIVE I TO TEORETSKI BRANE I SVIEDOČE. ) Ovi “filozofi” brkaju pojmove, ne prave distinkcje između : nastavnik, predavač, profesor (što je struka i izvor sredstava za život) od izvornog filozofa teoretskog putnika – patnika; koji često kaže : “svako veče mislim hoćuli se sada odmah ili sutra baciti kroz prozor? Ili da se obiesim?” (L.W.) Razlog? Jer ne mogu … riešiti …). To ne pravjenje distinkcije između : nastavnik, profesor, predavač i filozofa, najčešće je obični skriveni bolesni kompleks niže vriednosti; zloba i zavist ( naime, učitelj je ili predavač iz predmeta filozofija) pa je dovoljno drzak da to prodaje pod “ja sam filozof” , dakle prodaje jaja za bubrege! E, jadne li ambicije!

Dakle, za čovieka nema teže “sudbine”, “prokletstva”, ili sreće? (Zavisi kako se uzme, ovisno o tome kakvu relaciju netko ima spram svojoj existenciji, svom bitku… ? Gdje, kako i za što … ) kao i – slobode od ove! Biti rođen – “osuđen” misliti svojom glavom, biti samosviestan o veličini i suštini vrste čoviek, biti sviesni nosilac filozofske racionalne krune, sviestan tereta i rizika na ovom nezahvalnom putu. On svejedno, i bez dvojbe – pa ako i sizifovski – gurati svoju stienu uz brdo, na vrh, do vidikovca! pa što bi’ , bi’: NAPRIED! Pa makar pukla stiena ili glava! Ili ako pak, sve ostade NEGDJE u jarku pored puta; SVEJEDNO! Substanca ovog puta je privesti misao valjanom koncu, pa i ako ona skončla filozofa – SVEJEDNO! Ali on ne izdaje svoju bit, on gura svoj kamen/stienu – NAPRIED, to racionalno živinče (“rational animal”, Atistotel). Nije to lako, težak je to PUT I posao! Misliti to BOLI! SVAKI KORAK KRVARI, I OSTAVLJA KRVAVI TRAG NA PUTU ! GLE TRAGOVA! GLADNE HIJENE GA OBLIJEĆU , I ZAVIJAJUĆI VUKOVI U DALJINI mu jedini “prijatelji” NA TRAGU, al’ istinski filozof izbora nema! I nikad se ne predaje. Tako se Jakov – bezbožnik- cielu životnu noć, na život i smrt, s grmom hrve!

E sad, ( ponovno natrag ) kad tkz. obični, normalni, čoviek susretne nekoga tko mu pruža ruku i pita : “ Dali ti znaš da je ovo ruka? Dokaži ako znaš!”. Što sablažnjeni upitanik može nego kriknuti: “A, evo ga! “Filozof”! I optuži ga: “Ti si filo-zof”? (hrv. mudroslov). ( Što ova reakcija upitanika znači? Ona je samo odbrana od straha koji ga mori dok misli: “ovaj je mudar i pametan, a ja sam neuka budala”, te ga svim silama mora pokušati pobiediti, i poništiti, omalovažiti i izbrisati, te udovoljiti svojoj niskoj strasti u tom nadmetanju “tko je jači?”. Tu se, dakle, radi o – vlasti! Tko je jači drob ili mozak? Filozof zna odgovor i NE ŽELI UČESTVOVATI U OVOJ “filozofiji”, to je filozofija za demokrate, po ukusu većine, to je i sadržaj demokratskog pojma “filozof”. Ovo nije samo šala, nego je svakidašnja “filozofija” mržnje i prezira, ona je i Sokrata – osudila na smrt!

Baš je glupa ta sirova, čoporasta rulja! Te će priezirno govoriti:” mi znamo, a on je “fiiiiloooozofff!” “ Umiesto da reče : “Daj pomozi nam kad već imaš oružje i oruđe! Pomozi i nama tko čoporno srdcem “misli”; te smo sužnji naših emocija; em’ smo piromani, em’ smo vatrogasci. (A to znači stalno stvaramo svađe i gasimo svađe, i stvaramo nove … i tome nema kraja. Tako živi, i tako se zabavlja, tko sa srdcem “misli”.) Neće taj tražiti istinsku-ljudsku relaciju i kazati : “Daj pomozi nam da racionalno, razborito , razumno-korisno riešimo i ovaj praktični spor, a kamoli da bi bili zainteresirani za problem tipa: “dali je ovo ruka ili nije”?

Ponovno filozofija kao takva, već sama u sebi, korisna je vrsta – “umne gimnastike” (pa ako i ne momentalno, konkretno i materialno korisna, ali je korisna, korisna je iz razloga jer je to tipičan izraz istinskog, suštinskog, života vrste “rational animal”(Aristotel). Ova je aktivnost, sama u sebi, i po sebi, intrizično dobra/pozitivna, (kao takva moralno je neutralna), i ima svoju vriednost, pa i ako iz početka, naočigled, izgleda i suvišna, i ne potrebna, kao i iritantno ne jasna, te izgleda da je još i jalovo dangubljenje.

PITANAJA? KRITIKA? PROTESTI…?

Q.: Ti nam tu nešto pričaš o znanju, ali to je samo u znanstvenoteoretskom (epistemološkom smislu), to je, možda opravdana, teoretska kritika znanstvenih teorija , koja je nužna je jednu malu skupinu stručnjaka … , ali što će nama to? Čudi me da nisi ni spomenio onu za čovieka najvažniju stranu znanja, naime: ćudoredno (moralno) znanje.

M.: Namierno sam ovo izostavio, a razlog je izkustvene naravi, naime; malokoga, ako ikoga danas? , uopće zanima moral. Jer moral je definiran ideologijom koju skoro svi sužanjsko sekularistički-demokratsko sliede, koju je ateist Frojerbach defininirao: “ čoviek je ono što pojede. Kako jedeš tako i misliš.” Misao je da baza (stomak, materija, konkretne fizičke potrebe i prohtievi…) diktira ljudsku nadgradnju (mozak, misli, ideje, ideologije, moral). U svojim različitim variantama, ova ideologija, diktira svietonazor, vriednovanje i moral na Kugli danas. Stoga nje popularno pričati o moralu iz filozofske perspektive, ali ako ima zainteresiranih samo se javite pa ću ja sliedeći put (ukratko) iznieti sve relevantne moralne/etičke teorije koje potom možu biti predmet za debate i diskusije.

E.: ja bi započela sa “10 Božjih zapoviedi”. I o onemu “Ja sam koji jesam!” , a ti misli (ili ne misli – to je tvoj problem!) koji sam.

M.: Ok, ovo je izrazito religiozna želja. Ako ima kandidata slijedeći ću put sažeto predstaviti i obrazložiti kao Tomas av Aquino obrazlaže i argumentira svoje uvide da “svi putovi, sve okolo nas, sva stvarnost, nam jasno govori, i sviedoči da Bog doista postoji. To nije znanje u epistemološkom smisu, nego u vierskom, ali je doista uvierljivo i (skoro) kristalno jasno. Ako ima zainteresiranih kandidata, recite, pa će mo uzeti ovu temu.

R.: Ma, daj, nemoj ti meni (t.j. nama) ovdi soliti pamet!

M.: ja ne solim nikomu pamet, ali svakoga potičem da VIŠE KORISTI svoju pamet, zato smo tu. A ja inače solim – srdele, da budu slane srdele. One su izvrsne sa zelenom menestrom, to nam je jelovnik za sliedeću subotu. I ti možeš doć AKO PLATIŠ ULAZNICU! (Više o tome vidi na: I DIO, subotnji program.)

DA ZAPOČMEMO S OZBILNIM RADOM!

UVOD

Ovaj put, aktivnih i cieloživotnih, slobodnih i osobnih misli sačinjava čitavi program i RAD na ovom putu. Ideja je da se ovako: dragovoljno, spontano, ne obavezno, ali ozbilno i najozbilnije kao u školi ili na radnom miestu, okupljamo (ako, i (u)koliko tko želi, može, izdrži, pronađe svoj razlog za nastaviti…) poradi aktiviranja i kultiviranja ljudskog duha, s ciljem da bi tako živili više našu ljudsku essenciju (suštinu). To se, ovdje, ostvaruje načinom života kojeg sam već opisao. Ovdie nema nikakve obaveze …, a “uskočiti” se može (t.j. uzeti onaj dio koji ti odgovara) po potrebi i interesu. Ovdie imamo prostora za socialno i ne obavezno druženje, ali ga strogo dielimo od radnog prostora. Ovo se može uzeti samo kao subotnji “teferič”, ili kao na poziv na radikalno preispitivanje svog životnog stila. Uzet naj konkretnije i profesionalno to bi bio filozofski odnos sa svietom i životom (kojeg je B. Russell okaraktereziro kao “Sightseeing”, to je odnos čovieka sa svietom i životom, kao onaj koji turist ima u svietu, on je “sightseer” na “sightseeting-u”. To je cieloživotno (životnodugačko) putovanje i promatranje svieta kroz intelektualne “naočale”, promatranje MOGUĆIH SVIETOVA (svietova mogućeg, svietova mogućnosti). Ovo je za vrstu čoviek, za ljudsko biće, tipičan način života, na koji smo pozvani, mi tako živimo naš sviesni i promišljajući tipično razumno ljudski način života, i tako ostvarujemo svoju ljudsku essenciju (suštinu). Ovaj način života je suprotan životnom stilu konformizma, potrošačkom i ne reflektirajućem nabačenom nam načinu života , asa malo ili čak bez promišljanja kojeg je Sokrates okaraktzirao kao “život ne vriedan življenja za ljudsko biće.”

Aktivno misaoni i sviesni život je tipičan ljudski život, a uzput je još i: koristan i zabavan, zato vas na njega pozivam!

D O B R O D O Š L I PONOVNO!

Inače, ovo nije nikakva mystika, čarolija, tajno družtvo, mutni način da se dođe do velikog utržka… ne! Ovo je samo NAJNARAVNIJI, I NAJNORMALNIJI , a u današnjem svietu zatrti – NAČIN ZA ČOVIEKA KAKO RACIONALNO, PRAKTIČKI I STVARALAČKI ORGANIZIRATI SVOJ DAN-ŽIVOT, sve na bazi “common sensea” (zdrave pameti.)

Znači, i samo letimični pogled na Sadržaj (“ I DIO ” daje čitaocu uvid da se ovdije baš toliko i ne radi, o nekom genialno novom uvidu ili prodoru u dublje misterije stvarnosti, (već čujem “mudroslove-sveznalice” kako komentiraju: “ evo, čoviek upravo, i ponovo, otkrio i kotač i toplu vodu! Zaslužuje, dajte mu, Nobelovu nagradu!”. ) Na ovo ja odgovarama: 1) Svakako da se ovo može uzeti kao stil života, ali, 2) istotako se može uzeti samo neki dio koji baš tad i tom – Imamo!

– Kao što vidite u našim se korpama može pronaći svega i svačega; u njih trpamo sve što smatramo da nam je od vriednosti; da nam nešto govori; da nam nešto daje; da nam pomaže u osvietljujućem; razsvietljujućem; i prosvietljujućem razgovoru na ovom Putu. Sve to nosimo do na sliedeću stanku; tu analiziramo plodove; slobodno diskutiramo i vriednujemo rezultate koji nam usmieravaju daljne korake; ovdje nema svetih krava; ono što nađemo kao istinu to i živimo; to je sav naš program i crvena nit naših koraka.

Trenutačni sudionici su:

Osobe: Dido (D), Kećup (K), Platon (P), demokratski zbor čopora i rulje (Č).

Radnja/događaj : Putnici u prolazu kroz “Suznu Dolinu”.

Miesto : Svuda.

Radno miesto: Stalno i svuda.

Cilj: Razgovor duše/duša sa samim sobom i sa prisutnima, kroz koji se postavljaju sva moguća pitanja, koja (nadamo se) donekle postaju svietiljka našim koracima, iz kojih se rađaju nova, i nova, i opet nova pitanja, koja nam šire vidokrug i životni prostor, te stvaraju OBILJE ŽIVOTNE RADOSTI KROZ SPONTANI STVARALAČKI RAD PRI OVOM TRAŽENJU … .

P: Da krenemo!

D: Ti, dakle, tvrdiš da si definirao (u teoretskom smislu) “najsavršeniju državu koju je itko ikad definirao”(te da to definirano, nije samo neka utopija, ili utieha za slabiće i nerazumiene “genije” svih vrsta i boja …) nego da je i konkretna stvarnost koju već sad i ovdje prakticiziraš (u najkonkretnijem svakidašnjem životu) ; dakle,već sada; i ovdje; u ovom našem stvarnom i realnom vremenu i ptostoru.

P: Da, upravo tako!

D: Pa, ako je baš tako, ja se ne mogu prestati diviti tvom samopouzdanju, hrabrosti, optimizmu, nadi i vjeri. A kako se to čudovište zove?

P: MOGUĆI ŽIVOT: I. DIO, II. DIO, III. DIO… .

D: Nešto mi to zvuči kao poznato!? Miriše na tamjan ili na naftalinu? Ili možda se samo radi o “ludim” piesničkim snovima o raju na zemlji?

P: Previše ti toga “znaš”, a premalo razumiješ, pa dozvoli da ti malo pojasnim essenciju ovog puta: u Svietu mogućega života dielovi : I., II., III. … .

Kao prvo, poviesno gledajući, previše se je krvi prolilo pod krinkom “Ova ideologija … će spasiti sviet…”, a uviek se summa sumarum svodi na obmanu i , ili prevaru (kojekakvih , najčešće, psihopata … i ostalih vrsta bolesnika samo željnih vlasti, novca i “bezsmrtmosti”. Čuli smo: “Država to sam ja!”, hahhahhahaa! HA! ) . Oni dobronamjerni i … , mole boga ili Boga – svejedno; religiozne ambicije se NE odnose na ovaj sviet, te ih se može svrstati u korpu sa “Što bi bilo, kad bi bilo! Ili dobro bi bilo – kad bi bilo … .” Ono pozitivno u religiji ili s vremenom nužno postaje sve teži i teži kamen, pa stiena, pa brdo na plećima (leđima) hodočasnika da i onaj zadnji idealist mora klonuti pod teretom i postati hrana gamadi, ili se na vrieme opametiti i “TRESNUTI” s iluzijom o stienu, ili je baciti u jarak pored puta da bi započeo tetutajući ić napried živeći svoj novi život … .

K: Pa to vam ja stalno ponavljam, ali nećete da uvidite!

P: Da nastavim, prvo i prvo čoviek mora shvatiti, i priznati stvarnost i realnost ; svi i svak ti šapće na uho “hajde samnom, ovo je put tvog spasa…”. To se oni otimlju za tvoju dušu, i tielo, a ne za tvoje preferense, za tvoj život. A kako bi i mogli kad te ne poznaju? Ta i sam sebe ne poznaš (ne više , niti dublje od površnopsti i banalnosti). Uostalom, zato smo i krenuli na ovaj PUT, da bolje i više sebe upoznamo i stvarnost u kojoj postojimo. Da još jednom jasno naglasim, da se ovo NE radi o pripadanju bilokojoj ideologiji, religiji, ili bilokakvom pranju mozga s ciljem da se “ulovi” žrtvu u svoju mrežu, eda bi ona potom našla “istinu” (gurovu” istinu”…) i tako kupila kartu za raj. Ne, ja ovo nazivam : “Država” mogućeg života dielovi: I., II., III., …. i zovem to “država”. Ne radi se – naravna stvar – o velikoj, t.j. onoj vanjskoj državi, zasnovanoj na novcu, materiji i vlasti, nego se radi o, MALOJ DUHOVNOJ, državi, koja – naravna stvar – nužno postoji u velikoj materialnoj državi , ali je samo smatra kao , i prizna za, “Zlu maćehu” , a nikako spasiteljicom… .

D: “Have you seen the LIGHT!?”

K: Yeeee eah! Ovo sam čekao cieli moj patničko-samački tkz. život, pa neka mi netko SAD reče da nema Boga!

“Go-go-goooou, Johny gooooo!” .

NAVRATILOV (N.): “DALI STE VI PUTUJUĆA UDRUGA KOJA TRAŽI ODGOVORE ?”

P: da mi smo viečiti nemir, u prolazu – tražimo istinu, pa čak i Istinu (u slučaju da postoji, to treba POMNO provieriti, a ne lažovima vierovati!).

N: dali mogu i ja s vama?

P: “Just jump in!”. Uskoro ćeš sam primietiti, i izkusiti, dali si u za tebe, pravom ili pogrešnom družtvu. Ako zaključiš da si u pogrešnom družtvu; samo digni sidro, raspni idro i plovi dalje; sretan ti put i mirno more!

A ako uvidiš da ti ova udruga; bar malo ili čak znatno obogaćuje život; u tom slučaju nastavi s nama; dok ti odgovara.

Nego da se vratimo na sam početak, najbolje je početi iz početka!

Č: tako je! Svaki petak – novi početak!

P: kao prvo, i prvo, mislim da nije previše zahtievati od života da uočimo i priznamo – da postojimo; da mi ovdje prisutni, možemo mirne saviesti, i uz pomoć jakih argumenata s pravom tvrditi da smo mi jedna realna i stvarna zajednica; skup slobodnih, zrelih, zdravih i normalnih pojedinaca; u ovom, baš ovom realnom vremenu i prostoru; a da nismo u nekom virtualnom svietu, te da nismo ni roboti, ni mašta nekih pijanih norkomana; ta absoluto da nismo neka fatamorgana; privid; utopija … .

X: kako ćeš, u današnje vrieme AI, uopće moći tvrditi nešto tako?

P: pitanje je opravdano, izvrsno, nužo, ali njega će mo “staviti na akutni stol” tek kad dođe na red; da bi ga pomno analizirali , definirali i utančali.

Dakle, naš temeljna ili polazna premisa je da postoji jedan, od nas ljudi i naše sviesti, potpuno ne ovisan obiektivan sviet, i da se mi, upravo sad i ovdje, nalazimo tom svietu.

X: to nije baš tako sigurno kako nam mr. moderator želi pojednostaviti i podbaciti, štoviše to uopće nije sigurno … .

P: izvrsno, ti si uistinu došao u pravo družtvo, bogatstvo si nam i osvieženje na putu, pa možda si čak i svietiljka; da se ne spotknemo o kamen na putu?

Nego da počmemo od prvog “skalina”, prvog koraka, točnije da razmotrimo pitanje: “Što je znanje?” (ovdije, u ovom našem kontekstu, se sa terminom ”znati, znanje” podrazumieva da A ima pravo kazati : “ ja A znam da x, y, z … je uistinu znanje “ samo u onom slučaju kad, i ako A može predstaviti logički valjane, obiektivne temelje svoje tvrdnje; t.j. svoju tvrdnju mora oprvdati izpunjavanjem znanstvenoteoretskim (epistemološkim) kriterijima pojma “znati”. Ovaj kriterij podrazumjeva i izpunjenje temeljih kriterrija (foundaments of) našeg znanja. Da bi A imao pravo tvrditi : “Ja znam da p …”, A mora izpuniti više kriterija; 1. kriterij za: A:ovo znanje je jako ili sigurno uvierenje, vjera u istinitonst neke tvrdnje na pr. p,x, y, recimo da p stoji za tvrdnju “kiša pada”. (Ali ova A:ova viera i sigurnost (da stvarno kiša pada, a, evo uvierio se je; jer je upravo pokisao…), mora biti utemeljena na razumnim ili znanstvenolegitimnim temeljima, ne na: Objavi, snovima, ili da je … to vidio … u horoskopu, u šalici kave… .

X: ali mene moje religiozno iskustvo 100%, i sigurno, uvierava u istinitost Čuda Z.

P: u ovom slučaju imamo osobno, i subiektivno izkustvo kao temelj uvierenju znanja koje ne ispunja emistemološke kriterije znanja te se ne može smatrati znanjem, nego samo privatnim, osobnim i subiektivnim izkustvom. Ovdje imamo sukob vjere, i razuma: vjere i znanosti, ili?

X: čekaj! Stani. Kažeš: ”kao prvo, taj sukob postoji samo za protestante NE i za katolike! (katoilička Crkva tvrdi, i uvijek je tvrdila, da viera NIJE ni u kakvom sukobu s razumom ili znanošću, štoviše: tu nema rata ni sukoba – dapače, ova dva stava HARMONIČNO NADOPUNJUJU JEDAN DRUGOGA; sve što razum može dokučiti – treba dokučiti, dokazati, i pojasniti, i razjasniti, sve je to (ustvari sve to može biti, ali i nemora biti) od velike koristi za čovieka i pomoć mu je u svakidašnjici, kao i u orientaciji njegove opstojnosti, stoga razum treba i dalje nastaviti dokučivati sve spoznaje koje može dokučiti , ali tek KAD DOĐE DO KRAJNJIH GRANICA SVOJIH SPOZNAJA, TEK ONDA – SE NA TO NADOVEZUJE SVE ONO O ČEMU RELIGIJA GOVORI. Ok !? Ne brkaj ove distinkcije! I ne stvaraj problem i rat gdje ga nema .

P: ok, oook! Priznam! Imaš pravo.

X: kao drugo, ti tvrdiš da vierski ili religiozni stav , t.j. viera u istinitost Objave…, izražava antiintelelktualni odnos spram svietu, dok vjera u znanost je intelektualni odnos spram svietu. Ovo je samo i jedino : ideološka promidžba, subiektivno i emocionalno pranje mozga POSPANIMA. Jer se u oba slučaja samo i jedino radi o antiintelektualnom odnosu spram svita (o tome vidi niže; L. Wittgenstein …)

P: ooo-ooo, Nock -out br. 2.

X: Nemoj pokušavati biti smiešan i duhovit jer to nisi, nisi duhovit ni smiešan nego si – patetično-žalosna figurica, koja bi želila biti “filozof” i sve znati, te nam “imponirati” s nečim tako “veličanstvenim i finim” kao “intelektualnost, intelektualizam, razum, naprednost (za razliku od vierskog praznovierja, i nasuprot “primirivnog, srednjoviekovnog i emocionalnog “razmišljanja” svojim srdcem/osiećajima”; koji vjeruje/zna da je miesec “ustvari “ sir! ). Dosta nam je te Luciferske “razsvietlijenosti, i prosvietlienosti, razuma i znanosti”, koja pospanima pere mozak sve od 1789. do danas (2025., danas kad ste napokon – izašli iz dubokih katakomba te se predstavili u punom”sijaju”). Danas, kad je i zadnjem “intelektualcu” sasvim jasno DA ZLORABITE I INTELEKTUALNE SPOSOBNOSTI, SLOBODU MISLI I GOVORA, TOLERNCIJU DRUGOG MIŠLJENJA , ZNANOST, HUMANISTIČKA DOSTIGNUĆA LJUDSKOG DOSTOJANSTVA … TE JE I ZADNJOJ BUDALI SASVIM JASNO DA VI ZLORABITE RAZUM I ZNANOST TE ONI POPRIMAJU T.J. POSTALI SU RELIGIJA (Covid 19, klimatske promiene…). To je uistinu diktatura jednoumlja religiozna viera u neke mračne sile, a ne znanost, koja nehumano, antiljudski, teroristički , i mračnjački nameće svoju religiju (u što to?) svoje subiektivne “istine”, silom nameće ludosti čitavom ljudskom rodu na Zemlji, usmieravajući naše živote , i čitav ljudski pogled na život, sav svietonazor , čitavi družtveni razvoj u vašu religiju smrti. Kojeg li demokratskog “intelektualizma!”

PO OVOJ “INTELEKTUALNOSTI” , RELIGIJA, I VIERA U BOGA STVARAOCA JE NAZADNOST, ANTIINTELEKTUALNOST, SRAMOTA, ALI VAŠA RELIGIJA MRAKA, POMAHNITALA LUCIFEROVA LUDOST, I VIERA U SILE DESTRUKCIJE, RUŠILAŠTVA, U KULTURU, NAGONA I USMIERENJE KA SMRTI – TO JE “INTELEKTUALIZAM” , NAPREDNOST, PA SE S NJIM PONOSITE (“PRIDE”)!HAHAHHAHHAAAA-HA!!!

P: SSSS- stanka! STA-N-KA , MALO PODUŽA STANKA!

***********************************************************

P: Tako zvuči kad se misli svojom glavom – no mercy, NO MORE MERCY!!! MI TRAŽIMO ISTINU, A NE POLITIČKU, ILI VIERSKU, KOREKTNOST, STATUS, VLAST I UGODNE TV FOTELJE, DA NAM, U VAŠOJ SAMOZALJUBLJENOSTI, CIEPATE I PRODAJEDE NEKE VAŠE SOFIZME; PUĐATE BUHE; I PRIČATE KOJEKAKVE PSIHOPATSKE BAJKE OD SAMOPROGLAŠENIH “EXPERATA”! TAKO SE MISLI SVOJOM GLAVOM!BRAVO X:u!

K: Tertulianus tvrdi da je razum kao temelj spoznaje, i izvor našeg znannja, vrlo ograničene naravi; razum ne može, nema tu sposobnost, da bi mogao shvatiti istinu (ne cielu istinu). Kad se tiče ciele istine, ili kako to Crkva izražava, absolutne, sveobuhvatne ili Istine sa velikim “I” , na tom području je naš razum i znanost, po svojoj naravi, i nutarnjem dometu, ograničena, stoga kad teist i ateist pričaju o : znanju, istini, religioznoj vieri tu NE MOŽE biti komunikacije ili dialoga. Razlog je kao kad čoviek sa punim vidnim sposobnostima promatra svoj sviet i uočava boje svih vrsta, dok sliepac na boje , gleda isti taj sviet, ali su mu boje, sviet boja, ne dostupne, on je uskraćen za tu sposobnost uvida u stvarnost (boja). Boje ne pripadaju njegovom izkustvu, za razliku od čovieka koji vidi i sviet boja, (boje su za njega realne kao i svo drugo izkustvo koje dobiva pomoću svojih sietila), stoga, sa ili bez njegove opće konstrukcije, prirođene ljudske naravi sklonosti vierovanju, altruizmu (čime su neki ljudi više obdareni, a neki su više uskraćeni za altruizam, agape, idealističko samožrtvovanje, ali su zato više, ili izrazito, “nagrađeni” seboljubljem, materialističkim bogoštovanjem… , tako da rečem , oni rađe “bulje i zure” u zemlju i traže zrno za pogaču, nego mole buljeći u nebo čekajući Mannu da padne … ), (uostalom, znanstvena je činjenica da je većina ljudi “po prirodi sklona nekom religioznom vierovanju, vjerovati je narav čovieka kao pasmine!”). Izkustvo boja ne pripadaju sliepca na boje, on ima oči ali ne vidi boje, ograničen je za ovu dimenziju! Ako ovo uzporedimo s razumom, zaključak je da je razum GLUP, u smislu ograničen u svom izkustvu svieta, t.j. NEPOSIEDUJE sposobnost viditi cieli sviet. KAKO bi uopće mogli komunicirati i dieliti svoje izkustvo dvojica; A i B ; od koji jedan, A, jasno vidi boje (vjeruje u Boga), a onaj drugi, B, pojma nema o čemu ovaj priča, jer on nema to izkustvo, i nevidi boje??? Sva njihova “komunikacija” ( u najboljem slučaju) može se sastojati od, i svesti na, intelektualno mišićanje: “ Dokaži mi da znaš, pa ću ti tek ONDA vierovati”. (kojeg li apetita! Kojih li ambicija!!! ) . I tko tu ima pravo? Tko zna od njih dvojice? Nijedan!!! Ali tko ima pravo, tko govori “istinu”? Odgovor : ONAJ TKO JE JAČI! (Jači u ovom smislu znači: onaj tko ima više novca/zlata, taj ujedno ima i političku vlast, a time ima i vlast nad znanošću, poviesnim “ istinama”… . On predika s visoka : “PREMA ZNANOSTI… , ZNANOST JE REKLA… , NOVA ZNANSTVENA SAZNANJA KAŽU…!” I sve to ima prizvuk absolutne sile, nasilja nad slobodom misli i ljudskim dostojanstvom autonomnog kutka slobode. Niekajući i poništavajući ideološke/religiozne oponente … . Zar se ovo može zvati znanost, a ne religija, t.j. viera u znanost? (Vidi niže što čuveni znanstvenik i filozof G.von Writh kaže o ovome!) . Uostalom : vi vierujete u, i papagalski ponavjate ove teorije : “Big Bang, Evolucija, Darwin, … je znanje.” Zar je ovo išta drugo doli – religizna viera u neku teoriju, koja se zbog političke korektnosti DRŽI za istinu, predika u svim školama …, ali dokaza nema! AKO GA IMA DAJ MI GA OVDIJE NA STOL!; PA ĆU TEK ONDA VIEROVATI! OVE TEORIJE NE MAJU TEMELJ (U) / PO ZNANSTVENOTERORETSKIM KRITERIJIMA ZNANJA, NI PO FILOZOFKIM špekulacijama ( o tome vidi niže “o L: Witgensteinu.). Ovo nasilničko pranje mozga aktivno je započeto po nejasnoj (mračnoj , i NE demokratskoj) sekti masona 1789. u Francuskoj revoluciji i traje do danas sve po principu “prosviete praznoviernih i zatucanih viernika” , te će nas oni “prosvietliti” sve po Luciferovoj/Sotonovoj “svietlosti”, t.j. pobuni sažetoj u : “ne želim služiti!”. Lucifer ima anđeoski razum , ali je , svejedno – GLUP! Glup je jer je destruktivan, jer mu je bit Ništavilo, smrt! Dokaz : UZ SVU SVOJU SUPERIORNU INTELIGENCIJU na kraju : ENO GA U PAKLU, ZAVRŠIO U PAKLU! Kakva li mu je ovo inteligencija i mudrost? Jer sad/viečno; pun mržnje, biesa, zlobe i zavisti; i u obliku zmije; paklenim smradom, kroz viečnu samoću beznadno – gmizi i urla u svojim mukama. Dali je to inteligentno?

Evo, to je dokaz da je razum BEZ MORALA ograničen i GLUP NE SPOSOBAN biti mudar – ta, kakva je to mudrost završiti u vječnom “ognju”!?.

Zbog naše srodnosti s Luciferom, t. j. našeg nagona ka smrti, Tertullianus tvrdi, da ljudski razum može samo dielomično shvatiti istinu. Nasuprot razumu religiozna viera dokuča čitavu istinu. Stoga, kaže Tortellianus, sav ljudski intelektualni napor: prosvieta, znanost, filozofija … ako tvrde nešto suprotno vjeri, time falsificiraju, korumpiraju, istinu. Sve katoličke dogme su, gledajući iz znanstvenog i razumnog kuta gledanja absurdne , i ne moguće, ali baš zato su dokaz da vjera stoji za istinu: ono što je absurdno za razum je istinito za vjeru: “ja vierujem, baš, zato jer je ne razumno”.

D: ma ti si Anka – antiintelektualka, kao i T.! Toliko o relaciji vjera-znanje.

P: no, da pogledamo koji su “razumni” ili “znanstveno opravdani” razlozi (temelji) onog znanja za koje tvrdimo da je znanstveno znanje? Odgovor je : to su naše observacije (empirstičke spoznaje: ono što vidimo, čujemo, …, siećanja) i neka vrsta razmišljanja: indukcija (na pr. znam da će me uhvatiti trema kad večeras bude tango ples), induktivna metoda (metali se šire pri zagrijavanju) deduktivni dokaz (sažetak trokutovih kutova je 180 stpnjeva) , momentalni uvid, od našeg izkustva ne oviso znanje ( trokut ima tri strane, ako imamo dvije veličine koje su jednake trećoj, onda su one međusobom jednake…) .

S KOJIM PRAVOM? KAKO I ZAŠTO SKEPTIČAR SUMLJA U MOGUĆNOST ZNANJA?

P: različita područja znanosti: fizika, biologija, psihologija, poviest … nastoje proširiti naš spoznajni vidokrug, o našoj stvarnosti. Ovi znanstvenici (često su “znanstvenici”) iznose svoje raporte, svoje teorije, i ne rietko samo svoju vieru (u religioznom smislu pojma) u znanost. Ali se uopće i ne pitaju : ”dali je znanje moguće?”. Ovim se pitanjem bavi filozofska disciplina – znanstvena teorija.

Na pitanje dali je znanje moguće postići?

X: skeptičar odgova sa “Ne, mi (čoviek) ne možemo znati dali su ikoje (ijedne) od naših uvieranja doista istinita, na pr. uvierenje “Ja znam y, na pr. da sada i ovdje kiša pada”. (I to sve dok slušam, vidim , osiećam … da mi je ruka, glava vlaža… .

P: ti si dakle pyrrhonist!

X: zovi me ti kako ti srdcu drago, ali ovo ti je istina o tome što vi zovete “znam”!

K: e pa, tebi su brzi koraci kroz ovu “Suznu dolinu”!

X: kako ti to znaš?

K: uvierih se kad sam te gledao kako trčiš “glavom bez obzira” ono kad se je ona stiena počela tumbati niz brdo u čijem podnožju si ti spavao, tvrdeći da ne znaš, ili da ne postoji, kotrljanje stijene! Ahahhhaaa-ha ha!

P: za razliku od skeptičara, znanstvenoteortički dogmatičar odgovara sa “da, znanje je moguće.” A agnostiker spontano tvrdi “ne”.

Znanje koje nam, kao sažetak podataka iz vanjskog svieta koje pronalazimo u našoj sviesti, (empirističko znanje) se je tretiralo na vrlo različite načine, neki su tvrdili da je sviedočenje naših sietila najsigurniji izvor znanja, dok je Descartes (kao filozofsku metodu ) smatrao da trebamo početi ni od čega, t.j. sumljati u baš sve, pa čak i u svoje osobno postojanje, sumljati sve dok ne dođemo do nečega u što se dalje ne može sumljati (Cogito).

Znanstvenoteoretski realizam i idealizam

P: ako te pitam K: “što ti misliš dali je ova čaša, boca, lopta … koju vidiš u vanjskom svietu ili u tvojoj glavi?”, što bi ti odgovorio?

K: ja bi odgovorio da s tvojom glavom nešto nije baš uredu.

P: ok, hvala na “koplimentu” pokušati ću triezno razmotriti problem, ali zamisli da sam ti postavio ovo pitanje u ulozi profesora, a da si ti na odlučujućem studentskom ispitu iz teoretske filozofije (epistemologije) što bi onda odgovorio?

K: odgovorio bi, na pr. profesor je prošlu noć slabo spavao, ustao se je na lievu nogu ili se je malo predugo zagledao u dno boce.

P: imaš smisla za humor, a i obrazi su ti rumeni, ali nisi ti rođen za filozofsko t.j. za racionalne špekulacije, za teoretsko kritičko i samostalno razmišljanje i promišljanje o svietu mogućega, kraće rečeno ti “misliš” srdcem a ne lievom stranom lubanje, stoga si promašio zvanje, preporučam ti: neki umietniči put na pr. kazališnu, glazbenu ili likovnu akademiju, a ne teški i dugački filozofski put, to ti i onak (po svojoj naravi i definicij) nije nikakvo zvanje, od filozofije se ne može živeti,”nema kruha”, a samo možeš imati problema sa stalnim rađanjem novih i novih pitanja. Filozoija, barem po mom uvierenju, je umieće postavljanja pravog pitanja, a ne davanje odgovora (barem ne definitivnog odgovo).

K: ništa mi nije jasno što magister zbori.

P: filozofija, to ti je “šport”- gimnastika za mozak, razmatranje dok si na putu (“sighteeing”). Jedna vrst “godišnjeg” odmora provedenog u samoći dialoga misli.

K: da nije magister profesionalno oštećen, kad iznosi takve budalaštine?

P: stani nemoj sad pobieć, pa ako izdržiš do konca ovih predavanja-razmatranja o temeljnjim filozofskim problemima, onda možeš sam doći do odgovora na tvoje pitanje … .

K: ok, pokušat ću izdržati.

P: da krenemo sa današnjom temom, dakle o čemu ustvari pričaju realist, a o čemu idealisti dok debatiraju ( a često se i svađaju) svoje stavove, i iznose svoje argumente za svoja uvierenja o znanju/mogućnosti ljudskog znanja gledano iz filozofske discipline koju zovemo epistemologija/znanstvena teorija.

Ovako bi argumentirao tipični (filozofski) znanstvenitoretičar (epistemolog), rekao bi:

Zašto komplicirati, recimo to jasno i jednostavno, ovako:

Mi smo nadareni sa, imamo, naših 5 sietila kao sredstvo za znanje, orintaciju, i navegaciju u svietu u kojem se nalazimo, imamo: oči, uši, nos, usne, kožu i ova sietila nam šalju podatke o svietu.
Točno je da naša uvierenja mogu biti, a često i jesu, relativna, na pr. : termometar u sobi pokazuje plus + 23 stupnja, međutim i neovisno o ovoj obiektivnoj činjenici , osoba A, doživljava i tvrdi “zima mi je!”. Istovremeno, i u istoj se sobi nalazi i osoba B, koja tvrdi: ” znoji se, od vrućine”, puše i otvara prozor i protestirajući: “ vruće mi je.” Ova relativnost doživljaja može izgledati čudno; naime da istu temperaturu zraka (+23 stupnjeva) koju pokazje barometar; dvije osobe A i B doživljavaju tako sasvim različito.
Realist tvrdi da neovisno o ovom subiektivnom utisku i relativnom doživljaju pojedinaca, A i B; obiektivni sviet, sviet obiekata, vanjski sviet, realni sviet u kojem živimo, nije ovisan o našem osobnom doživljaju, o našem uvierenju; u ovom primjeru dali je “hladno ili je toplo u sobi”.
Dali onda barometar “ima pravo”? Odgovor nije jednostavan!
Još jedan primjer, za isti problem, je primjer boja: ova jabuka je crvena, svi se slažemo , osim sliepca na boje. Ova kapa je crvena, i okolo toga nema dvojbe, ali što ustvari znači “crveno”? Tu ima dva značenja : 1) u primjeru kape , ili jabuke svejedno, “crveno” označava jednu kvalitetu koju ja, vidnom sposobnoću, vidim; i potom tu kvalitetu “crveno” pripisujem, dodajem, kapi. Oči mi sviedoče o kvaliteti mog vida (o kvaliteti mog vidnog utiska) kojom ja obogaćujem kapu (pridajem joj i tu kvalitetu, uz neke ostale; na pr. prava vuna, ne propušta kišu…) .
Osim toga, mi vidimo kapu pod uvietom da je dan, ili da je soba osvietljena. (U potpunom mraku boju “crveno” nema ni kapa ni jabuka!). Ako stvarnost pogledamo malo pobliže (zakonima fizike), te pokušamo odgovoriti na pitanje “svietlo, što je to, ustvari?”, onda će mo uviditi da ono što mi zovemo “crveno, žuto, zeleno…”, t.j. različite boje (koje mi doživljavamo)i zovemo na pr. ”crveno” imaju različite valne dužine, tako “crveno” ima elektromagnetičnu valnu dužinu 750 Angstroma, zeleno 530 … . Ta valna dužina ne pripada kapi/”crvenilu” nego je fizički zakon koji se odvija od izvora svietla do naše zienice. Taj val nije boja “crveno” nego samo fizički fenomen jedne određene dužine, koja upravo zbog te svoje dužine, pri dodiru sa našom zienicom, stvara izviesnu reakciju/utisak koju mi zovemo “crvena” boja, i koju pripisujemo kapi, jabuki… . Ali ti elektromagnetskivalovi nisu “crvena” boja u istom smislu, i značenju pojma “crveno” kao što je “crvenilo” jabuke, kape. Ova distinkcija je bitna za razumivanje svieta u kojem živimo.
Za fizičara, ne postoje boje, za njega postoje samo fizički zakoni različitih valnih dužina. Isto tako je i sa toplo, hladno (tu se samo radi o različitim brzinama kretanja molekula kroz prostor u kojem se nalazimo, i koje (ta različita kretanja molekula) mi zovemo “toplo” “hladno”.) Ista je stvar i sa ostalim subiektivnim (sietilnim) kvalitetama, ove kvalitete ne pripadaju vanjskom (obiektivnom) o osobnom doživljaju ne ovisnom svietu, nego su samo dio nas, našeg subiektivnog doživljaja svieta. Stoga fraza”toplo je, hladno je” samo govori nešto o osobi A, B… ., tako tvrdi jedna strana.
Ali, ona druga strana dalje pojašnjava distinkciju precizirajući svoje uvierenje: Ovdie je, i opet, i još, jedna važna distinkcija u koju znanstvenik upire prstom; s jedne strane razlika između naših subiektivnih utisaka: crveno, toplo, hladno, ukus, miris, koje su samo dio nas, proizvod našeg doživljajnog svieta: “crveno”. Ove se kavalitete ponekad definira kao sekundarne, jer one NE pripadaju vanjskom , obiektivnom, realnom, svietu kojim se znanost bavi. Ali postoje i primarne kvalitete, na pr. : izpruženje u prostoru, forma, veličina, kretanje, mirovanje ove kvalitete pripadaju vanjskom, obiektivnom svietu – time se znanost bavi – ove kvalitete su stvarne i neovisno o tome dali mi osiećamo toplo ili hladno, dali vidimo crveno, zeleno ili ništa ne vidimo. To su primarne kvalitete koje su dio, pripadaju, objektivnoj, od nas ne ovisnoj, stvarnosti, one postoje ne ovisno o ljudskoj sviesti, doživljaju, uvierenju.

IDEALIZAM

Tipičan idealist tvrdi “znanje koje ljudsko biće uopće može dokučiti/spoznati i ostvariti, je ovisno o našem doživjaju, ili postoji samo i jedino u našoj sviesti ili duši (psihi), ono ne postoji van nje (ne postoji u vanjskom svietu).

Evo još jedna distinkcija; ako kažemo da je doživljaj osobe A hladno, a doživlja osobe B toplo (dok siede u istj sobi) t.j. ista se stvarnost doživljava diametralno drugačije (različito) onda ne možemo kazati da su obadoživljaja doživljaj nečega stvarnoga (jedne i iste stvarne stvarnosti). Ovdie se rađa pitanje “ako je jedan doživljaj fantazija, san, iluzija, puka želja … , onda se isto može kazati i za onaj drugi (suprotni) doživljaj. Iz ovog sliedi da niti A, niti B:ove kvalitete nisu su stvarne ili realne.
Ili, recimo zašto ne – rekli bi “napredni” globalisti 2024. , koji su, uostalom, samo jeftini, plagijatori antičkih sofista! – prihvatiti da su svi kvalitativni doživjaji (i A i B …) stvarni premda ne pripadaju istom objektu (stvarnosti)? Drugim – poznatim i izlizanim fraziranjem – i riečima rečeno, svak ima svoju stvarnost, svoj sviet premda se različiti svietvi ne mogu spojiti (ne spojivi su). To bi značilo da A:ov doživljaj da je hladno u sobi, je izpravan i točan za A u njegovom svietu, kao i B:ov da je previše vruće u istoj fizičkoj sobi, je ispravan i točan za B u njegovom svietu. Dakle, obojica imaju pravo, ali samo za sebe – svaki u svom svietu (univerzumu). Oni, u tom slučaju, naime, pričaju da je svak zatvoren u svoj sviet i da nitko ne može prodrieti u tuđi sviet, u sviet onog drugog. Obojica (i A i B) s pravom tvrde da su njihovi sietilni podatci potpuno sigurni i povierljivi, te da su izbiegli skeptički argumenat o očitom relativizmu sietilnih podataka. Svi utisci su točni,(i A i B i …) ali njihovaistinitost je relativna; oni su istiniti za onoga tko ih doživljava. Kao znanstvenoteoretska disciplina ovo je jedna vrsta Solipsizma… . Ovaj su stav neki, na pr. L. Wittgenstein, uzeli za ozbilno, ali su bili prisiljeni uviditi ne mogućnost, bezsmislenost i neodrživost ovog stava. Sofist Protagoras je ovaj stav nazvao homomensura (čoviek, i njegova prociena je jedino mierilo svih stvari, i svih vriednovanja u svietu). Ako se ovom stavu-uvierenju da smisao, značenje i primjena u moralnom i konkretnom smislu onda se to lako pretvara u stav “Država to sam ja!”. Za takvo uvjerenje pojedinca postaje naravno i opravdano (za njega u njegovom svietu) da prihvaća stav “ jedino što je bitno to je da se nekoga, mase, uvieri u neki x – ne ovisno što je x .” Tako x postaje istina, za onog pojedinca tko je u nju uvieren. Ovo nam pomaže da pripoznamo ideologiju, i pozadinu, kao i svakidašnji teror reklame, i političke reklame, koja nas danomice “bombardira” s ciljem pranja naših (za otpor) ne moćnih mozgova. Ovo moderni sofisti … opravdavaju s devizom njihova “morala”; “cilj opravdava sredstva”. Svakako da ovaj stav stvara sviet bolesnih narcisističkih egocentika zatvorenih u paklu svoje umišljenosti o samopobožstvu. Sokrat, kao karakterno i moralno visokostojeća osoba bio je stalno na ratnoj nozi s ovima (danas bi se reklo : političkim karieristima, tehnokratima, politički podobnima i sužnjima, pripuzima svakom gazdi, za ove je Sokrat kazao: ” oni bi mi najrađe zubima uši odgrizli, a ja bih na njihove glave najrađe 200 litara kipućeg ulja slio.” (Sokrat je mrzio, i prezirao demokraciju – volju i životni stil, većine, čija se jedina “kvaliteta” i opravdanje za vlast sastoji u većinskoj brojčanosti. Za ovu “kvalitetu i opravdanst” vlasti Sokrat nebi dao ni zrno graha. Jer, ako netko, neka skupina, ima većinu glasova za x, y ,z … to NIJE , i ne može biti opravdanje ili razlog da se dobije vlast . Jer, brojčana nadmoć uopće NE kolerila ni sa kakvim vrlina, ćudoređem ili čak temeljim nagonom za opstanak života. ŠTOVIŠE sama narav ljudskih bića emiristički upućuje na suprotno! (Toliko, o čuvenom “evanđelju” danas: “čuvajmo našu demokraciju!”, podrazumievano “pa i ako je demonokracija, i ako je viečna, naša je!”)
Ono što je Sokrat imao KAO AMBICIJU bolo je: priprostu rulju treba učiti da misli svojom glavom, analizom pojmova spoznati će oni što je dobro pa će onda, naravna stvar!, i činiti dobro, (“jer razlog da danas ljudi čine zlo, da su destruktivni, leži samo u ne znanju, ne znanje = zlo, znanje = rade dobro!”, tako je mislio Sokrat. E, pa ne mogu se načuditi da tako uman čoviek može imati tako kratkoumno uvierenje! Nije ga Nietzsche potpuno bez razloga nazvao “Sokrat je budala!”). Sokratovo uvierenje da će, dok je na trgu u Ateni, svojom metodom, (na) učio mlade Atenjane misliti, primjenjujući pojmovnu analizu argumenata: “Ja, ništa ne znam, čak ne znam niti što je vrlina, ali ti Theo znaš, pa daj reci mi, poduči me …!”, koštalo ga je glave. (To ga je demokratska vlast Atene “nagradila” za božanski um i plemenitost.) Sokratov visoki moral (ćudoređe), i kristalna jasnoća jezika (intelektualno poštenje) toliko je srdilo umišljene “sveznalice”, da bi mu “ najrađe uši odgrizli”, a na koncu su mu smrtni otrov u grlo ulili, samo iz razloga da ne čuju glas vrline, moralne istine, i zvučnu liepotu jasnoće jezika. Nisu oni to mogli izdržati, jer je to ugrožavalo njihove lažne i jeftine ”argumetne”, i kojekakve sofističke trikove, pomoću kojih su lako uviereravali naivne i neuke u bilo što (po mudroliji homomonsura), te su to skupo naplaćivali. Mladi su Atenjani (u ono vrieme, kao i danas) vođeni požudom za vlašću, za materialnim podobnostima, rađe kupovali lažne trikove i načine kako obmanuti, i uvieriti masu u bilo što, sasvim ne ovisno u što vieruje, glavno je bilo samo i jedino da masa povieruje, a način kako je žrtva došla do tog uvierenja sasvim je sporedan, i opravdan, čak je i vrlina, pa i ako potpuno amoralna, obmana i laž. (To je prema Homomensures “filozofiji” put do osobne spoznaje “istine”. Uviereni “zna”, i protiv viere nema lieka! To uvierenje je istina za uvierenoga. Ovo je Sokrat mrzio iz dna duše. I tu je bio sukob; klase i mase – koji ga je glave koštao!) Rulja onda, kao i danas, ne želi slušali glas istinskog razuma, liepote jasnoće jezičnog izričaja, koji kristalno jasno, i blistavo rađa i predočuje ŽIVOT – ne! Njima je dražji njihov sviet – OD PUPKA DO ŠUP*A – nego Sokratovo mudroslovlje. Stoga su bili laki plijen za sofiste, i napravili “dobru” politički-demokratsku karieru – osudili filozofskog proroka na smrt. Tako su umno zakržljale kukavice i dvonožci patuljci, čopor i mahnita rulja, komu je Sokrat bio “trn u oku”, lažno optužiše Sokrata “da zavodi mladež, i da huli državne bogove”, i ne dužna na smrt osudiše.

X: ahahhahhahaa! Tako mu i treba! Neka-neka ga! Tako mudar, hahahhahaa! pa zar nije znao da misliti – boli? Zar nije znao da oni to ne možu izržati? Da od mišljenja glava ljude boli? Zar nije znao da su stomak (tielo), materija u viečnom ratu s razumom i vrlinama? Zar nije mogao predvidieti da je mač jači od rieči – barem ovdje u svietu sijea, u pećini! Hhahhahhaha! Zar nije znao da rulja NE ŽELI, JASNOĆU I SVIETLO , ONO IZVAN PEĆINE, OBASJANOST ZRAKAMA VIEČNIH IDEJA, ZAR TO NIJE ZNAO? ZAR NIJE ZNAO SRŽ I DOMETE NJIHOVE FILO-ZO-FI-JA: “ŠTO MANJE ZNAM – TO MI JE LAKŠE ŽIVIETI, I STOGA SAM SRETNIJI!? TO JE BIT KULTURE SMRTI.”

K: A KAKO JE ISUS KRIST PROŠAO? NEŠTO BOLJE? EEE-HEHEHHEH!HEE!

K: gluposti! Budalaštineee! Ludostiiii! Ne razumijem, ništaaaaa!

P: e pa moram priznati da si rođen, skrojen a i pečen za “filozofa” (u demo-no- kratskom smislu rieči “filozofirati”).

K: Nego da se vratimo na temu ( na staru brazdu) “zar nije čudna premisa da mi ne živimo u jednom i istom svietu, da onome A tko doživljava i osieća da je hladno u sobi, nije dokučiv sviet B koji drži za istinu da je previše vruće u istoj sobi?” Ako je tako onda znanost nije moguća, jer kako bi opozicija kritički mogla provieriti tvrdnju neke teorije? Brzina svietlosti je takva , i takva u svietu C ali je drugačija u svietu D. Ne, ja tvrdim da ima jedan zajednički sviet, obiektivan i istinit, i to je onaj kojeg znanost opisuje. Ali, sviet koji opisuje nije sviet boje, ukusa i izviešća ostalih sietila koja su i relativna i subiektivna. Znanost opisuje stvarni, obiektivni sviet t. j. formu, veličinu, kretanje, ispruženje u prostoru. I točka.

X: e nije točka, jer i primarne kvalitete su, isto kao i sekundarne, relativne : razmotri samo koliki je avion u zračnoj luci, a kolik je u zraku, ili uzmi svietionik koji je za nekoga (zavisi od udaljenosti) kvadratnog izgleda, a za nekog drugog , tko gleda iz udaljenosti, okruglog. Dakle opet subiektivni relativizam!

K: ali, opet moramo napraviti razliku (distinkciju) između onog svieta kojeg fizičar opisuje na pr. kvalitetu forme kod molekula (a isto je i sa ostalim primarnim kvalitetama) koja nije subjektivna, sekundarna, i nije ovisna o nečijem doživljaju, nego je opis primarnih kvaliteta, koje su dio stvarnosti, stoga je opis obiektivne stvarnosti. Tvrdim, da stvarnost postoji. Ja sam relativist – pa ako i naivni relativist. Ovaj stav, pa ako I bez (priznam ja da , ustvari, nema dokaza čak ni za naivni relativizam, već da – kao početne, temeljne ili fundamentalne – premise, axiome, prihvaćamo ne dokazane tvrdnje. Bez ove predpostavke nema pomaka – postajemo , i ostajemo solipsisti ili krajnji skeptičari. I ništa se nebi moglo uvierljivo dokazati kao takvi bili bi krajnje ugroženi, ustvari, osuđeni na smrt. Dakle, moramo uzeti nešto – neki polazni axiom – KAO POLAZNU TOČKU- KAO DA ZNAMO, a ustvari ne prihvaćamo to JER smo (epoistemološki) dokazali da je to znanje, stoga je to praktička viera – BAŠ KAO I RELIGIOZNE DOGME. TO ZNAČI DA SU ZNANSTVENE I RELIGIOZNE ISTINE IDENTIČNE; DA SU OBIJE OSOBNO UVIERENJE, VIERA , I NIŠTA VIŠE!

C: Eto, “rugao se lonac loncu, a oba crna”, na istim temeljima zasnivate vaše “znanje”. Sad se barem -pomirite!

G: Obadvojica ste doista “spašeni”, jer vierujete svak u svoje i to je viera religiozne naravi, ili homomensure. A kao što znamo “za tu bolest – vieru – nema lijeka”.

P: prihvatimo li tvrdnju da su i primarne, kao i sekundarne kvalitete relativne , u tom slučaju smo stigli u sviet kojeg je , između ostalih, tvrdio G. Berkeley, naime :”cieli vanjski sviet postoji samo u mom doživljaju svieta, sviesti ili duši. Sviet u kojemu postojimo, krećemo se i doživljavamo ga pomoću naših sietila postoji sama ako, i onoliko koliko, ga mi , subiekt, doživljavamo. Sve što mi kao ljudska bića (u susretu sa svietom, tako da rečem) momentalno doživljavamo, ili uopće možemo doživiti, Bereley zove ideja, i ta ideja jediono može postojati tako da se doživi od nekog subiekta (to je bit – esse – biti doživljena). “Esse est percipi” znači postojati , znači biti doživljen u nečijoj sviesti. Sve ono što znanost … govori o nekim drugim primarnim kvalitetama, o nečemu što postoji “dalje” ili iza , ili negdje u nekom … kojeg samo znanost može dokučiti, sve to je “Abrakadabra” za Berkeleya.

Bereleyeva konzekvensa je : sav vanjski sviet materije sačinjen je od ideja , koje jedino postoje u našem doživljaju, ne van njega , ili ne ovisno o njemu. Ne postoje objektivne , i od našeg ustrojstva sviesti, neovisne kvalitete, one su samo (primarne kao i sekundarne) doživljene od nas, naš doživljaj, bez njega one ne postoje. To je Berkeleyev idealizam. (Više o ovome vidi niže pod “Stručni” filozofi.)

X: svakako da možemo kazati da moj opis na pr. ovog stola, i znanstveni (nekog fizičara) opis nisu isti : fizičar bi opišivao stol kao sistem nekih elektronskih polja … , koja nemaju ni boju, niti neku određenu čvrstu i određenu jasnu formu. I u tom slučaju imamo dva stola? Dali stvarno? Ne, točnije je kazadti da imamo dva opisa stola koja su ne spojiva. Nespojiva?

K: zar nije mudrije kazati da imamo samo jedan stol, onaj za kojeg mi moja sietila sviedoče da je stvaran i da postoji, tu ispred mog nosa, te da taj isti stol ima i druge osobine koje su mojim sietilima ne dohvatljive, a dokučljive su i shvatljive za znanost. O tome priča znanost, i to što priča – to je istina n pr. O stolu. (Premda se to znanje STALNO mora preispitivati, i dalje otkrivati, te stare teorije revidirati, u tom se smislu često čuje: “znanost je vierovala, ali sada znamo da je to bilo pogrešno uvierenje, danas zna… i tako do unedogled . Ova “melodija” se stalno ponavlja, ali nije ona dokaz da baš ništa ne znamo.

X : DA! To je pravi i mudri uvid. To je i moj stav i uvierenje svih ljudi koji posjeduju zdrava , svih 5, sietila, a uz to i razum. To je naime, stav znanstvenog (epistemološkog) realizma. Kompliciranije od ovog stava ne treba gledati na stvarnost.

P: da nastavimo komplicitati, zašto ne? Kad imamo priliku. Jer postoji jedan skeptički argumenat koji glasi: ako tvrdim da znamo na pr. “ja znamo da je ovaj stol žute boje … “ , i ako je ta moja tvrdanja uistinu znanje , onda to moje znanje mora biti identično sa ( svojim, na kojeg se odnosi) obiektom, za kojeg tvrdimo da ga poznamo. Ali, kako ćemo znati/provieriti da ta relacija istovietnosti uopće postoji? Za to provieriti trebali bi uzporediti uvierenje i obiekt, to znači s obiektom onakav kakav je neovisno o mom doživljajnom ustrojstvu. Ali, ovo je ne izvodljivo, jer do obiekta samo (jedino) mogu doći putem (pomoću ili kroz) moje doživljajno ustrojstvo (sviest) , tako da ga doživim… . Ne postoji neki kriterij za provieru , stoga se može kazati da je sve neka vrsta fantazije, mašte? Zar me i ovo ne vodi do idealizma?

P: absolutno! Teorija o slici kaže da nečija izkustvena tvrdnja, A:ova; sadrži nešto S. ako je nešto , S, znanje o obiektu onda S mora biti istovietan s objektom O. Ali A ne doživljava O nego samo S. Opet nezna da je S istovietan s O. Mi smo ograničeni na S i na to što momentalno doživljavamo (S) a ne dokučamo O, štoviše , O možda i ne pstoji – ne znamo! Ili ne možemo , s pravom tvrditi da imamo znanje o O. To je Schopenhauer izrazio sažeto kroz : “cieli sviet, sva stvarnost , samo je moja predodžba.” To je idealizam.

Ako i dalje tvrdiš da postoji sviet objekta (dokučiv) za naše znanje, ali prihvaćaš da jedino ono što direkto, spontano, trenutačno doživljuješ se ustvari može znati , samo to, onda je problem znanja dobiva ovaj oblik: kako može neki od naše sviesti neovisan obiekt biti predmet za direktni doživljaj? Kant bi rekao : “ kako može obiekt došetati u naš doživljajni ustroj/sviest, sviet?”. Jer jedino ako to može , tek onda je moguća spoznaja o njemu.

U nekim teorijama , na pr. kod mistika smatra se da znanje (spoznaja) se sastoji u “mističnom siedinjenju” (unio mystica) sa onim doživljenim (sa stvarnoj stvarnosti ili s Bogom).

KANTOV KRITIČNI IDEALIZAM

X : Kantovo pitanje: kao obiekt može došetati u naš spoznajni sviet? S time je htio kazati: znanje postoji, a ono je jedino moguće ako poznamo obiekt. Budući da znamo, to znači da je obiekt nekao došetao u naš spoznajni sviet. Stoga je Kantovo pitanje : kako je moguće da obiekt došeta u naš spoznajni sviet, u našu sviest? Ovo je problematično, kao prvo iz razloga: jer je idealizam, i zbog svih pitanja koja su vezana uz njega; kao drugo : zbog toga jer se protivi Kantovoj ideji o “Ding am sich”, ovo “am sich” znači da spoznaja, ili znanje stvarne stvarnosti , sviet obiekata “u sebi, i po sebi” nije ovisno ni o čemu, pa niti o našem spoznajnom ustrojstvu. Ovo je proturiečnost!

P: točno! Precizno i jasno uočeno, bravo x! (Da nisi ti maskirani Kant?) Točno je da Kant smatra da stvarnost u sebi, i po sebi nije ovisna od naše sviesti, i to je razlog da je ustvari ne možemo spoznati. Ali možemo spoznati onaj sviet u kojem živimo, sviet fenomena ili događaja, jedino o tom svietu možemo kazati “Ja znam!”, a ovo znanje je u potpunosti ovisno o našoj sviesti i spoznajnoj ustrojenosti. Svoj znanstvenoterotski stav je ovako Kant , kopernijanski, izrazio: “ne okreće se (u smislu ne određuje) naš razum okolo prirode, nego se priroda okreće okolo našeg razuma”. U tom smislu je Kant idealist, ali na svoj osobni način, Kant je kritični idealist, a definitivno ne obični ili isti idealist kao na pr. Berkeley.

K: ma ni mi je jasno! Što to on ustvari zbori?

P: Ovako, ne škodi malo umne gimnastike, dapače priporuča se svakidanja doza umne gimnastike kao način stvaranje sinopsisa (novih stanica u mozgu), i tako se razum širi, raste, osviežava… I mi se osiećamo da smo na pravom putu, u svojoj , ljudskoj, dimenziji. Živimo najbolje mogući, i istinski, ljudski život.

K: tako je! Što ću ja dangubiti poć zavijati šarafe u tvornicu automobila, ili za još brže i komotnije automobile …

X: tako je! Ili stvara njihove supersonične projektile ili još brže smatphone … .

P: Bravao x! Znao sam ja da si ti došao u pravo družtvo, pa da nastavimo!

Ovako Kant kaže o mogućnosti ljudskog znanja ili spoznaja: postoje tri vrste znanja.

A) Mudar čoviek je mudar.

B) Sve što je materija (materialna tvar) posieduje prostranjenost (izpruženje u prostoru). To su 1) analitičke tvrdnje ili spoznaje. Kant tvrdi da se predikat (t.j. osobina mudar, izpruženje) o spoznajama ove vrste nalazi u samom subiektnom pojmu (mudar čoviek, materialna tvar). Dovoljno je, kaže, samo analizirati subiektni pojam, malo promisliti što on obuhvaća, i eto! Odmah znamo, i uviđamo da on obuhvaća predikat, t.j. da se predikat nalazi u subiektu. To je bilo o tvrdnjama tipa A) . Ista je stvar i sa tvrdnjama tipa B) t.j. predikat se nalazi u (obuhvaća ga) subiektnom pojmu, ali je malo više skriven od A) tvrdnji. Postoji još jedan način označavanja analitičkih tvrdnji: a to je ako ih negiramo, ako kažemo “Mudar čoviek, nije mudar” dobivamo kontradikciju, bezsmislicu.

Druga vrsta tvrdnji su syntetičke tvrdnje: ako kažemo knjiga je zelena, ili D) sve što je tvar teži (posieduju težinu). Ovu vrstu tvrdnj Kant zove 2) syntetičke tvrdnje/rečenice. Osobina ovih tvrdnji je da predikat ( zelen, teži) ne pripada (nije dio) subiektivnog pojma (knjiga , tvar) . To je jasno u primjeru C), ali važi i za D) jer svaka tvar na Zemlji, ima neku težinu, međutim nije logički kontradiktorno kazati tvar x, z nema težinu.

Kant želi tvrditi da ljudsko znanje, ili naše prosudbe koje su istinite , mogu biti ili analitičkog karaktera (a priori, od našeg izkustva ne ovisno znanje) ili syntetičkog ( a posteriori, ili empirističko, t.j. znanje koje je utemeljeno na našim izkustvima) . Ali GLE! postoji i treća vrst znanja : 3) syntetičko a priori znanje: ovo znanje je a priori , t.j. nije utemeljeno na našem izkustvu. Kant se pita ; kako je ovo moguće, jer ovo je teško riešiv problem. Istinitost A) tvardnje je jednostavno provierit; jedino nam treba analizirati i provieriti što sadrži subiektni pojam ( mudar čoviek) i namah se možemo uviestiti u točnost ove tvrdnje; kad se tiče tvrdnji tipa B) (ova knjiga je zelena) jedino trebamo pogledati knjigu i znamo da je tvrdnja na svom miestu; ali kad se tiče tvrdnji tipa 3) ispravnost /istinitost njihove tvrdnje ne možemo provieriti/učvrstiti niti analizom subietnog pojma, ali niti našim izkustvom (svaka poslijedica ima neki uzrok), jer naše izkustvo nas ne može ništa naučiti (utvrditi) o svim događajima. Jer ako ja idem provieriti na. Pr. Dali su svi labudovi bieli, te u tu svrhu uložim ogroman napor da se uvierim u izpravnost tvrdnje , te dođem do zaključka svi su doieta bieli, svejedno to mi izkustvo ne garantira da slijedeći labud neće biti crn ili plavi; drugačije rečeno sva dosadašnja izkustva samo mi mogu nešto kazati o onim do sada probanim primjerima, ali nikad da svako – novo izkustvo – mora biti kao dosadašnja, može biti drugačije, t.j. budući crni labud može postojati (poslijedica) a da nema nikakvi uzrok svog postojanja.

Kant se pita( budući da : znanosti, geometriji, aritmetici, prirodnim znanostima, metafizici postoje synetičke prosudbe a priori ) Kant se pita koji im je temelj/ na čemu se zasnivaju? Kako to da su moguće? Na.pr. ravna crta između dvije točke od točke A. do točke B je najkraća i linija između A i B.(To je syntetičkia tvrdnja, jer predikat najkraća linija određuje jednu osobinu koja ne pripada pojmu ravna linija (subiektnom pojmu). Ali tvrdnja nije empirična , jer važi za sve ravne linije. Ili uzmimo aritmetičku tvrdnju: 5 + 7 = 12 (također je primjer jedne syntetičke tvrdnje a priori) , kao i svaki događaj ima neki uzrok. Ovdie se govori o svakom, stoga nemože biti empirična tvrdnja; ali je i syntetička , jer osobina imati neki uzrok ne pripada pojmu događaj. Metafizičke tvrdnje kao Bog postoji, duša je bezsmrtna, naša volja je slobodna su još neki primjeri syntetičkih tvrdnji a priori. Zašto su a priori? Zato jer tvrde nešto što je ne moguće iskusiti našim sietilima, , a syntetične su jer njihov predikat ne pripada subiektnom pojmu. Osobina postojati ne pripada Božijem pojmu (pojmu Bog). To je bit kritike koju je Kant usmierio na dokazima Božje opstojnosti . (To Kantu ne smeta da vjeruje u Boga, jer Kant je bio vjernik, ali ne kao filozof, ne u toj ulozi koja može dokazati Božju opstojnost.)

Matematička i prirodno znanstvene syntetičke tvrdnje a priori za de stvarne obiekte, ali ne važe i za metafizičke tvrdnje, tvrdi Kant.

Kantova znanstvena teorija se trudi da pokaže , i dokaže, kako ljudska mogućnost znanstvene spoznaje i naš obiektivni sviet moraju biti konstruirani (kakva im je forma, ustroj) ako hoćemo da znanstvene tvrdnje uistinu važe za sviejt objekta, i da mi to možemo shvatiti. Ja smaram da tu možemo staviti točku, i kazati dosta umne gimnastike – za danas! (O Kantu vidi niže pod “Stručni” filozofi.

Svi u jedan glas : dosta za gdinu dana unaprijed. Hoćemo festu!

EMPIRIZAM I RACIONALIZAM KAO IZVORI ZNANJA

P: vidim da među nama ima novih pridošlica, što nas posebno raduje, te vam želim dobrodošlicu, i nadamo se da će te na ovom putu imati puno radosti i osobne koristi. Da bi se aktivno uključili u naš rad, želim samo podsietiti da ono čime se mi ovdje bavimo, i što nam je temeljni poriv i motivacija našeg puta; to su filozofske diskusije. Danas će mo pričati o dva klasična, i oprečna uvierenja u epistemologiji o temeljima i naravi našeg znanja, to su; empirizam i racionalizam.

J. Locke u svom revolucionarnom djelu ; “Essay concerning Human Understanding”, istražuje dosege i valjanost naših znanja. Locke kritizira ideju koja drži da se čoviek rađa na ovaj sviet posiedujući neke ideje ili predožbe o našoj stvarnosti (inneism ). Lockeova teza je “ pri rađanju, kad dođemo na ovaj sviet, ljudska duša je potpuno prazna, nema nikakvih ideja… ona je kao bieli, neispisani A4 list papira (tabula rasa), na kojem se utiskuju utisci izvana, koje naša psiha/duša prima pasivno, tako da je izkustvo iz vana i ruka i olovka koja u našu dušu piše/utiskuje svoje utiske (prva slova), spoznaje, znanje i priče… koje mi zovemo znanje. Ovo je revolucionarna ideja koju je Locke obznanio, a ona stoji u diametralnoj oprečnosti spram tvrdnja onih filozofa koji su tvrdili da se čoviek rađa sa (već pri samom porodu posieduje) neke ideje, na pr. ideju da bog postoji, da neki logički zakoni postoje i važe, kao i naš intuitivni osiećaj da neke moralne norme važi, i da su za nas i poznate, kao i obvezujuće; na pr. “Što jest, jest”, “ne moguće je za jednu i istu stvar, istovremeno i biti i ne biti”, “pravda mora važiti /nas obvezuje”, “ne čini drugome što nebi želio da tebi drugi napravi”. Ovakva vrsta tvrdnji važi za (obuhvaća) svako ljudsko biće, a ovo upućuje na misao da one pripdaju ljudskoj prirodi. Kao što na pr. ljudskoj prirodi pripada (dio je nje) osobina smieha, pas se ne smije, on samo malo izkrivi čeljust/usta (zbog raznih razloga na pr. i da mu je vruće, a ako se taj fizički čin i vremenski poistovieti s radosti … ipak to nije smieh-radost koji pripada ljudskom pojmu “smijati se”.

Locke proturieči ovim idejama upirući prstom u činjenice da uopće nije točno da ih svi ljudi posieduju, ateisten ne vieruje da postoji bog, a ima budala (i to nezavidan broj) na ovome dvietu koje ne vieruju u logički zakon o kontadikciji. Dalje, ove urođene, ako su to doista, onda su samoeveidentne (netreba ih/nema potrebe za) ih dokazivati, podrazumievaju se same po sebi, ali za spomenute tvrdnje moralne (ćudoredne) naravi nije bezsmisleno, dapače!, tražiti/zahtievati razlog za njihovo prihvaćanje kao obvezujućih. Zašto se odnositi prema drugima na isti način kao što bih ja želio da se drugi ponaša prema meni? Zaključak, prema Locke: ove ideje nisu urođene? Nismo ih naslijedili kao siećanje na život duše u nekoj drugoj dimenziji prije nego se je ta duša rodila u ovom tielu (kao što Platon smatra. Njegova filozofija je jedna vrsta inneisma, koja tvrdi da mi ne možemo dokučiti znanje, t.j. ništa ne možemo znati primajući znanje iz vana, ali, da! možemo impulsom, u carstvu siena u pećini, duša se može podsietiti onoga što je nekad, prije ove existencije, promatrala, i tako podsiećanjem doć do znanja. To je jedini put spoznaje u pećini među sienama.) Ovu Platonovu ideju o našoj obstojnosti, Plotinus je tumačio kao odsluživanju kazne duše za … koja je u tielu zarobljena, baš kao zatvoru.

Descartes je inneist, na svoj način, a on tvrdi da postoji tri vrste ideja: one koje dobivamo izvanjskog svieta – (to je sažetak svih utisaka/podataka koje nam sietila pružaju) – , potom postoje ideje koje mi sami iz naše nutine stvaramo – mašta/fantazije svih vrsta i boja – , ali postoje i urođene ideje (koje nosimo kao paket iz nekog drugog (?) svieta pri rađanju na ovaj (ideja o postojanju nekog savršenog bića, ovu ideju ni u kojem slučaju nismo mogli dobiti impulsim/utiscima od naših sietila okolo nas onaa nam nisu mogla dati ovu ideju, stoga je ideja urođena u našoj duši, dio je nje.

Locke: ništa ne može biti dio duše, a da duša toga nije svijesna.

Leibniz u svojoj knjizi “Novi esey o ljudskom razumu” uvierljivo tvrdi da postoje podsviesna u našoj psihi (za nas ne svisni doživljaji) zove ih ”male percepcije” . Jedan njegov slikoviti i uvierljivi dokaz je mlinar u mlinu. Mlin melje, dok mlinar obavlja poslove u mlinu, ali ne čuje on mlijevenje (zvuk) mlinskog kamena, tek kad mlin prestane mlijeti, kad nastane tišina, tek tada “čuje” mlinar da promienu. To znači da je mlinar cielo vrieme podsviesno reagirao i “čuo” zvuk mlina, da to nije bio slučaj nebi reagirao na prestanak zvuka; na promienu. Budući da utisak zvuka nije bio na sviesnoj razini (nije ga mlinar bio sviestan) to mora značiti da je bio podsvisetan/nesviestan mlinarev doživljaj.

I S. Freud je slično i detaljno dokazao postojanje podsviesnog diela naše psihe. Međutim, problem naše sviesti je, pokazalo se je i dokazalo, vrlo složen i komplekstan problem.

Da bi stvari izveo na svietlo dana i napokon , i definitivno, došao do absolutne jasnoće na ovoj sceni R. Descartes je započeo sumjom u sve u što je uopće moguće sumljati, i tako dođe do temeljne premise “sumljam” , dakle mislim jer ako i pogrešno mislim (ako mi, recimo da mi ovo sve što ja zovem “vidim , čujem , vanjski sviet, stablo, ptica… i sve to znam”, ako je sve to – a može biti Demiurgova obmana, zato moram sumljati da bi izključio mogućnost obmane i uvierenja da je film koji mi neki zlonamjerni, a svemogući Zloduh Demiurg vrti izpred nosa , i servira lažni film za “stvarnost”, to čini , može se zamisliti, čisto iz dosade postojanja, i naslade uživanja u promatranju svog užitka nasloade u tuđem zlu, čisto mu je drago , zabavlja ga, da vierujem da znam, a ustvari ne znam, da bih izbiegao ovu podvalu, i život u lažnom uvierenju o “znanju” Desvcartes sumlja u sve – ali dok sumlja uvidi činjenicu da ne može ne misliti, t. j. on vieruje, pa ako i lažno (da zna, a ustvari ne zna), ali , dok mu misao teče , premda je pogrešna, ona teče, a to u svakom slučaju znači da misli (pa ako i pogrešno, ali misli) , a dok misli – postoji. U ovoj tvrdnji Descartes nalazi hridinu spasa, mislim, dakle postojim (Cogito ergo sum). U ovo se nemože sumljati, tu je Descartes pobiedio Demiurga, i našao siguran temelj svog znanja, a potom dalje zida svoju kuću, pa dvorac znanja. Ovo je za Descartea i mnoge druge temelj sigurnog znanja “ratio”, razum, t.j. ono što razum jasno uvidi da je znanje , u to se ne može i ne treba sumljati. To je racioalizam.

Sažeto bi se ovako moglo kazati:

1.Temelj svog našeg znanja, prema empiristima, osim logičkog u matematičkog, zasniva se na našem izkustvu.

Racionalisti temelj ze sve naše znanje izključivo nalaze u razumu (“ratio”),u kojem se temeelje i neka sintetička znanja.

2. O Načinu kako se dolazi do znanja: tako da duša/psiha prima utiske iz vanjskog svieta, tvrde empiristi, a racionalisti drže da je naše znanje urođeno t.j. ili da se dobiva/dokučiva iz duše.

Postoje i ekstremni empiristi kao J.S. Mill koji našem izkustvu kao temelju znanja pripisuje čak i matematičko, kao i logičko znanje, ova se znanja utemeljuju na izkustvenoj znanosti, tvrdi Mill.

Hume je nešto blaži u svom empirismu, jer ne prihvaća da logika i matematika pripada empirističkim znanostima.

Racionalisten Platon smatra da sveukupno naše stvarno ili istinsko- imena vriedno – t.j. sve naše uvierenje, stavovi, o stvarnosti nije sietilni, nego se dobiva od razuma. Jedino što nam sietila mogu dati/pružiti/opisati o svietu u kojem živimo – to je uvierenje sienovito (ono što siene/privid mogu dati) a nikako originalno znanje o stvarnosti.

Spinoza kao i Hegel su dva još dva doslovno extrema racionalista, jer su i oni smatrali da nam sietila ne mogu dati znanje o svietu/o našoj stvarnosti u kojoj živimo, to može samo “ratio” razum. Spinoza smatra da se izpravnost/točnost neke tvrdnje o svietu sa sigurnšću jedino može saznati ako je kao točnu mogu izvesti iz/na temelju važećeg/točnog logičkog zaključka koji su zasnovani na nekim temeljnim predpostavkama , koje nam razum pridočuje kao točne. Takva je stvarnost, tako je stvarnost povezana, tako se sve odvija na svietu da se svaki događaj može čisto sliedom logičkig zaključak izvesti iz drugih tvrdnji. Povezanost u događajnom svietu (svietu koji se zbiva u našoj stvarnosti) u potpunosti odgovara logičkoj povezanosti između naših misli, a time i jezika jer jezik odražava misli.

Prema Hegelu stvarnost i razumno razmišljanje su identični. Razvoj naše poviesti je razvoj logične misli.

Kantov racionalizam nije tako extreman kao Hegelov jer on smatra da samo neke od sintetičkih tvrdnji (samo neki, ne svi, temelji znanja) imaju svoj fundament u razumu ili subiektu znanja.

Leibnitz je racionalist koji u svojem dielu ”Ethica” najviernje predstavlja 16. st. Racionalizam, gdje je predstavio svoje viđenje svieta metom koja se temelji na matematici kao uzoru jasnoće i točnosti. On je jednostavno započeo od/uzeo kao temelj svoje teorije neke početne axime, odredio definicije , te na temelju tih definicija, izveo zaključke svih ostalih tvrdnji (teoreme) u svom sustavu (sistemu). Ova metoda znači da su, temeljne/početne tvrdnje, axiomi, povierljivi i lako uvidljivi. Metoda se ne temelje na sietilnim spoznajama, a sve se ostale tvrdnje izvode iz njih, na čisto logički način, t.j. bez ikakvog oslonca na sietila. Problem je; kako to da/na koji način razum može uviditi te temeljne istine o stvarnosti. Racionalist Leibnitz odgovara : čoviek ima urođenu mogućnost ove spoznaje kroz – “svietlo razuma” – te ih može promatrati i razmatrati potpuno ne ovisno o sietilinim izkustvima i izviešću ”s terena”. Sva naša uvierenja o stvarnosti samo su plod duše, njezin produkt. Ciela naša stvarnost je samo jedna velika mreža (sustav) sitnih duhovnih bića, monada, a jedino što monada uopće može si predočiti je njezin osobni produkt. (Tko sad ovo može razumieti? ) Monade ne dobivaju nikakve utiske iz vanjskog svieta, , ”one nemaju ni jedan, jedini prozor”, kaže Leibnitz.

L.: A, dali imaju struju? Ili ikakvo svietlo, čoviek se rado zapita.

(Pobliže razmatranje ovih problema vidi pod “Stručni” filozofi,)

V.: vrieme je za ODMOR, za jedan – CIELODANI TEFERIĆ – FEŠTU!

Praktična pitanja i filozofski problemi

Ako se, na pr. neki adoloscent pita “Što ću napraviti od mog života, što mi je cilj, što želim postići ili ostvariti u životu?” onda je on/ona postavio jedno praktično pitanje na koje, na različite načine, traži odgovor. Ovakvo se pitanje može usporediti sa zamiešanim tiestom, koje raste i mienja se, a ne kao gotovu pogaču. (Ooo! momče ili dievojče, polako!, jer dalek je još put ispred tebe – do pogače!).

Kad nas zaokupljuju životnovažna pitanja onda rado trčemo po saviet kod nekog “tko zna” da nam da odgovor. To je pogrešno! Jer, premda ima ljudi, i stručnjaka, te onih s velikim životnim izkustvom, a koji su uz to još i ćudoredno visokostojeće osobe, koji nam mogu pomoći sa svojim priedlozima i podukom, ali sve to skupa, sav taj skupljeni material koji bi mi trebao biti putokaz … do odgovora nije dovoljan da bi ovaj tragač našao svoj put, i sebe ostvario sliedeći ga. Kraće rečeno; nitko mi – ustvari, i na koncu – ne može dati odgovor, ja, i samo ja, moram odabrati nitko to ne može umiesto mene, jer se radi o mom životu. (Ovaj se odabir uviek odvija pod mučnim osiećajem ne sigurnosti, ne izviesnosti, a razlog je isti kao ona činjenica da nitko ne može umrieti umiesto mene, isto tako nitko ne može ni živiti moj život umiesto mene. Ovo je razlog da, kako su to existencionalistički filozofi Sartre, Kieregaard, … , primjeti da “ ljudski život znači moći slobodno birati, biranjem mi stojimo ne sigurni licem u lice pred ne pozatim, (a u biti, i ustvari nitko na svietu nam ne može dati odgovor – jer i on sam ne zna, pa ma kakogodi veliki stručnjak on bio), stoga svaki odabir stvara tieskobu, ta tieskobna neugodnost je mučna (za nekog i neizdržljiva) pa smo stoga skloni biegu u svim mogućim pravcima, i na različite načine, a to naš život čini sienovitim i neautotentičnim postojanjem.)

Što je filozofija?

Filozofija je, prvo i prvo, samo(auto)kritika. To znači da ja, moram imati toliko hrabrosti, časti i moralnog dignititeta, da sam gonjen od nepodkupljive, i nepokolebljive strasti saznati što više mogu, saznati o svemu bitnome za to, i to…, eda bi potom tu osobnu spoznaju, što jasnije mogao i verbalno ili kao pisanu rieč, izraziti. Tko ovo ne može, tko nije spreman podnjeti teret ove žrtve, taj je “filozof” ili možda učo iz predmeta “filozofija”, a ne filozof.

Najveća većina ljudi smatra pitanja kao “Što ću ja napraviti od mog života?” kao izrazito filozofsko pitanje, te onda tražu utiehu u nadi da će im znanos, ova ili ona, servirati definitivni odgovor na njihovo pitanje, ali to su isprazne nade, nade bez pokrića, a ova prevelika viera , često, poprima i religiozne dimenzije. Ne, znanost nam ovdije ne pomaže; razlog: sva znanost se, krajnje, temelji na empirističkoj metodi, (na “sviedočenju naših sietila”, a ovi sviedoci nisu povierljiva karaktera!) te nam ne možu odgovoriti na temeljna znanstveno teoretska pitanja, a još manje na vriednosna i ćudoredna pitanja i probleme.

Ali, ako nam naša sietila i znanost, ne može pomoći, zar nam onda nemože pomoći naš razborit i samokritički razum?

Odgovor na ovo pitanje vodi nas na više niansirani, i bolje određeni put, jer nam kaže da spomenuto životno pitanje može biti upućeno; meni osobno (“studirati za zubara ili za mesara?”); ili usmiereno na opće ljudsku situaciju “dali bi se ja trebao brinuti na pr. za klimatske promjene?” . Što je moje pitanje više opće naravi (t.j. da se pitanje ne radi o meni osobno ili o pojedinim stvarima) tim je ono više filozofske naravi, i obratno! Ako uložimo naše vrieme i energije u studiranje općih pojava i odgovora na njih (tu saznamo do čega su neki ljudi došli…) to nama osobno može pomoći da dođemo do osiećaja ili emocije: “Ahaaa! Jest! Točno!!!”, ova osiećajna spoznaja i uvid, su velika pomoć u naše osobno emocionalno stanje… . U tom smislu se može mirno kazati “Bolja je filozofija nego Prozak”(vidi :”Plato, not Prozac!” Applying philosophy to everyday problems”, od: Lou Marinoff, 2001.), ali … filozofija je jedna vrsta duboke i nadindividualne kritike i samokritike, razmatranje, špekulacija (gimnastika razuma, zbog gimnastike same) o svietovima mogućeg. Ta razboritost zahtieva da malo pobliže pogledamo što nam govore i što obećavaju tkz. znanstvenoteoretska pitanja kao: pitanja o našoj stvarnosti, te vriednosno – normativna pitanja, ali iza njih (sa svim onim što nam znanost, dobronamierni i umni ljuti … mogu ponuditi svojim savietima, osobnim izkustvima i priporukama), svejedno i opet – pri našem izboru, a tek samostalno i osobno birajući naš život postaje čovieka vriednim životom – stojimo sami licem u lice pred tieskobom biranja, od ove neugodnosti najveća većina bieži “glavom bez obzira”, i tako postaju neautentične – otuđene žrtve prvog grabežljivca.

Čoviek, kao vrsta, je radoznao, ima potrebu pitati i nadati se odgovoru… . A za filozofa je svaki odgovor samo mama koja rađa nova pitanja. Najrađe bi sve saznao (L. Wittgenstein:” Saznati ili krepati!”, “Koje su granice jezika/svieta?” “Sviet je sve što je slučaj” T. to su pitanja genialnog filozofskog stvaraoca, koji kaže : ”Filozofija je igra, metoda, način života, cilj sam sebi…” (F.U., T.), dok religiozni pitalac , na pr. sv. Augustin, na koncu, smiri svoj tjeskobni i nemirni duh klasičnim riečima : “ O Bože, Ti si nas za sebe stvori, i naše srdce je nemirno dok ne nađe mir u Tebi.” “Ispoviesti”. ) On je našao svoj smiraj i odgovor – ne i filozof, on je putnik, prolaznik, promatrač, smatra život na Zemlji (kao da je na godišnjem odmoru) , on je na “Sightseeing” (B. Russell) koji nikad ne prispava dvije noći pod istim šatorom.

O našoj nesigurnosti

Neka znanja, neke spoznaje, doista su mučna i gorka za čovieka, te bi najrađe viečno ostao u blaženoj ne spoznaji, nesviestan i sretan u svom raju, ali, ipak, nesigurnost je dosta teže nositi na našim leđima od znanja.

Živjeti znači birati. Ako želimo postići najviše mogući racionalni, razumni, odabir, u tom slučaju moramo imati neko znanje, neke spoznaje o svietu, koje nam daje sigurnost o svietu i prilikom našeg odabira. Pitamo se “kakav je ovaj sviet ustvari?”, i ako odgvor na ovo pitanje tražimo u znanstvenoteoretskim dostignućima svog vremena, to nam daje sigurnost da smo dobro odabrali; “da ne možemo pogriešiti, jer “Znanost kaže””, kako to obični zvuči s oltara znanstveno-politički podobnih i korektnih. Ovo može dielovati smirujuće za drhtavu dušu, ali ova religiozna uloga znanosti može biti istina – za jedan dan, već sutra ponavljaju mantru svog bića “mislili smo da znamo, ali danas razumijemo da ne znamo, ali danas znamo”. Budući da se u našem materialističko-sekularističko-ateističkom stoljeću relativizam smatra najvećom vrlinom, tako je i ćudoređe i etičke vriednote podređen relativizmu, a to znači da je na sveukupni svietonazor (i u moralnom smisu) relativan, t.j. da je “čoviek mierilo svih vriednota, i što neka osoba odabere da je za njega istina to je za njega istina, i ne postoji nikakvi nad ili absolutni moralni autoritet koji bi odredio što je dobro, a što zlo. Ovo mora, nužno mora, znatno povećati količinu, intenzitet i razinu tieskobe pri izboru, a nadasve ako se pokaže da je odabir očito bio destruktivan.

Nerazumno ili neracionalno je (te trebamo izbieć) da nas u našim odabirima vode, i da s nama mlataraju kako im drago, naše trenutačne emocije. Cilj razumne, racionalne, osobe mora biti da je njegov razum onaj autoritet koji, podređen njegovoj slobodnoj volji, ga vodi u odabirima i kroz život. Stoga je nerazumno dozvoliti da nas neki (nerietko) psihopatski političari … , uviere da pojam racionalnosti nije vriednosni pojam, jer on to jest. Kao razumno biće čoviek zahtieva jake razloge, argumente, naših odabira, kao i za njihov ishod. Naša sposobnost ujedinjenja siećanja i fantazije čini da možemo sagledati više od horizonta našh sietila, da biramo stalno bolje, i bolje, umiesto da biramo kratkotrajne ciljeve koji nas vode u propast.

Uprkos svemu neku vrst znanja uviek imamo, kao i neku razinu znanstvenoteortske sigurnosti. Razuman bi čoviek trebao ciljati da neracionalno djeluje što je moguće manje, i potruditi se da ga, u njegovim biranjima i djelovanjima, vodi razum a NE emocionalno razmišljanje (jer naše emocije su dame sumljiva karaktera – prevrtljive, nestabilne, lažne, trenutačna opijenost, pogubne sirene!).

Što (čoviek, kao sviesno, racionalno biće) uopće možemo znati? (Gdje su granice naših spoznaja? I što je IZA njih?)

Čoviek koji živi i dieluje u svietu treba tražiti epistemično znanje , a ne svoje psihološko sliepilo (t.j. našu manje ili više sliepu uvierenost u x, y). Gdje naći to epistemološko znanje? Jasnoće radi, treba napraviti distinkciju između znanja i sposobnosti. Prvo je teoretske naravi: ovo se znanje riečima izražava, i pojašnjavamo ga na pr. ako opisujemo koja je bitna razlikau između hranjivih od otrovnih gljiva, ili koliko ima zastupnika u Saboru… . Sposobnost na pr. udariti čavao točno u glavu, a ne sebe u nokat velikoga prsta na nozi je primjer znanja praktičnih sposobnosti, ili ispeći izvrsnu pitu, pogaču… Ovo se znanje stieče praksom, ono je praktične naravi. Obje vrste znanja su potrebna, i pod najsretnijim okolnostima one surađuju, a nisu u sukobu.

Praktično znanje nije cilj samom sebi, ono je sredstvo (znati umiesiti pogaču je sredstvo) do cilja: večera, dok teoretsko znanje, čija mama je čista ljudska radoznalost, ono je bezkorisno (ali ne mora uviiek biti potpuno bezkorisno, na pr. temeljni znanstveni rad). Ako se (i) dogodi da je teoretsko znanje korisno – tim bolje – ali u svojoj biti ono je usmiereno na čistu spoznaju stvari, za kojoj stalno traga. To mu je jedini cilj; a ne biti produktivan ili koristan (povećavati BNU) . Ta autonomija ( samostalnost čini da je samosvojan ; samosvoj je brod, kormilo i jedro, i kapetan, radoznalost mu je pokretna snaga i cilj.) Na ovu vrst “dangubljenja” reže oni praktično i korisno usmiereni, te moralizirajući urlaju : “Lienčino! Lufarošu! Zgubidanu!”. Ne zna ta rulja, niti prizna taj “vriedan narod” kolika je ciena ovog “lienčarenja”! Ne znaju da tek nakon dugog , i teškog rada, a u pauzama, tek tad , i tad, možda kao milost Neba (?), može se dogoditi da “lienčinu” pohodi neka ideja, neki stih, ili misao vriedna zabilješke, koju “vriedni radnici” ciene tek kad, i ako ikad, se može PRODATI NA TRŽIŠTU (koje li uvriede časti za patnika “lienčinu” ! Kojeg li cinizma! Kakvog li ”zajedništva” sa pasminom čoviek!?). Dakle, samo (možda) u pauzama tjeskobe i “u ratu svemirskog grča rađanja sinova Božjih”, kako to liepo u katekizmu piše) dogodi se stvaralačko dielo, pojedince pohađaju nove, dobre i korisne ideje, uvidi …, izgleda de se spontano “proguraju” na svietlo dana , ali, ne , ne radi se o čudu nego o “vodenoj pari” “znoju” i naporu naših misaonih ratova i borbi, najčešće sa sobom samim. Stvaralaštvo se ne može narediti, kao ni mišljenje . STVARALAČKI PROCES OPRAVDAVA SAMOG SEBE, JE SAM SEBI DOVOLJAN, I POSTOJI PORADI SEBE SAMOGA! NJEGA SAMO MOŽE BUDALA SPRIEČITI -TAKO DA MU ODŠTETI ILI RAZBIJE MOZAK! (Što se pozamašno i svuda i događa! Čak to zovu “šport”, ili nužnost konzumiranja … . )

Toliko o znanju kao o sredstvu za postizanje nekog cilja, i o znanju kao vriednosti, interesu kojeg čoviek ima u nekim razdobljima svog života, ili pak kao profesionalna i neodoljiva potreba i uviet života, pa i opstanka samog života.

Agentovo i promatračko znanje

Ljudi najčešće hrle ka onoj vrsti znanje koje ih uvierava da nešto x, z, y, jest ili nije činjenica/slučaj, na pr. da je šalica kave u ruci Antuna uistinu, stvarno, doista i bez ikakve opravdane, razumne i zdrave sumlje … doista kava, i ništa drugo. Tako čoviek rado dolazi do uvierenja da zna, a ovo ga uvierenje existencionalno smiruje, daje mu neku sigurnost u inače tako izloženim i krutim, nepredvidivim i često brutalno-dramatičnim uvietima i zakonima života kojima je izložen i nužno podređen. Oduviek je čoviek tražio vrstu utiehe (koja se svodi pod refren: “Znam, ja znam!.”) u kojekakvim nadnaravnim silama, u praznovierju … . Danas je tu ulogu preuzela znanost, tehnički napredci i kojekakva ideološka uvierenja. Apologeti znanosti, koja je postala religiozna vjera (to su apologeti i predikanti, modernizma – koji se rasteže sve od pobiede (?) ideološkog neprijatelja, “mračnog” Srednjeg vieka, te nadasve od Francuske revolucije do 2025.- kroz ideologiju svog prosvietiteljsko (?) obrazovnog sustava danomice nas uvieravaju (točnije: peru i ispiru nam mozak – često – nas terorizirajući svojim “istinama” trumpentajući s najvećih družtvenih visina, u stilu :”Znanost kaže!, prema znanosti! Znanstveno je utvrđeno…”) da je naš jedini put i spas, oslobođenje i jedina nada Viera u Znanost. Tko vieruje u ovu religuju on je “napredan, razuman, čoviek u pravom smislu rieči, a opozicija je zatucana, zaštopana, neuka, rulja koja živi u robstvu lažne sviesti, te ju se mora spasiti i osloboditi, prosvietliti je.” Ova diktatura i cenzura je danas dobila moralno-kriminalno-zločinačke dimenzije te ju se jedino može definirati kao istinsku: “prosviećenost” LUCIFEROVOG LUDILA NA DIELU. Tako razgolićena i razobličena (a potpuno u rukama mračnih, nepoznatih i tajanstvenih družtava nastupaju u ime demokracije. Ovo je dielomično točno, točno je u smislu da nude kao “slobodu” većini sve ono što je mrak i poriv, kao i nagon destrukciji i smrti. Većina to sigurno hoće, a ovi “oslobodioci” podlo, cinički i zlonamierno korite taj u čoviku poriv i nagon ka smrti te ga opravdavaju koristeći se “božanskim “ pravom brojčane većine. (U smislu “raspni ga!”, otruji Sokrata, to je “opravdano jer to većina želi. KOJE LI DEMONSKE IDEJE! MA, TKO JE TO DAO TOLIKU VLAST DEMOSU? ODGOVOR: ON SAM SEBI! OVO JE SAMO DOKAZ MORALNO BOLESNOG EGOIZMA KOJI NE ZASLUŽUJE NIKAKAV RESPEKT – JER JE PODVALA, NAIME POD LACKAVO OBEĆAVAJUĆIM I MILOZVUČNOM POJMU “DEMOKRACIJA” NABACAJU – D E M O N O K R A C I J U. Ovo je , barem 2025. , činjenica koja je očita i jasno znanje (baš kao i ona šalica kave u Antunovoj ruci) stoga ovdije završava svaku intelektualna i moralna diskusija. Razlog je: kad me netko zove na kavu (tobože kao izraz prijateljskog, možda i intelektualng, pa i duhovnog zajedništva, te me časti kavom; vidim kava, miriše na kavu, držim u šaci šalicu kave … , ali u njoj je – Luciferovom svietlošću – “prosviećeni prijatelj” ubacio , prvo samo jednu kap otrova, pa s vremenom dvije, potom tri, pa četiri i s vremenom deset kapi (sistem kuhanih žaba) onda se s tim duhom, čoviekom, ideologijom više nema ništa razgovarati. Došli smo do kraja puta.

Ova očito amoralno-nemoralna, znonamierna i neljudska volja i inteligencija, kao dio vršenja svog SMRTNOG programa (agende) na kugli Zemlja, jedino reklamiraju sebe same, a niti ne spominje cienu za ovo “oslobođenje” , a najmanje da bi bila toliko intelektualno moralna i poštena da bi priznala da – premda većinom ti družtveno-ekonomsko-tehnički napredci imaju svoje opravdanje , i nepobitno olakšavaju mučni hod ovom “Dolinom suza”, ali ni da spomenu da je taj razvoj SAMO JEDAN MALI DIO LJUDSKOG RAZVOJA, ČAK NE NI NAJVAŽNIJI, A NADASVE NE JEDINO MOGUĆI, JER OVA IDEOLOGIJA SE JEDINO SVODI NA EKONOMSKO-MATERIALNI DOMET LJUDSKOG DUHA. TO JE REDUKCIJA ČOVIKA, KAO VRSTE, NA “RATIO ANIMALE” (Aristotel). Ratio je toliko ZLORABIO sebe samoga da je ostala SAMO ANIMALE. A i ova životinja je postala i biesna i krvoločnija nego ikad u poviesti. Zar je ovo razvoj, zar se ovo može zvati, razvoj ljudskog hoda kroz poviest? A ova ideologija diktira i smier kretanja, i granice ove naših sloboda kao racionalno-moralnih bića. Ova diktatura misli toliko je zagluplila mase da najveća većina NI ZAMISLITI NEMOŽE da je uoće moguće usmieriti ljudski razvoj u sasvim drugom smieru. Uvierili su (t.j. abortirali su i lobotomirali su ljudski razum da danas vieruje da moramo samo ovako tapkati ovom ”Dodinom suza”, t.j. da smo mi neki DETERMINIRANI roboti ( a što sa Agendom 2030. i konkretno ostvaruju). Ti bogovi , koji su ustvari ; u svojim umovima, volji i robstvu duhovna dieca Sotone osobno, sada nastupaj i jasno i javno po onome : “kako jedeš tako misliš”, F. . Danas to ovako zvuči: “Nećete ništa posiedovati, a biti će te sretni”. Ovo “ništa posiedovati…” svakako da uključuje i naše misli, volju, živote. Eto, na TO SE SVODI RELIGIJA “Znam” i “NAŠA DEMOKRACIJA”, koja , budući da nudi slobodu mase na “animale” time drži i političku vlast – A TIME I DIKTATURU MISLI. To ni jedan filozof , imena vriedan, ne može prihvatiti kao “znanje”, kao ljudski život. “Jer život bez slobodne refleksije, razmišljanja, ne možemo zvati ljudski život, vriedan življenja,” (Sokrat).

Da ovo nisu neke pretierane ideološke misli, t.j. da znanost … često poprima religiozne simptome i dimenzije, o tome vidi u : Znanost i razum, Georg von Wright, izdanje u Engleskoj; Richard Clay Ltd, 1988.) Čoviek tko uistinu rabi svoje najjače, i za njega najtipičnije oruđe i oružje – svoj samostalni razum, (a nadasve, ako je filozof “po struci”, i imena vriedan) ne može se prikloniti klubu viernika da bi pokornički i čoporaški pievao u zboru – on se mora uviek iznova, i iznova pitati: ”Ma, dali je ovo … , i ovo uistinu točno? Koje su alternative, koje su slabosti ovog uvierenja. A svaki odgovor samo je mali korak jasnoće naprijed (i tek mama rodilja novih pitanja) na ovom viečnom, samačkom i nezahvalnom putu. ALI, ali iako križ, on je filozofu jedina životna piesma, dovoljno velika i snažna da ga nosi na ovom putu koji je cilj sam sebi, i koji je i raj – bez boga, domovine, drage i druga.

Ako sebe doista želim uvieriti da znam da su ona biela kristalna zrnca u pretincu doista zrnca šećera, a ne soli, ili da je je ona crna tekućina u šalici kave kava, a ne na pr. Coca cola, onda ovu potrebu proviere vrste znanja najučinkovitije izražava riečima (za razliku od životinjskog svieta koji isto u sumlju ili radoznalost izražava na pr. mačijim “jezikom” , tako da mačak puhne, zareži ili skoči u plafon … pobieže i sl. Kad znanstveniteoretičar (epistemolog) tvrdi: “znam, znanost je utvrdila…” onda se on koristi epistemološkim kriterijima o znanju : “x zna da je y slučaj”. (Ova tvrdnja znanja redovito obuhvaća prešutkivanje činjenice da se je epistemolog šutke i na vrh prstiju prošuljao mimo i iza činjenice da sve to znanstveno znanje ima -kao mlijeko – kratki rok trajanja. Na ovo prstom upire L. Wittgenstein ( u “On certainty”) kad kaže: “ako znate kako to da tako često rabite izraz “ jučer smo vierovali da znamo x, y, z, ali danas znamo da nismo znali, ali zato danas “sigurno” znamo?”, da bi opet sutra ponovili isti refren, i ta se melodija, kao crvena nit provlači kroz čitavu poviest, i budućnost svake znanosti, to ne znanje, je temeljna karakteristika svake epistemologije. (Uostalom, i jasnoće radi, treba kazati da bi se Wittgenstein složio sa tvrdnjom da je onaj sa šalicom kave u ruci, ili sa kockicom šećera na žlici, siguran, ne dvojbeno siguran uvieren i siguran da se radi o kavi i o šećeru – ta probao je… ! “šećer kao šećer…!, kava kao kava!” , nema dvojbe, a nije ni paranoidan, i ne vieruje u Demiurgov vic, a nije ni Pyyrhonist – , te je suvišna svaka nova i sietilna i ina proviera! Dakle, zna! I premda bi mu Wittgenstein priznao sietilnu provieru i bezuvietno i nepokolebivu opravdanost trdnje “znam” , ipak mu Wittgenstein nebi priznao da zan – u epistemološkom smislu pojma “znati” ( o tome vidi niže o Wittgensteinu u “On Certainty”). Provierenu kavu se može popiti, a i slatka je , i zaključak je “dakle radilo se je i o kavi sa šećerom, vidiš da sam znao, i da znam ! Dakle nemoj mi više “filozofirati”! Ok, ali Wittgenstein želi kazati nešto drugo; naime želi kazati da je gospoda pobrkala lončiće jer ono što je samo subiektivno ( i kolektivno) sigurno, t.j. naše 100% subiektivno uvierenje , činjenica da smo sigurni da je , X, šećer (što se može pokazati kao ispravno uvierenje u ovom slučaju), te kolikogodi čitava i naša ljudska zajednica, kolektivno ali epistemeološki ne opravdano t.j. bez epistemološkog pokrića , a rabeći jezične konvecije pojma “znanje” , tvrdila ona ipak NE zna ( da je, ne ovisno o zome; ako je ili ako nije ono kava / šećer) u epistemološkom smislu rieći “ja znam x” . Razlog, ili argumenat koji Wittgenstein stavlja na svietlo dana i na očigled svima je činjenica da: naše znanje nema fundamenat (temelj) ono se zasniva na nužnom prihvaćanju (primorani smo na to) prvih i početnih axioma bez ikakvih argumenata za to. Da bi uopće opstali kao vrsta, negdje MORAMO početi, i tvrditi “ja znam”, a ova se beztemeljna tvrdnja jedino može zvati subiektivno , sigurno, uvierenje, ali epistemološko znanje to nije. To tvrdi Wittgenstein. Razlog tvrdnji? Tvrdnja ne ispunja epistemološke kriterije o znanju. A svaka dodatna proviera , sa sve savršenijim , i savršenijim strojevim i tehnikom samo i jedino može potvrditi predhodno uvierenje “doista se radi o kavi/šećeru!”. Razlog da ni te nove proviere ne donose opravdanje za tvrdnju “Ja znam da x” leži u tome da se svaka nova proviera provierava sa produžetkom naših sietila t.j. empiristički, a essens, bit , srž ili karakter svake empirije je nesigurnost i promienljivost, pa stoga ne može biti temelj epistemološkog znanja .

Subiektivno uvierenje “znam…” je od praktične i preživljavajuće nuždene važnosti. Naš jezik je konvencionalni dogovor (“aha! Kažeš kava, dakle znaš ti, onda znam i ja!”, sumjati nebi bilo zdravo niti bi mogli preživiti stoga je jezik, pojmovi, važna komponenenta našeg uvierenja, sigurnosti, kad tvrdimo “znam, to je kava…”, t.j. kojeg prihvaćeni kao potvrdu sporazumievanja i “dokaz” ja znam. To je nužno za ljudsko biće , a nužnost se sastoji u tome da bez ove subjektivne sigurnosti (koju mi bez – epistemološkog – temeljnog pokrića zovemo znanje) čoviek nebi mogao opstai, bio bi životno ugrožen .To je razlog da tako spretno, konstantno, i rado brkamo lončiće te svoje subietivo uvierenje zovemo “epistemološko znanje”, koje to nije – jer je BEZTEMELJNO/NEUTEMELJENO.

Ali, rekao bi budni znanstvenik, :” ipak tvrdnja izražava E=mc2. izražava znanje.” Da, to je i sigurno, i to znanje je znanje za znanstvenike, ali je znanje u istom smislu kao i što je “ ja znam ovo je kava” znanje za Antuna, (zašto? Vidi dalje pojašnjenje o Wittgensteinu!).

Č: Ja tvrdi da “ ja znam … !”.

P: Ok, ali dok to tvrdiš trebaš povući uzde i obuzdati razmahane konje u trku, te napraviti distinkciju između tvojih ambicija: razlučiti angentovo znanje (koje se temelji na individualnoj/osobnoj, odluci, i na uvierenju do kojeg je došao na pr. Ivan, naime da se stvarost i Ivanov odnos spram toj stvarnosti poistoviećuju. Uzmimo na pr. svečano-deklarativnu odluku “Ni jednu čašu vina više neću popit!”. Ako ovo i ostvari onda Ivan ima znanje agenta. (Ovo znanje može biti opterećeno na više načina, na pr. Ivan može biti kronični alkoholičar, a to znači da u sebi ima smrtnog neprijatelja s kojim se mora uhvatiti u koštac. On to zna, ali svejedno on tvrdi i uvierljivo, i odlučno: “Ja znam, ni kapi više -doživotno!”. Ako tvrdimo da i kronično alkoholizirani Ivan zna …, ili da i “smrtno” zaljubljena Eva neće biti žrtva svojih strasti, nagona i osiećaja te ih bezpomoćno sliediti, već da će u svoje slabašne ruke čvrsto uzeti uzde i vlast nad “pobiešnjenim divljim konjima”, te ih konrolirati svojim hladnim i trieznim racionalno-voljnim sposobnostima, ako vierujemo Evi u njenoj tvrdnji “Ja znam…”, ili Ivanu neovisno o tome da je teško opterećen bolešću alkoholizma, ako držimo da Ivan ipak zna … budući da on tako kaže/tvrdi, a tako kaže zato jer je u posiedu agent znanja) , i ako budućnost pokaže i dokaže da je Eva doista čvrsto držala racionalne uzde u svojim rukama, a Ivanova se tvrdnja pokaže točnom, to bi značilo da je agentovo znanje drugačije naravi od promatračkog.

Ako Ivan i Eva imaju promatrački odnos spram znanja, u tom slučaju oni opisuje stvarnost kakva jest neovisno o njegovoj odluci i trudu da ne dirne čašu … . U ovom slučaju Ivanovi se jaki razlozi za vjeru u “ni dirnuti čašu…” , ne temelje na agentovoj sposobnosti/mogućnosti , nego na utiscima koje mu “šalju” izviešća s terena, njegovih 5 zdravih sietila (izkustvo, siećanje, uočavanje, empirija). Ali, dali Ivan , i Eva, zna, i što, koliko, uopće može znati – ako mu je odnos sa svietom promatrački ?

Empirično i racionalno znanje

Ako ja tvrdim: “Ja znam x,y…”, na pr. tvrdim da je ona crvena tekućina u boci vino, a nije sok od cikle ili neka vrst otrova… . Ja tvrdnju ove vrste moram biti spreman (moći, biti u mogućnosti) i predstaviti tako da predstavim jake temelje, razloge, za moju tvrdnju. Sav empiristični material, sažetak podataka koji mi dostavljaju moja sietila, (pod predpostavkom da su zdrava, da nisu obmana, rezultat opojnih droga …) čine jedan izvor , jedan razlog, mom samouvierenju da mogu tvrditi “Ja znam x, y,…” ali, dali je to dovoljan , i opravdan , razlog za moju vrdnju? (Sada ću ovo pokušati razglobiti, možda pojasniti.)

Kad A tvrdi “Ja znam da z,y,x,…”, onda A traži temelje za svoju tvrdnju da … zna. Naša sietila (emirističko znanje) stoje mu prva pri ruci, ili na razpolaganju, kao sredstvo do znanja, ali ovaj temelj znanja nije baš sasvim sigurno, “jer naša sietila su nepouzdana, ona su sumljiva karaktera”. Nije to samo slučaj sa naših 5 sietila, isti je slučaj i sa svim empirističkim pomagalima , svom tehnikom … , jer ona je samo jedna vrsta produžetka ili savršeniji oblik sietila. Sve prirodne znanosti, sve družtvene znanosti , kao i sve poviesne znanosti imaju svoj temelj u empirističkom istraživačkom izvoru, a to znači u ne sigurnom izvoru. To je bio jedan mogući izvor našeg znanja.

Drugi izvor nešeg znanja, ili temelj našim tvrdnjama “Ja znam…” je logičke naravi, ovaj izvor je nepogriešiv. Na pr. naime ono u boci može biti vino ili sok od cikle, ali nikako, nikada , i ni u jednom mogućem svietu ono ne može biti oboje istovremeno, takva tvrdnja bila bi u suprotnosti sa (zdravim) razumom. Razum, logika, matematika imaju nepogrešiv karakter kao izvor znanja. Matematičar ne treba ni viditi, ni okusiti, ni slušati… da bi znao da 2+3 = 5. Isto je i sa logičarem, on ne treba provieravati dali je ono i vino , i cikla on zna i bez empirije, da samo jedna tvrdnja može biti, nikako oboje istovremeno. Uostalom, ova vrsta znanja važi i za samo Gospodina Boga na nebu (jer su dio njegova bića, te On ne može i da želi učiniti da 2+3=4 ili 6.) Zamisli ovu situaciju u nekom čudnom svietu, na stolu su 2 jabuke, ti dodaš još 3 jabuka , i gle! “Puuuf!”. Kad si na stol stavio onu 3:u jabuku – odjednom jedna jabuka nestade, ishlapi …. Što bi nam ovaj fenomen dokazao? Dali bi nam dokazao da je 2+3=4 , jer na stolu vidimo 4 jabuke? Ne! Jer sada na stolu nema 2+3 jabuka , nego 2+2 jabuke. Ovo bi nam dkazalo da je 2+2=4, a ne 5. Isti logički zakon važi i za gospodina Boga, ni Bog mu nije nadređen, nego podređen, to je razlog da, na pr. ni sam Bog ne može ćelavog za kose povući, ili ga počešljati. Logički mu zakon stoji kao neprimostiva prepreka na putu (naime, ovi zakon je dio Božje naravi, stoga ga ne može prekršiti jer bi time proturiečio sam sebi, došao bi u logičku kontradikciju, a to Bog po svojoj naravi ne može). To je razlog da ni sam Bog ne može ćelavoga za kose povući/počešljati. Ono što Bog može to je prvo kazati “Neka pustinja postane zelena plodna livada…” , t.j. da prvo iz ničega, a samo snagom svoje stvaralačke rieči, pritvori pustinju u zelenu livadu, t.j. stvori kose na ćelavoj glavi, pa tek onda je počešljati ili povući za kose. To nije logička kontradikcija. ) To Bog može, ali ni On ne može ćelavoga za kose povući, niti mu rolu zalizati, dok je ćelavi bez kose. Zadatak je ne moguć i za samog Boga, jer što ne postoji – ne postoji! To je logika pri kojoj je i sam Bog “ne moćan”! Matematičke i logičke istine (znanje) su istine razuma, one su vječne istine, koje važe u svim mogućim svietovima , a ne samo u ovom našem sietilnom svietu, njihovu sigurnost garantira sama narav razuma, a ne naša nesigurna, i prevrtljiva sietila, stoga su siguran temelj znanja, ali ma i tu jedna velika “kvaka”, koja? vidi niže pod opisom racionalizma… .

Pri našim izborima/odabirima mi spajamo logičke istine sa empirističkim, kao i sa našom skalicom vriednosti. Ovo čini jednu cielinu. Samo budala nije sposoban (to mu je karakteristika) povezati svoja različita empiristička (sietilna) znanja i spoznaje jednu s drugom. Povezivajući svoje sietilne spoznaje sa logičko istinitim spoznajama, to omogućuje čovieku uvid u nove, i opet nove, istine koje mu dalje omogućuju širerenje svog empiristički spoznajnog vidokruga znanja u svakidašjem životu. Ova aktivnost je tipična karakteristika razumnog (racionalnog) čovieka. Nasuprot ovoj aktivnosti stoji budala. Ako, na pr. pred budula na stol stavimo istu količinu moguće spoznajnih podataka za dolazak do spoznaja, do znanja, kao i pred razumnog (racionalno aktivnog) čovieka, on se ne može snaći u tom kaosu, ne može ga nadvladati, pobiediti i riešiti taj, i taj … problem, te izaći kao pobiednik. Ako mu na stol stavimo još više, i još više, podataka, empirističkih … mogućnosti za nove spoznaje – njemu to ne pomaže. Štoviše ti novi podatci samo ga još više , i sve više , zbunjuju, zamaraju, opterećivaju, stvaraju mu kaos i vode u pasivnost. Zašto je to tako? Zato jer on ne povezuje mogućnosti servirane mu na stolu … , ne analizira ih, ne povezuje, ne kombinira , nije mu živa i aktivna kreativna mašta, on nema pregled stvari i stanaja, nema osobno kreativnu (živo-govoreću) relaciju sa situacijom u kojoj se nalazi. U tom stanju ne imajući pregled situacije osieća se mučno i nemoćan. Stoga pati, osieća se otuđeni stranac u toj mučnoj i napetoj sredini (situaciji). Tako nijem i poražen, shrvat preteškim teretom zbog ne riešenog problema on traži “spas” biegu. (Ovo je , psihološki gledano, lako razmljiva reakcija – “no fight, but flight” – jer ne želi ostati poražen, savladan i zatrpan ispod tog nerazumienog kaosa , a možda , da je prihvatio “fight” reakciju da bi otkrio svoju racionalnu žilukucavicu i postao – expert u TV sofi.)

Racionalno znanje nije samo sredstvo dolaska do cilja, na pr. cilja da x sazna što x uistinu želim napraviti od mog života, ono je isto tako, jedna od najdubljih izvornih ljudskih radosti postojanja kao vrsta čoviek, naime, radosti pri samoj aktivnosti, pri “gimnasticiranju” (kultiviranju) razuma. Sama ta aktivnost u sebi samoj je osviežujuća, i izvor životne energije, pokretač stvarakalačkih impula u nama, to je zato jer je racionalna aktivnost vrsta aktivnosti koja simbolizira vrstu čoviek (“čoviek je racionalna životinja” ,kaže Aristotel). Za neku vrst ljudi ona je (patetično rečeno) neodoljiva strast i sudbina, zvanje bez zvanja, učiteljstvo bez đaka, profesurstvo i bez studenata, i bez katedre, bez plaće i statusa (osim ako si baš velik kao na pr. Diogenes pa spavaš na trgu – u bačvi). Tu strast, taj odnos sa stvarnošću, i tu ljubav spram ovog životnog stila L. Wittgenstein je i ovako izrazio: “Znati ili krepati” , “svako veče razmišljam dali si okončati život danas ili sutra?” (a odrekao se milionskog naslijeđa i živio ojađeni, samački život po raznim prinoćilištima, dragovoljac na fronti napisao Tractatus. Kao seoski učitelj izšamarao “glupo-dosadnu” diecu i pobiega iz sela. Odrekao se Oxfordeske sveučilišne profesure i “neizdrživog intelektualnog snobizma” te ode, na vrh visoke Norweške fjord-stiene , i tu napravi kućerak gdje nađe mir, za jedno vrieme, da može slobodno i aktivno misliti …, pisati, živiti svoj život, da bi mu rak – prerano- stavio točku na genialno stvaralački razum ). On je tu racionalno-filozofsku aktivnost ovako definirao: “Filozofija nije neka nauka, nego -racionalna- aktivnost kao takva.To je jedan način života.” L.U.(L.W.)

DALI JE UOPĆE IKAD, IŠTA MOGUĆE ZNATI?

Osoba A , može, t.j. ima pravo, tvrditi (u epistemološom smislu “znati”) da zna da je u posiedu znanja, na pr. o slučaju y (ako y stoji za : upravo sada i ovdje na pr. pada kiša t.j. ako kiša pada u obiektivnom vanjskom, o meni ne ovisnom, svietu – a ne, samo, kao predpostavka, želja, san, varka… – u glavi A). A zna y ako A ispunjava ove uviete:

i Kiša pada (to je uviet točnosti);

ii A vieruje da kiša pada (uviet vjerovanja, uvierenja);

iii A ima jake argumente (razloge) za ovu svoju vieru (argumentalni uviet).

i Ako je A uvieren (vjeruje) da kiša pada, te pored toga ima i jake razloge za svoje uvierenje, ali ako nije točno, nije istinito ili nije činjenica da kiša pada onda se ne može kazati da A zna da kiša pada.

ii Kiša može padati , koliko to želi, i A može imati jake razloge za svoju tvrdnju da kiša stvarno pada , ali ako A ne vieruje da kiša stvarno pada (možda sumja u razloge , jer je moguće da netki susjed polieva salatu, cvieće … pa voda pada i po A:ovoj glavi i t.d. …), i u tom slučaju ne zna A da kiša pada, i ne može tvrditi “Ja, A , znam da y”.

iii Ili ako kiša stvarno pada, i A vieruje da kiša pada, ali razlog mu je idiotske naravi (vidio je u horoskopu , sanjao je da kiša pada, Bog mu rekao …) – ni u tom slučaju A tvrditi “Ja znam da y”.

Da bi A znao da je y stvarno slučaj u svietu (na pr. da kiša pada) moraju sva tri uvieta biti ispunjena, ako je to slučaj onda A ne može ne znati, t. j. mora znati, u tom slučaju A zna (u ovom slučaju da kiša pada). Drugačije rečeno, epistemološka, tvrdnja “znam …” zahtieva od govornika da dokaže da je svaki “i” ponaosob nužno ispunjen, to čini da su sva tri ”i” skupa dovoljna da bi A s pravom, i s razlogom, mogao tvrditi “Ja znam y”. Kada, pod kojim uvietima (i ako su ovi zahtievi ispunjeni – TEK TO JE POSEBNA PRIČA (vidi što o tome kaže na pr. L. Wittgenstein i “On certainty”). Takvi su, i takvi su, epistemološki kriterije za tvrdnju “Ja znam x …”. (Pitanje, “ma tko ih je takve definirao?, s kojim pravom i autoritetom?, zašto baš takvi kriteriji? To je tema za jednu doktorsku dizertaciju, kao pitanje samo za sebe, na za što “nemam vremena“ na pretek da bi se time bavio.

U PAUZI, NA CAFE SEMINARU

K: Idemo! Jedva sam dočekao da se i ja pridružim, dosta mi je životarenja u družtvu siena i kolektivnog “krepavanja”.

D: Idem i ja, ali da postavim jedno neukusno pitanje, dali su pitanja ove vrste dobrodošla?

P: Absoludno! Štoviše, baš ta vrsta provokativnih pitanja (ne zbog provokacije kao takve/same) su ona pitanja koja se posebno ciene u ovoj sredini.

D: Ja želim jednu brutalno jasnu, i do srži ogoljelu analizu, ovih pojmova: “sloboda volje, i izbora”, “relativizam što je to?”, “znanje, kojih sve vrsti znanja imamo?”, “istina; što je to? Postoji li istina? Kakvih sve istina imamo? Koja je najistinitija – prava Istina? Čija? Kakva? Subiektivna? Obiektivna ? ”, dali se ovakvim željama može udovoljiti na ovim seminaraima?

P: “Samo” to! Pitanja su izvrsna, za čovieka su i bitna, i temeljna, njih trebamo prvo, i prvo, pokušati – barem donekle – odrediti ako već ne i definirati, tako da znamo o čemu pričamo .(Ovo je prvi i nužni uviet za dialog i za debatu, kao i prvi zadatak pri svakom ozbilnom govoru i razgovoru, ako želimo izbieći brbjanje, ne sporazume i bezsmislene svađe. Za ovu vrst “zabave” nije sada, i nije ovdije, miesto to će mo kasnije iza rada.)

P: “Sloboda volje”. Kao što svi znamo ima i previše kandidata (onih koji nasrću i izvanka kao i onih koji nam šapuću iz naše nutrine), i svaki od njih ima svoje razloge i argumente za svoje nakane. Problem je kako će se osoba tu snaći, kako moći pravilno razabrati što oni ustavari žele, i što uopće govore. Ima različitih teorija koje tvrde da “čoviekova slobodna volja je jako ograničena u svom dometu, mala je, ili čak da uopće i ne postoji, tvrdi na pr. D. Hume).

Ali, ako mi danas, sad i ovdije, kao polaznu točku, i radnu hipotezu, ili prvu premisu prihvatimo tvrdnju; “ čoviek, kao postojeće biće, ima neotuđivu slobodu volje i pred ovom činjenicom ne moćni su i sam gospodin Bog, kao i drug Sotona, pa stoga i globalistička “elita” i njihova Agenda 2030.politika. Ovo je bila samo jedna uvodna misao o kojoj može , svak za sebe , dalje razmišljati, a vaše misli izvolite predstaviti.

OVO JE RADNA METODA NA OVOME PUTU TRAŽENJA … :

1. Prvo se odredi, odabere ili točno precizira KOJI problem … će mo danas , tako da rečem, staviti na radni stol razmatranja … . To se nekad odabere demokratskom metodom, a nekad postulatnom voljom moderatora.

2. Moderator predstavi, izloži ili upozna prisutne sa nekoliko RAZLIČITIH klasičnih pogleda na temu, gledano iz različitih perspektiva, temperamenata, uvierenja … . (Ovo je vrlo sažeto i temeljno teoretsko znanje, koje najviše služi kao podloga i osviježenje znanja, te kao uvod u

3. Slobodnu diskusiju i doprinos prisutnih. (Granice ove slobode, kao i smiernice ovih brazda i vodotečina i … određuje moderator. Razlog: Vizija pokreta, i harmonija melodije ovog orkestra u hodu.

Na temu “sloboda ljudske voje” prvo ću predstaviti filozofske misli Davida Hume.

Iza trogodišnjih studija na sveučilištu u Edinbudrghu Hume nastavlja dugodišnje studiranje u svojoj osobnoj i privatnoj režiji, da bi potom, jedno vrieme, radio kao privatni učitelj.

Njegovo temeljno djelo “ A Treatise of Human Nature” je pokušaj da podvrgne ljudsku narav experimentalnom studiju , te da stvori znanost o čovieku koja se samo i jedino temelji na ljudskom izkustvu. Kao uzor i poticaj svojih ideja imao je onu sliku svieta (svietonazor) koji je diktirao prodor prironih znanosti njegovog vremena, 1600-st., to je : Newtonova mehanika, u kojoj je Hume vidio uzoran primjer kako se naš sviet i naša stvarnost može sigurno jasno objasniti kroz deduktivi model – metodu koja , polazeći od naših uočavanja i experimenata generelizirajući nas vodi do sigurnih i jasnih uvida i zaključaka. U ovoj je metodi (primjenjujući je na filozofskom ratištu) Hume vidio spas i priliku kojom se je kanio obračunati sa skulastiskom i racionalističkom – spekulativnom – metodom. Cilj mu je bio stvoriti jedan sasvim novi – naturalistički – svietonazor, oslobođen od svakog utiecaja bilokakve metafizičke spekulacije ili religioznih praznovierja i fanazija. Već nam ovaj uvod jasno govori da ovdje imamo jednog od temeljnih ideologa i začetnika svietonazora kojeg danas nazivamo Globalizam. Newtonovu ideju koja je tvrdila: “da postoji distinkcija između primarnih i sekundarnih svojstava …, što za poslijedicu ima da fizički predmeti u stvarnosti uopće ne posieduju boje, boje su iluzija, ne postoje u stvarnosti”, ovu ideju je Hume razvio tako da je tvrdio da fizički sviet ima jednu (svoju) substancu ili građu koja je takve naravi da ima svojstvo da kod nas ljudi tako utieču na naša sitila da ona kod nas stvaraju utisak boja. To znači da ono što mi sa potpunom sigurnošću i uvierenjem zovemo “žuto”, “zeleno”, “crveno”… uopće nisu boje koje pripadaju onim predmetima… kojima ih mi pripisujemo – boje su SAMO naš doživljaj u našoj sviesti kojeg mi pripisujemo (bez stvarnog, obiektivnog, razloga) vanjeskom , objektivnom svietu. Stoga Hume tvrdi “ …t.ex. kružnica nema inte osobinu liepota/sklad… gledajući je iz razičitih kutova, udaljenosti… . Ona se mienja. ”. Razlog? Sklad/liepota nije osobina kružnice, ne pripada njoj. Ako, ono što zovemo liepota, ne pripada kružnici, gdje se onda nalazi “liepota”? Odgovor je: nalazi se u našem , osobnom, doživljaju kružnice … , cvieta, oblaka ili … . Kakva je boja, osobina … ovisi djelomično o tome kako nactraš kružnicu, kako zalievaš cviet … , a dielomično i od doživljavajućeg subiekta (zamisli samo kako doživljavaš cviet u buketu kad se ženiš , a kako kad si na rastavi braka, da negovorimo o depresijama, ili pogrebu). Ovo zvuči zbunjujuće, najblaže rečeno! Ali, ako razumijemo da ono što Hume u svom fenomenalizmu (kao i Berkeley) tvrdi nije ništa drugo nego ovo: “Ja ne priznam, niečem, da postoji vanjski (od naše svisti NE OVISAN) ili objektivan sviet t.j. ono što mi zovemo “cviet”, “kružnica”, “ptica”, … , cieli objektivni sviet, samo i jedino je OVISAN O NAŠOJ SVIESTI, O NAŠEM OSOBNOM DOŽIVLJAJU SVIETA OKOLO NAS.” Ili drugačije rečeno, sve postojeće je objekt naše sviesti, i ne može postojati bez nje. Taj filozofski stav, tvrdnja ili uvierenje se zove znanstvenoteoretski subiektivni idealizam , i fenomenalizam (jer smatra da se svi materialni predmeti, sva materija, da se svodi na /sastoji od “naših sietilnih podataka”. To znači da ako ja uzmem na pr. ovu čašu u ruku ( dok sam siguran da je ovo čaša, a ne … ) i tvrdim “Ovo je čaša, znam, jer ja je držim u ruci, i nisam na pr. pijan…, ne haluciniram, ne obmanjujem, i nisam privarant u cirkusu … “ svejedno ja, prema Humu, ne pričam o čaši u smislu da je čaša jedan od mene neutralni obiekt, čaša, koji postoji u vanjskom , objektivnom, svietu, meni u ruci …, nego je ta “čaša”, o kojoj ja pričam, SAMO i jedino moj subiektivni doživljaj u mojoj sviesti, stoga ja – dok pričam o čaši – ja samo pričam o mojoj sviesti, i o onim utiscima koje ja pripoznajem u mojoj sviesti, a koje ja – da bi imalo neki pripoznatljivi smisao – “oblačim u” jezično ruho pojma “čaša” , i kažem “ovo je čaša”, tako se rađa konvencionalni jezik, kojim tvrdimo da je ovo čaša i da “ja znam da je ovo čaša”, i ciela jezična skupina to prihvaća, i tvrdi isto. Tako funkcionira naš socialno-družtveni sviet. Ta suglasnost je praktičko-preživljavajuća nužnost, ali ta nužnostv uopće ne znači da ta zajednica zna da je to čaša, ili da čaša uopće postoji u obiektivnom svietu. Ona postoji samo kao zbir tih, i tih…, utisaka – u mojoj sviesti, ne u vanjskom, objektivnom svietu, čemu mi dajemo ime “čaša”. Zato se može kazati da za subiektivne idealister (fenomenaliste) Hume , i Berekley ne postoji vanjski sviet , na pr. čaša, kuća … kuća postoji samo kao predmet za nečiju sviest, a naša svist , u našoj sviesti mi stvaramo i formu i boju kuće… . Za malo jasnije reći može se usporediti ta ista kuća … sa tvrdnjom nekog kritičnog realiste (u znanstvenoteortskom smislu) kao na pr. J. Locke za kojeg postoji forma kuće u vanjskom svietu ali u svojoj sviesti on pronalazi i formu i boju kuće. Za istu kuću bi kritički idealist Kant, rekao da vanjski sviet, “stvarnost u sebi” za nas nije direktno dokučiva, ali nam ta stvarnost šalje/daje/ostavlja neke utiske koje naša sviest uočava kroz forme (vrieme, prostor) i forme razuma na pr. uzrok-poslijedica, predmetnost; kao rezultat formi; razmatranja i razuma i zato imamo formu kuće.

G. Berkeley je još abstraktniji, no kaže: ”Jedino što ustvari postoji (jedina stvarna i obiektivna stvarnost koja postoji) je Bog, duše i utisci koje te duše konstatiraju. Sažeto :”esse est percipi”, (postojati znači/je primati utiske, percepirati). Ali, onda se javlja pitanje ”kako će mo, u tom slučaju, razlikovati naše subjektivne iluzije, od utisaka za koje mi tvrdimo da nam davaju, istinite , podatke o vanjskom objektivno istinitom svietu? Lagano! Kaže B. Jer ove se zadnje pojavljuju kroz postojanu redovitost , dok to nije slučaj kod prvih. Ok, ali oboje su subjektivni doživljaj! I tu je problem!

Ovaj problem biskup Berkeley riešava tako da kaže da postoji znatna razlika (essencialna?) između utisaka koje stvara ljudska duša od onih koji su od Boga poslani, stvoreni utisci. Sažeto: Bog je uzrok one “stvarnosti” koju mi zovemo “stvarnost”, koja se razlikuje od utisaka koje je stvorila naša sviest. Da će tako … kazati jedan teist, lako je predvidljivo, dok empirist, D. Hume, doslovno sliedeći zaključke svog empirizma zaključuje: NE POSTOJI NI BOG NI LJUDSKO JASTVO. Jer štogodi kažeš o svietu, na koncu konca, sve se to mora svesti samo na tvrdnje o našim sietilima (sažetak je izviešća, naših sietilnih podataka koje mi konstatiramo u našoj sviesti. To nije vanjski obiektivni sviet, nego naš subiektivni sviet koji mi konstruiramo na temelju utistaka izvana.) Ovaj proces kontituiranja stvara i naše “jastvo” zato ono ne – ustvari – ne postoji. Jer ga samo sačinjavaju utisci o nečemu. Ono što mi zovemo “jastvo” samo je – kao- ogrlica poredanih, jedna do drugog, utiska izvana. To je sve što se smisleno, uopće, može tvrditi, sve ostalo je bezsmislica. Tako sve tvrdnje o Bogu i jastvu samo su prazne tvrdnje, pojmovi bez sadržaja – jer ne maju pokriće (ne odgovaraju ničemu stvarnom u obiektivno svietu) samo i jedino su sažetak utisaka koje nam šalju naših 5 sietila. Takav je Humov ateizam, koji je slied njegvog empirističkog kritrijuma. Kaže : “ja nikako nemogu, pa ma kolikogodi želio, i nastojao, izkusiti , pronaći, neko moje “ja” ili jastvo. Svaka moja introspekcija samo mi pridočuje tok misli, sjećanja, privida. Iza toga nema nikakvo “ja” , ne dokučujem nikakvo , autonomno, jastvo koje bi postojalo iza tih misli, sjećanja … i koje bi “imalo” te misli, siećanja .. Ja to ne dokučujem , . To što mi zovemo “ja” (“jastvo”) samo je “a bundle of impressions “ (pregršt utisaka, podataka).

To je činjenica o našoj stvarnosti, pa bilo da je razumio ili ne, prihvatio ili ne. I to se može prihvatiti, ali Hume ide i dalje te tvrdi da “ ovo opisano, na isti način važi za ljudske vrline i mane, te moralni karakter naših djela i odluka, kao zakon ; o uzroku i poslijedicama.

Zaključak : Ako je teisički zaključak , biskupa, Bearkleya bio predvidljiv, to isto se može kazati i za ateistu D. Humea. I onda ostaje pitanje : “ Svak vieruje u ono što želi vierovati, naime u svoju teoriju (bila ona teistička ili ateistička, svejedno). Zar ova oba mislioca ne maju istu (a logički ne važeću) polaznu točku, naime: oni imaju svaki svoju (mada diametralno oprečna) polaznu točku biskup teističku, a empirist ateističku, polazeći od tih točaka oni napraviše podužu filozofsku šetnju , s ciljem da dokažu izpravnost svoje polazne točke – i u tome uspiju. (Ovako, prvo: proglasi ”ja vierujem u: a, b, o, z, c … i potom se potrudi … da traži, i dokaže a,b,o, z, c … t.j. ono što je i tražio to je i našao. A da bi našo, zato je i postavio svoj program. Ovo nije ni časni, ni neutralno intelektualni rad traženja istine. To je predikanje svoje viere! A polazna premisa se svodi na “cirkularni argumenat” koji nije logički važeć, jer se zaključak nalazi već na početku. To je vierski “argumenat”. Na istom su putu i biskup teist kao viernik, kao i viernik ateist – jer ateizam je viera a ne znanje – stoga je i ateist Hume viernik, vieruje u ateizam. A prodaje ga kao znanje. Ovo je inače svim silama i naširoko proširena laž “ti vieruješ u Boga – ne znaš, i nemaš što kazati, ali ja znam jer sam “netralan”, a ustvari vieruje u Boga ratio.) Pitanje ZAŠTO bih to ja trebao vierovati, u ijednog od njih ako oni vieruju? Nema razloga! Ali ima koristi, a to je (ova umna gimnastika), koja je sredstvo koje nam pomože shvatiti

– DA JE NA KONCU , SVIH KONACA, VIERA ONO ŠTO JEDINO ČOVIEKU OSTAJE (viera ove ili one vrste, ali viera). PORAŽUJUĆA SPOZNAJNA ČINJENICA S DUGAČKOG PUTA JE DA USTVARI – NEMA ZNANJA! (A AKO TI JE DILEMA ŽIVOTNOG IZBORA: “ZNATI ILI KREPATI” , A TI KREPAJ! ALI ZNATI NEĆEŠ! ZNAJ DA ZNATI NEĆEŠ, NEĆEŠ, PA MA I AKO PROGUTAŠ SVE KNJIGE SVIH SVEUČILIŠNIG BIBLIOTEKA OVOGA SVIETA ZNATI NEĆEŠ, TE TI JEDINO OSTAJE – VIEROVATI. PA TI POKUŠAJ PREŽIVIETI! IZVOLI! MOJ ODGOVOR JE JASAN; ”NEK VIERUJE TKO MOŽE, A MOJOJ MALENKOSTI OSTAJU JEDINO LAGANI KORAK S TRKAĆIM TENISICAMA NA NOGAMA , VIETAR U KOSI, KORAKU I ZVIŽDUK VIETRU U ZRAKU! I DUGAČKI PUT PRIDAMNOM; TE U PAUZI OVOG DUGAČKOG PUTA – CAFE SEMINAR, DA MALO RAZMOTRIMO ŠTO SMO USTVARI SKUPILI U TORBU NA LEĐIMA, NA OVOM PUTU … TKO ZNA KAMO?

PITANJA, DISKUSIJA, DEBATA …

Č: Kiiii-ša paa-daa, dr-žaaaa vaaa prooo-paaa-daa…!

P: Znam da prvi susret s Humeovim “projektilima” nije lako podnjeti, zato treba malo dublje zaorati u Humove misaone brazde da bi ga mogli sliediti, u tu svrhu predstavljam ove stručne izraze.

Č: To o bojama, i kružnicama… da bi čoviek nekako i progutao, ali kad se tiče morala – NE!

P: Tako zbori moralni policajac. Ali, stani malo! Gle ovo: “ I ja tvrdim da je pogrešno prekršiti neko obećanje, ovo nije ovisno o tome što pojedinac misli, želi, što mu je po ukusu ili mirisu…, ne, jer moral ima stvarne osobine. Ali, kako to da, na temelju čega , postoje te moralne osobine?” to je pitanje koje Hume postavlja. A sam odgovara: “ zasigurno ne postoje moralne osobine u činjenicama koje nalazimo u našim izkustvima. Jer postoji veliki razmak između činjenica – ono što JEST – i vriedone skalice – ono što/kako bi TREBALO biti. Jednostavnije, ovo, kaže Hume “ polazeći od opisa, činjenice, x, kako nešto faktično JEST, mi nikad ne možemo doć do zaključka, tj, ne sliedi, kako bi ,x, TREBAO biti. Neovisno od toga koliko imamo JEST , x, tvrdnja iz njih ne sliedi zaključak za neko moralno vriednovanje. Ovome bi se suprostavila logika.

Ako je tako, koji je onda izvor morala (moralnog vriednovanja…)? Humeov odgovor je :” sav naš moral samo i jedino ima svoj temelj u našim sietilima, točnije i preciznije; svi mi ljudi imamo prirodni osiećaj (našom prirodom dani) simpatije za druga ljudska bića “izrazito snmo pozitivno naklonjeni ka osiećaju za međuljudsku solidarnost i sreću, a odbojna nam je nesreća, i ljudska patnja.”

Humes čuveni skepticizam se (najviše) očituje u njegovoj kritici uzročno-poslijedičnog zakona, naime , Hume ne priznaje, on nieče, da ovaj zakon LOGIČKI/NUŽNO važi. Što misli s time? Ovo znači: prema njegovom empirističkom pogledu na sviet, sve naše znanje, sve što tvrdimo da uopće znamo o svietu u kojem postojimo, (svaka tvrdnja , na pr.: “Ja , osoba A, znam x, y, z,…”), svaka tvrdnja u ovom smislu, kaoja je vriedna imena znanje) nužno se svodi na sažetak utisaka koje dobivamo (kao sviedočanstvo, kao neku poštu, pisma, pakete iz vanjskoga svieta) poslana od naših sietila, prid nas, na “stol” prid našu sviest, tu stavljena na razmatranje i zaključke. Sažetak ovih utisaka , koje nam naša sietila šalju kao podatke iz vanjskog svieta, su temelj i izvor svega što mi zovemo “znanje”. Dali ovo važi i za uzročno – posliedični zakon? Ako, na pr., A (recimo da je A kugla na biljardnom stolu) dotakne drugu kuglu B u vremenu i u prostoru tako da B pri tom dodiru odskoči … (događaj kojem mi sviedočimo) dali iz toga logičko-nužno sliedi da je A uzrok da se je B pomakla? NE, kaže Hume, ne, iz ovog dodira ne sliedi logički-nužna zakonska posliedica, t.j. da logički nužno znamo da je A uzrok ponicanju kugle B (to se ne može kazati, ne ovisno o tome da nam to oči … očito sviedoče da uzrok pomicanju B kugle urokovan udarcem kugle A. To tvrditi bilo bi pogrešno, kaže Hume. Kako to? Tako, kaže Hume, jer jedino što mi možemo očima, sietilima, empiristički, je da su se sudarile kugla A i kugla B , ali taj (s)udar NIJE i nužno-logički zakona – ovaj zakon nije empirističke naravi- zato ne možemo znati. Jedino što mi možemo izkusiti, registrirati sa našim sietilima, je da je A preteča B, ali NE i da A UZROKUJE B. Kako to? Tako jer mi samo i jedino vidimo, dio smo, dimenzije; vrieme-prostor i njihovu povezanost i ništa više od toga. (Logičko – nužni zakon ne pripada ovdje!). Činjenica da je uvijek do sada, bezbroj puta, osviedočeno, ta vidili smo, da uvijek kad A udari u B sliedi pomicanje B, ali što smo tad, i time vidili, saznali? Jedino smo vidili povezanost u vremenu i prostoru, ali nikad nužni zakon te povezanosti. Da mi to zovemo zakon ( i da smo 100% sigurni da će i slijedeći put, po udarcu A u B , B skočiti kao i uvijek do sad, da će sunce i sutra izaći a neće i ovaj put “štrajkovati”, da kad slijedeći put pođem u jutarnju šetnju i kad pri mojim prvim korakom stopalom dotaknem tlo zemlje da se zemlja neće raztvoriti, a ja propasti u jamu bez dna … (o tome , o toj našoj absolutnoj sigurnosti , koju mi, prema Wittgensteinu – BEZTEMELJNO – zovemo znanje, o tome vidi više niže , u “On certanity “ L. Wittgensstein) . Sva ta naša ABSOLUTNA sigurnost ima svoj temelj u navici, a ne u znanju. I ništa LOGIČKI ne prieči da na pr. kad A sliedeći put udari u B, da B ostane ne pomična na svom miestu, da sunce sutra, i nikad više, uopće ne izađe, da kad sliedeći put đon moje cipele dotakne zemlju, da se zemlja neće rastvoriti i progutati me i t. d. … . Da smo mi sigurni, da se ovo neće dogoti, ( a, zbog preživljavajućih razloga, tu sigurnost moramo grliti s obje ruke, na pr. i tako da tu sigurnost – pogrešno, i beztemeljno – zovemo znanje, (“Ja znam… znaaaam! Jaaaa!”) to nas smiruje, stvara uviete zdravog i funkcionirajućeg družtveno-socialnog života uopće, te nam daje lažnu, ali nužnu, utiehu o predvidljivosti budućnosti, kao i uvierenje da imamo kontrolu nad stvarnošću , i nad životom općenito.

Sa ovom svojom tvrdnjom Hume nije rekao da trebamo presati računati sa zakonom uzrok – posliedica, on nam treba zbog praktičnih razloga, inače bi svi postali paranoidno- autični- bolesici osuđeni na izumiranje. Ta praktična nužnost uvierenja, vjere, brkanje pojmova navika i objektivna sigurnost sa znanjem ne dokazuje da postoji logički zakon nužde zbog kojeg B skoči, sunce izađe, zemlja se ne otvori i t.d… . koji možemo logički dokazati , “samo” to Hume tvrdi.

Ako A može ostati ne pomičan … , sunce sutra ne izaći, zemlja se otvoriti … ovo ne znači da Hume vieruje u čuda, jer zakon uzrok – poslijedica se temelji samo na našoj direktnoj tendenciji, t.j. je izraz je našeg instinkta.

Stoga, smatra Hume, moral je, u svojoj biti, subjektivne naravi, u smislu da se temelji na , i ovisi o, nečem u nama, ne na ničemu izvan nas. Još jednom; ista stvar važi i za zakon; uzrok-poslijedica, na pr. ako kažemo :” A – događaj, uzrokuje B- događaj, na pr. dvije kugle se sudaru u biljaru. Dali naša tvrdnja “…znam, vidim…, evo … .” se zasniva na razumu? Dali ima svoj temelj u razumu? Ako zastanemo i mislimo o A i B … , dali možemo sebi priznati da postoji neka veza (logički nužna) između A i B? NE! Kaže Hume. Zašto ne? Kako to da ne? Zato jer ne postoji nikakva logička kontradikcija tvrditi da slijedeći put … se može predpostaviti da B ne sliede iza A, ili da se ništa ne dogodi. Ako promatramo, pokušamo kontrolirati, događaj to ne mienja stvar . Jer jedino što možemo viditi (pri udarcu) je da su A i B blisko povezana u vremenu i prostoru i da uzrok predhodi učinku. Kad kažemo “A je uzrokovao B” onda mislimo da: ako je A činjenica, slučaj, predpostavka, onda NUŽNO SLIDE B. Ali ovakav nužni slied mi NE možemo izčitati, pronaći … u ovim konkretnim slučajevima.

Č: Kiiii-ša paaaaa-daaaa , a kuuuu-ćaaa prooo-paa-da.

Č: Kiiiiša- paaaa-da, a tam-buuuu-ra sviii-rraa , oooo-voooo viiii-n-ceeee, u srd-ce me diiiii-raaa!

P: Završiti ću za danas sa ovim Humovim mislima saževši ih ovako. Ne postoji nikakav jaki argumenat, niti temelj za tvrdnju da se zakon uzrok-poslijedica temelji, zasniva na, poznavanju objektivne naravi naše stvarnosti, niti na važećim principima razuma. Do ovog zaključka dolazi svak tko promatra stvarnost na ispravan način (a to znači oslobođen od ideoloških, religioznih ili subjektivnih naočala ili “očala” na svom nosu.).

D: Ali, ok, možda je tako, ali ipak NEŠTO nas navodi (prisiljava) da vierujemo u zakon uzrok-poslijedica!

P: Da, a to je naša NAVIKA, I NIŠTA DRUGO. Ali, budući da smo tako ustrojeni da vjerujemo u ovaj zakon, koji se stalno ponavjava – onda smo ne moći mu se oduprieti. Navika je toliko jaka, da se svodi na KOLEKTIVNO PRISILNU MISO, A NE NIŠTA U VANJSKOJ STVARNOSTI. ZATO mi moramo shvatiti i prihvatiti , da mi , striktno gledajući, i jasno govoreći, o našem izkustvenom znanju , mi NE MOŽEMO dati bilokakvi razumski temelj, isto tako su sadržaji naših sviesnih uvierenja (samo i jedino sažetak “pošte” naših sjetila koje nam sietila šalju, ukjučujuću naša siećanja, sve je to beztemeljna “pošta”! utemelja na zakonu : uzrok-poslijedica, koji nema pokriće logičko-razumske nužnosti.) U ovu korpu spada i naša viera da drugi ljudi imaju sviest, kao i uvierenje da kod ljudske vrste postoji neki (jedan) određeni, autonomni, entitet, essens, – jastvo, koji je ne ovisan, tako da rečem, o “pošti” poslanoj od naših sietila, koja bi mogla biti “naliepljena” na entitet – “jastvo”, sačinjavati mu produžetak … . Ovaj entitet ne postoji, “ja ga nikad ne mogu nać”, kaže Hume. “Jedino što nalazim , i što postoji je niz “pisama, paketa, doživljaja” poredanih, kao na ogrlici, u nizu” . (“Pri svakoj interspekciji, ja jedino mogu dokučiti, nalazim, ovu “ogrlicu”, nikad jastvo”, kaže Hume. “Iza toga – kao neka bit, srž ili entitet, na koji su prikačeni (?) sveukupni sadržaji naše sviesti – ne nikad ne nalazim zasebni identitet, jer i ne postoji. Identitet je – iluzija! Hume, dakle tvrdi da ”da , naše uvierenje, o postojanju našeg jastva nema nikakav temelj, a uz to su i pojmovi koji to tvrde bez ikakvog značenja.”

Č: Aaaaa-a-A-a ! oh,oh oooOOOh! Zraka! Zraka!

P: Ovo nas je dovelo do RADIKALNOG SKEPTICIZMA, a to označava lom , prelom i krah za klasični pojam naše “sviesti”. Hume je preuzeo od Desartesa i Lockea jasnu i radikalnu distinkciju između duha/duše/sviesti i tiela, kao i izviešće naših sietila, kao izvor i temelj našeg izkusta, doživljaja, a time i znanja o svietu. Ovi zaključci vode Humea do uvierenja da nije moguće dati/opravdati naše objektivno važeće uvierenje znanja o svietu.

O ovome ima Ludwig Witgenstein nešto vrlo zanimljivo kazati, o tome slijedeći ut.

Č: “Jedva čekam!”

SUTRADAN

P: Ja bih samo podsietio na poviesnu činjenicu, a to je da Modernizam kao družtvena pojava, čije plodove danas vidimo, ima svoje korienje u ovim burnim previranjima koja su nastala nakon “mračnog razdoblja srednjeg vieka” (ova definicija je krajnje ideološki obojena i jedva da ima podporu u stvarnosti onog, skoro 1000 godišnjeg, vremenskog razdoblja). Francuska revolucija (koju su uglavnom vodili, i diktirali Slobodni zidari, nabacivši čoviečanstvu SVOJU ideologiju, svoj svietonazor i poimanje slobode, i napredak ljudskog hoda kroz poviest), bila je krvavi, i brutalni razračun sa Sakralnim, metafizičkim, a nadasve sa katoličkim pogledom na sviet, vieru i svietonazor. Ovdije je Razum postavljen na priestolje vlasti, kao božanstvo. (Ovo se jasno očituje u bogoštovanju Znanosti, prosvietiteljstvu i okrenutosti prema materiji, umiesto transcendentalnome. Stoga imamo floskule i moderni ponos izražen , na pr. kroz ” Danas se ne može ni u što vierovati!, samo pripazi da nebi u IŠTA vierovao! Sve je relativno! Sve je dozvoljeno! Svaki bog ili Bog temeljna su ugroza za ljusku slobodu i odabir svog puta, to je ljudsko stanje robstva!” ili kako je to Marx rekao “lažna sviest, otuđena sviest, opium za rulju…” . ) Ove , i slične ideje kao na pr. Hegelova filozofija o “tezi – antitezi = sinteza” (Hegelov metafizički sustav idealističkog tipa predpostavlja da “stvarnost u sebi, ili istinska narav stvarnosti je misao ili razum, ili “duh stvarnosti” koji – kao dialag između dvije osobe teče kroz poviest (hoda kroz poviest , pri čemu se razum razvija ka sve većim stadijima razvoja. Sve što se događa na tom putu ima svoje opravdanje u cilju, stoga je ispravno i opravdano geslo da “cilj opravdava sredstva”, tvrdi se na ovoj ideološkoj liniji. Ta dialektika teče kao razgovor između dvije osobe diametralno različitih uvierenja. Ekstremni stav jednoga (teza) stvara sukob sa stavom drugog (antiteza) iz tog sukoba oboje se slievaju u syntezu koja postaje, na većoj razini, nova teza… koja se ponovno suočava sa novom antitezom i t.d… . “Svietovna symfonija svira u tri takta”. To bi bilo nešto kao dialog na putu, a taj sukob, s vremenom, ipak postaje sporazum ili jedinstven stav. Ovo je ustvari panteizam, po kojem se razvija poviest, prema Hegelu.

Lievo je krilo hegelianizma ( kao poviesni razvoj) odlučujuće utiecalo na Marxa, a time i na formiranje sviesti modernog čovieka, i njegovu vieru u stalni (materialni) napredak, (točnije stalno povećanje BNU, a time i standard života). Ništa loše s ovim programom, osim sveukupnog i sustavnog ispiranja mozga masama koje ih nužno svodi samo na “racinalno živinče” (kako je rekao Aristotel). Rezultat je bio predvidljiv, a danas ga svi osiećamo na našoj koži, naime 20 st. postalo je sekularističko-materialističko stoljeće koje nas je “nagradilo” sa dva svietska rata, a danas, smo evo, na rubu i trećeg (čak možda i atomskog, t.j. poslijednjeg rata, kao krune “razvoja” čije temelje su – kako rekoh – “slobodni” zazidali već 1789. (započevši s progonom svega katoličkoga, i inače sakralnog : Jer, – devisa je bila – “ Mi stvaramo novo vrieme i u njemu Novog čovieka koji je slobodan , svoj, ostvaren, koji više ne robuje kojekakvim mračnim silama, praznovierju, “mraku” srednjeg vieka … , zatucanoj neukosti … . A to će mo postići tako da ga “prosvietlimo” . Taj program imao je (anno 2024. jasno mu vidimo plodove, koji danas sviedoče o kojoj vrsti “prosviete” se tu radi – naime radi se o Luciferovom “svietlu”) absolutni uviet da bi čoviek bio slobodan i mogao stvoriti raj na zemlji po svojoj volji, vizijama i ukusu, absolutni uviet – bit ideologije – je bio da prvo “ Boga likvidiraju” razlog: postojanje ikakvog boga ugrožava i onemoguće razvoj i slobodu čovieka . U ovim ambicijama posebno se je istakao Nietzsche, Marx, Sarte… Mao i Tito… . Sve po uzoru i u stilu sa giljotinjama francuskog kralja i kraljice … . Mislim da danas, svaki iole imena vriedan intelektualac, treba u ime razuma, postaviti pitanje : ” Koji su plodovi, kakvi su rezultati svih obećanja i očekivanja koje nam je modernizam nabacio, kad nas je oslobodio “mraka” srednjeg vieka, a “prosvietlio” na svojim svietlom? Isto tako je nužno pitanje “koliko smo slobodni, kad nam razvoj jednog od bogova modernizma, tehnički razvoj, realno prieti “preuzeti kontrou nad našim odlukama, pa i tehnološko pravo – da nas , kao vrstu, POTPUNO I ZAUVIEK UGASI KAO VRSTU POSTOJANJA?” i ONO “MEA CULPA! MEA CULPA…” pitanje : “ Zar čoviek živi samo od kruha?”. Te “Zar nismo JEFTINO obmanuti, i prevareni, nasieli na jeftinu ješku materije?”. Jer – vriedno je razmisliti, “zar nema nešto bitno u pitanju: što će čovieku sve kad se reducira samo na materiju?” (Zar čoviečanstvo nije “fulalo” cio fudbal?”). Osim toga, da se podsietimo, pranjre mozga, indoktrinacija na svim razinama, pritisci i uciene od vrtića pa do groba su stvorila uvierenje kod stanovnika ove Kugle: DA JE MODERNISTIČKI , DEMOKRATSKI , (čitaj: DEMONOkratski) , smier, pravac, brazda razvoja JEDINI PUT KOJIM SE MOŽE NAPRIJED (ovo je LAŽ! U : ontološkom, metafizičkom i determinističkom smislu stvarnisti; jer, naš “vlak” nije – deterministički – određen na tračnice , nego je slobodan ić u svim smierovima pa i ka ponoru – na čiji rub su nas, evo, “napredni i prosviećeni” dogurali. Naš samosviesni, i samoodrživi (preživljavajući) odlučni odgovor mora biti : “ izvolite, slobodno vi idite naprijed u provaliju smrti koju ste nama podbacili, a mi smo i slobodni, i razumni i NEĆEMO VAS VIŠE SLUŠATI, NI SLIEDITI! MI IDEM PUTEM NAŠOG ODABIRA, MI ZNAMO BOLJE!

(Nisam rekao – svi zamnom – napried, t.j. natrag, u srednji viek!)

POČETCI ZAPADNE FILOZOFSKE MISLI

Neki tvrde da je ljudska sviest u Staroj Grčkoj, konkretnije u Ateni, napravila nagli skok u svom razvojnom hodu kroz poviest, i da se je to zbilo ca. 500 g. prije Nove ere.

Što se to skoka tiče postoje različite teorije, kao i ne sigurna nagađanja o uzrocima ovog razvoja, međutim, kakobilo da bilo, i zbog čega god se to zbilo da se zbilo, manje je važno od činjenice da su neki ljudi, skoro odjednom, počeli odbacati, do tada opće prihvaćena kojekakva praznovierja i život u strahu služenjem različitim silama prirode, koje su smatrali božanstvima. Ovo odbacivanje praznovierja istovremeno stvara naravnu potrebu rabljenja svog vlastitog razuma kao sredstva orientacije u svietu u kojem se nalaze, te način i sredstvo pomoću kojeg čoviek sve više, i više, počimlje vladati nad prirodnim silama, krotiti ih, i sve više, i više, bivati njihov gospodar, koji ih koristi za svoje svrhe koje mu olakšavaju pri svakidašnjem praktičnom životu. Ova praktična korist stvara kod čovieka ne samo oslobađanje od sužanjskog straha i skučenosti nego mu daje oslobođenje rabljenja svojih racionalnih sposobnosti, oslobađa stvaralačke energije, i ulieva samopouzdanje i osiećaj gordosti spoznajući svoje izuzetno veličanstvenu ulogu kroz samosviest – biti čoviek koji ima najjaču snagu (svoj razum) od svih živih bića i družtvenih pojava. Tako razvijajući svoje samopouzdanje on se počme samostalno, i aktivno PITATI (misliti svojom glavom) o svemu što ga okružuje. Tako su se rodili prvi filozofi.

Ovi mislioci većinom su bili prirodoslovci. A potom su se pojavile različite filozofske škole od kojih je najčuvenija Akademija; Platon, Aristoteles…).

Demokritos je smatrao da je čitava naša stvarnost sastavljene od tvari, atoma, i samo od atoma, neki su smatrali da ta teirija ne opisuje čitavu našu stvarnost, jer postoje i duševna/psihčka strana stvarnosti.

Ako bi pokušali sažeti Starogrčki svietonazor, u širokim kategorijama, onda bi mogli pričati o dvije kategorije:

Stvarnost je, u svojoj biti, tvarne (materialne) ili fizičke naravi, kao što je na pr. : stol, auto, cipele, ljudska tiela, atomi, molekule … . Osim toga naša stvarnost se sastoji i od fizikalnih procesa, na pr. svietlosnihvalova, kao i od fizioloških procese koji se stalno događaju u našem tielu… ;
Naša stvarnost je također sklop psihičkih (duševnih) ili duhovnih osobina: duša, jastvo, doživljaji, predodžbe, misli, osiećaji, nagoni … . Tako da i onaj tko … (jastvo, psh.), kao i ono i što … (naši doživljaji) su psihičke naravi.

Dosta filozofa (J. Locke je jedan od njih) smatra da se naša stvarnost sastoji i od materije (tvari), kao i od duše (psihe). Descartes smatra da se stvarnost sastoji o dvije substance koje je Bog stvorio: duše kao misaone substane, i tiela kao izpruženja u prostoru. Mnogi su tvrdili da se ove dvije substance dopunjuju i , ili izprpleću, ili reduciraju jedna na drugu.

NEKE TEORIJE O NAŠOJ STVARNOSTI

Materialisti

Kao alternativu jednog do tada absolutnog pogleda na sviet( onog koji je u svim prirodnim zbivanjima okolo sebe čoviek redovito i izključivo vidio samo, i jedino govor i manifestacije kojekavih bogova i prirodnoduhovnoh sila) prvi slobodnokorisnici svog razuma (prirodoslovni mislioci, racionalisti) u Staroj Grčkoj su (odjednom promienili “naočale”) i sada vide stvarnost u sasvim novim “bojama” t.j. kao materialnu (tvarnu) stvarnost. Najizrazitiji, i najekstremniji predstavnik ovog novog pogleda na stvarnost je

Demokritos koji tvdi: “čitava naša stvarnost, samo i jedino je sastavljena od materije, od atoma koji se slobodno, kaotično, i ne predvidljivo kreću, a što ima za ishod ovaj sviet okolo nas i mi sami u njemu (t.j. čitava naša stvarnost u kojoj se nalazimo), čak je i duša, i bog sastavljeni su od atoma, od materia.”

Dosta stoljeća kasnije će materialist Hobbs izjaviti deklarativno: “filozofija je nauka o materiji (tvari), čak i bog, ako je predmet za filozofiju, mora izključivo biti bog materialne naravi. Ista je stvar sa svim stvarnim događajima, oni su samo i jedino rezultat kretanja materialnih čestica.

Za vrieme francuskog t.k.z. “prosvietiteljskog” pokreta ( pišem pod navodnicima zbog razloga jer se je radilo o Slobodno zidarskoj ideologiji, a ne o istinskom prosvjetiteljstvu, to barem danas, čak i zadnji umni sliepac jasno može viditi. Sve od 1789. do 2025. “prosvietiteljstvo” se o teoretskom nasilju, ispiranju mozga, nasilno nabacanje svog materialističko-sekularističkog svietonazora “slobode”, na čijoj se podlozi krvlju širi “naša demokracija”, “sloboda” a la Luciferova prosviećenost. Samo o tome se radi cenzurirana misao onih koji se kite titulom “inteligencije, Intelektualaca”! To je plod Enciklopedista koji su većinom bili materialisti i stoga niekali Božju opstojnost kao i postojanje slobode volje. Lamettri je čak tvrdio “čoviek je samo jedan stroj, ustroj tvar”.

Feuerbach kaže : “moramo se osloboditi od svih teoloških špekulacija i romantičkih fantazija (od utiecaja Romantizma) , i usredtočiti se samo na ono materialno i dohvatljivo za naša sietila. Čoviek kao biće, uglavnom nije, nije izrazito, ako je uopće duhovne naravi, nego je tjelesne naravi. Njega ne određuje njegovi misaoni procesi, nego njegovo tielo, tvar, ona sačinjava njegovo jastvo. Malo “zaoštreno/grezo” bi se moglo ovako sažeti Feuerbachovo uvierenje: “čoviek je ono što (po)jede.”

Materialisti tvrde da se naša stvarnost može sasvim uvierljivo obrazložiti, objasniti, i pojasniti, kao i dokazati kakva u biti jest, ( i )bez da se oslanjamo na, i za objašnjenje, nužno uzimamo postojanje Boga i duše; to bi bilo razumno-pristupni princip problemu i pitanju, tvrde materialisti, time podrazumievajući da svako drugačije, i oprečno mišljenje je “siena i nostalgija za “zaostalim” Srednjim viekom…”, te tako, ovi “sveznalice” podrugljivo vrieđajući i omalovažavajući, izrugavaju svako – od ovog – oprečno mišljenje.

Kad se tiče našeg psihičkog (duševnog) ustrojstva često se ovako tvrdi:

Teza 1): da je naša sviest nusproizvod od svih , i sveukupnih fizičkih procesa koja se odvijaju, između naša dva uha. Ova se činjenica, procesi i događaji moraju jasno odvojiti od (moramo napraviti jasnu distinkciju) ;

Teza 2): koja je sasvim druga stvar, a to je ako kažemo da čoviek ima, posieduje sviest. Ovo se mora oštro razlikovati, jer mnogi, zbog različih razloga ne primjećuju ovu distinkciju, pa i nehotice, kao vrlo rado, “klize” iz prve teze u ovu drugu.

Sažetak: Nekima je dosadilo nositi žute naočale na nosu, te ih baciše u jarak, a na svoj nos staviše crvene naočale, iGLE! sada vide čitavu stvarnost – crveno! Ili uzmimo, jasnoće radi, tri poviesna razdoblja; nazovimo razdoblje do Demokrita “zeleno”, od Demokrita do Francuske revolucije “žuto”(srednji viek je bio okrenut prema Nebu), i od Francuske revolucije do 2025. “Crveno” (ateističko). Ovo nam postavlja pitanje:” koje od ovih “naočala” najviše, najbolje, najtočnije ili čak potpuno; točno, ili; potpuno pogrešno opisuje našu stvarnost? Postoje li i četvrte naočale? Trans-naočale? (što li je ovo) IT -naočale što je tek ovo????

K: aaaa,aaa,a,a a, stan-kaaaaaa! Mooooo-limmmmm, staaaaankuuuu!

P:ok, (nakon 7 dana odmorna stanka.)

Nakon odmora

P: All right!? Tu smo svi! Izvrsno! Aaaa, vidim da, izgleda mi da K. Kao da ga nešto jako muči, što je K.? Dali su te zabrinule one “naočale”, ili ?

K: ma nisu toliko “naočale” koliko pitanje vjere.

P: kako misliš viere? Hajde da to riešimo prije nego pređemo na današnji predmet. Opiši uzrok tvojoj tieskobi, možda tu ima i neko pitanje.

K: ma želio bih vierovati u Boga, a – ne mogu.

P: kako to? Želio bi, a ne može. Zar to nije proturiečje, kontradikcija? Jer već sama želja je viera.

K: a!? Nije za mene. Ja moram znati, prvo znati, pa tek onda vierovati. To je moj jedini, ali absolutni uviet za vieru, bez izpunjenja ovog uvieta nema za mene viere.

P: dali je ta potreba znanja razlog da si ovdie?

K: da. PRVO znati, pa tek onda vierovati, ne mogu vierovati bez da prvo znam, absolutno, nepobitno, bez ikakve dvojbe ili sumje … . Znati = vierovati (a tek onda i živieti tu vieru), bez ostvarenja ovog cilja ostvarenje svih ostalih ciljeva u životu potpuna je bezsmislica, beznađe i bezsmislenost.

P: tebi se, izgleda mi, ovo radi o životu samomu.

K: absolutno, i to i u ovom, kao i u zagrobnom (eventualnom) životu. Nikakvi crkveni autoriteti, Sveto pismo, dobronamierni ljudi … mi ovdie ne pomažu, štoviše, samo me iritiraju i dosađuju mi, te me ne interesiraju.

P: ti si skoro kao Boetius, koji reče: ”Filozofija je liek za moju dušu.” Kako bilo da bilo s ovim liekom, tvoj stav je (barem) filozofski uzoran i izpravan, pa ako je religiozno absurdan i ne moguć. Čekaj, da postavimo tvoj problem (zovimo ga Tomas sumjalov problem) na stol, kao – ne kao tvoj osobni problem, jer filozofija nije psihoterapija, a nije ni pastoralno duhovna usluga … , t.j. ne bavi se osobnim, privatnim problemima, nego općim, sveljudskim, abstraktnim problemima, razmatra sviet mogućega, pita ona pitanja koja se tiču svakog misaonog stvora, a ne nikoga osobno (ovdje se ne radi o privatnom, subiektivnom problemu, nego o općem svačijem problemu. Činjenica da tako (na filozofsko analitički način) razmatrajući bilokoji problem, pa tako i Tomasov, pojedinac može, i te kako da može, riešiti i svoj osobni problem, ali to je ono kao uzput. E, sad kad smo pojasnili ovu distinkciju, da stavimo Tomasov problem na stol.

Premisa: život je u samoj svojoj biti bezsmislen, izpraznost nad izpraznostima, kao i bezrazložna patnja i ne vriedan ga živieti, osim ako Bog postoji.
Bog postoji, za skeptika (pyrhhonistu)Tomasa, jedino ako (pod uvietom da) se absolutno, epistemološki, ispuni jedan uviet: da Tomas dobije nepobitni dokaz o Božjoj opstojnosti.
Znati = vierovati (ili krepati!). Tako se može sažeti Tomasov problem.
Pitanje: ”Dali Tomas sumljalo ikad može znati? Dali ima nade za pyrhhonistu Thomasa?

Kad je ovako postavljen problem svak može i lako, i jasno uočiti da je problem krivo postavljen, jer cilja u pogrešnom smieru postavljajući vieri ne mogući uviet, epistemološkim kriterijumom znanja: “A , ja, Tomas znam da p”. (Zahtiev je ne ispunjiv, između ostalog i zbog one opaske: “Nitko ne može viditi Boga i ostati u životu.” Ali, pitati se može: ”Zbog čega bi to baš taj kriterij znanja važio kao ABSOLUTNA definicija znanja? Odgovor: on važi jedino ako na sviet gledamo kroz ideološke naočale, da bi tako i time potvrđivali svietonazor politički korrektnog pripuza, u nekoj instituciji, NE i iz spoznaje i promatranja, ne pobitnih, časnih i jasnih istina, ne iz uvida koji promatra viečito važeće intelektualno i logičko važeće zakone.)

Osim toga što ovaj epistemološki ne ispunjiv uviet stoji Tomasu kao prepreka na putu do viere, postoji još jedan, i teži problem – Luciferov problem: naime, Lucifer andio najinteligentnijih snaga i sposobnosti, najracionalniji od svih anđela, kao i najsavršeniji u svakom pogledu pa i po znanju, te na rangu snage i moći najjači andio u Nebu, kao takav Lucifer je znao, bio je u 100%:oj spoznaji da Bog uistinu postoji, znao je i po epistemološkim kriterijima, imao je dokaz, kao i direktni, intuitivni i sveukupni pregled stvari i događaja u cielom Svemiru, i svejedno : NIJE mu bilo dovoljno da povieruje, I TO OD SAMOG POČETKA DO DANA DANAŠNJEGA, ne vieruje! (“Non seviam!”.) Stoga se mora povući zaključak (pod predpostavkom da je katolički nauk o kozmologiji …točan) da se problem viere NE RADI O znanju ; ZNAM ILI NE; prvo znati, pa onda “of course” i vierovati! ZNAM dakle vierujem! Ne, Luciferova – kao i svih do dana današnjega dvonožaca luciferianovća – formula je ovakva: “Znam, ali baš zato ne vierujem!” To je misterij uosobljenog Zla. I tu ne pomaže nikava epistemologija. Tajna viere se uopće ne radi o znanju, jer znanje očito nije pomoglo Luciferu, pa ne pomaže ni današnjim luciferianovićima, štoviše, znanje ga samo još više, i još dalje, i zauvijek, udaljuje od vjere, t.j. od zajedništva s Boga. Jer njemu UPRAVO TA SPOZNAJA Božije opstojnosti SMETA i želi je svim silama poništiti. Dakle, ISPUNIO SE JE UVIET ZNANJA ALI IPAK NE VIERUJE, stoga je pogrešna premisa “znati = vierovati.” Dakle, problem NIJE epistemološke naravi nego JE TO STVAR KARAKTERA, MORALA, VOLJNIH I STVARALAČKIH USMIERENJA NASPRAM SMRTNIM NAGONA, TO JE STVAR PRIPADNOSTI, ZAJEDNIŠTVA, PRIHVAĆANJA I POISTOVIEĆIVANJA SA ŽIVOTOM, S BOGOM, O TOME SE RADI, TOMY!!!

Uostalom, ako i malo dublje, i malo širje razmotrimo tvrdnje i argumente bilokojeg t.k.z. “velikog” ateiste, okorielog materialiste, kao na pr. R. Dowkinsa, Charles Drwna, Marxa …, lako će mo primietiti da su njihovi “argumeti” porozni kao Švicarski sir, da drže vodu kao šuplja kanta, te da su tek i samo izrazi teško prekrivene mržnje i priezira, i intelektualne GLUPOSTI , OGRANIČENJA RAZUMA , I VAŽEĆIH ARGUMENATA, UMIŠLJENE AROGANCIJE, I TO JE SVE! To su sve, samo i jedino, jedna za drugom poredane same puste želje i ne obuzdane, i ne ostvarene strasne tlapnje da ponište i izbrišu očitu Stvarnost koja svuda, svima, od samog Početka i stalno do danas , i za sva vremena na sav glas , i na bezbroj načina jasno govori: “Ja sam onaj koji Jesam!” (A ti me slobodno – to je tvoje ljudsko pravo – i dalje pokušaj zaniekati i poništiti, ponovno “ubiti”!) . Pogledaj, samo pogledaj, sve njihove lažne dubine, sav njihov kič, i svo zlostavljanje pojmova, izvrtanje jezika – naglavačke, i sve “dubine” njihovih “argumenata” na pr. o nastanku života (Darwinova evolucija), Marxov raj na Zemlji uz pomoć kroz “Dialektički materializam”, a da i ne govorimo o patetičnim pokušajima “dokazivanja ” kako je sviesni ljudski život nastao, ili uopće što je ljudska sviest. ( Tvrdnja : “da se sviest može reducirati na materialističke impulse …”, to je budalaština prve klase!) . Razmotrite ove tvrdnje, pa ih uzporedite tvrdnje sa argumentima na pr. Tomas Av Aquina (u “Summa Theologiae”) pa recite koji su argumenti jači, koji su uvireljiviji, koji nas dalje, dublje i jasnije razsvietljuju i koji nam unose dublji racionalni uvid u cieloviti misterij života? Koje nam misli više daju; bilo onome sa potrebama najoštrijih racionalnih ambicija, ili za onaj obični zdravi seljački razum? Odgovor će vam biti više nego jasan, jer se jasno da izčitati da se iza “velikih” ateističkih-materialističkih očajničkih pokušaja jasno očituju upravo (gore opisana) Luciferova pusta i beznadna tlapnja da svim silama ponište i izbrižu svaki trag Svemogućeg Stvoritelja, (On njima SMETA, pa ga stoga svim silama pokušavaju izbrisati. Na ovo se svodi sva njihova “filozofija i znanstvena metoda”. Na ove ambicije se svode sve njihove intelektualne energije, ali na tome , umnom smeću, se prave mnoge kariere.) I ono što je još jasno vidljivo je to je da oni tako samo demonstriraju usiljenu mržnji i bies, reklamiraju svoju političku korektnost pod plaštem “znanost je rekla”, “filozofija kaže… “ . E baš su patetični, i zaslužuju jedino SAŽALJENJE. (Uostalom, i pored rečenoga, svi su oni meni ipak dragi, ali Istina mi je draža od svih njih skupa!)

K: aaaaaaaa.. Jeeeeeees! Yeeees!

X: čekaj, stani! To je pojednostavljenje problema, mislim: pitanje “dali postoji Bog?” ujedno uključuje (podrazumieva se i dali postoji Lucifer … , dali postoji u nama bezsmrtna duša, ili je sve samo materija?) Stoga, ako na gore postavljeni zahtiev/pitanje odgovaramo sa Lucifer zna pa… , time smo priznali da Lucifer postoji, a to je isto kao da smo i reli Bog postoji. To se u filozofskoj analizi argumenta – tvrdnje zove “Cirkulani dokaz”, koji ne važi, iz logičkih razloga, jer zaključna premisa već (iz početka) se nalazi u prvoj, početnoj, u polaznoj premisi (u ovom slučaju to je samo ponavljajući, predstavljanje katoličkog mita o postanku…, apologetizam i predikanje, a ne filozofija.) . Dakle, dokazao si ono što si želio dokazati. To je možda Tomasu dovoljan dokaz da bi smirio svoj vierski nemir, ali ne i meni, jer moje je pitanjen “dali je stvarnost uopće duhovne naravi, pa bio to Bog ili Lucifer – meni svejedno!” ili “je samo tvarne, materialne naravi”. “Zar ovo nije Kantovo pitanje o stvarnosti u sebi?”.

X: Ali, ako je to točno kako to da R. Dowkins je tako popularan?

P: bravo! Tako se misli; uviek dublje, dalje, šire i nemilosrdno naprijed!

A sad idemo na današnji zadatak , pa će mo viditi dali mr. X može dobiti ikakvi pobliži odgovor?

ONTOLOŠKI IDEALIZAM, ŠTO JE TO?

Prošli smo put govorili, ako i samo površno, o nekim materialističkim teorijma, idejama, i uvierenjima na temu: od čega je sastavljena (što tvori) naša stvarnost (slikovito smo govorili o “očalama” različitih boja kroz koje se može promatrati bit stvarnosti, i na temelju tog pogleda tvrditi da je upravo ona boja, koja je promatraču trenutačna boja očala na nosu tog i tog promatrača, on je uviren da je upravo ta boja ona “prava, istinita, i jedina boja stvarnosti.” Tako on priča o svom doživljaju ili izkustvu stvarnosti, to je subiektivna istina, promatrački doživljajni sviet. Taj sviet, svog osobnog izkustva, bilo da se radi o podatcima koje mu prid njegovu sviest dostavljaju njegovih 5 sietila: čuje, vidi, osieća, … , ili da se radi o njegovom duhovnom, vierskom ili religionom izkustvu, svejedno, oba ova doživljaj/izkustva imaju ISTU dokaznu razinu važnosti za iskusitelja, t.j. ova iskustva, kako fizička tako i religiozna SU NE DOKAZIVA (nema nikakvog načina da se obiektivnom znanstvenom metodom dokažu. O tome vidi nže!). Kao takva, ljudska subiektivna, osobna izkustva su savršeni material-podloga za kojekakve buke bez racionalnog argumenta, a rabe se u svrhu ove ili one političke ili religiozne korektnosti … (Neki inače previše samouviereni, a najčešće i vrlo arogantni apologeti omalovažavajući svako drugačije mišljenje – bili oni znanstvenici ili “znanstvenici” – poništavaju predikajući, na pr. nešto ovom stilu: “Znanost je rekla … prema Znanosti… Stručnjaci u TV sofama kažu … , ili to i to … stoji u Objavi, u Sv. Pismu…”. Pozadina ovakvih tvrdnji, malo se kad, temelji na dubljem i širem, intelektualnom kopanju i oranju na znanstveno-neutralnoj i objektivnoj livadi. (Njihove misli nisu plod oblaka ispuštene njihove vodene pare, niti litara prolivenog znoja u traženju istine o ovom svietu. Ne, to su kojekakvi “experti” u Tv – sofama; pri svakom nastupu oni na svoje kragne vidljivo istaknu i naližu i po 5 – 10 akademskih titula, a sve iz sveučilištae Steve Šugavoga, čije “mudroslovlje” ne doseže obični zdravi razum, to su “misli” papagoje, te nas ovdje ne interesiraju! Te idemo dalje!

Mi smo prošli put govorili o jednoj vrsti teorija, pogleda na sviet/na stvarnost, točnije govorili smo o materialističkom svietonazoru, a danas će mo progledati što oprečne teorije, neke idealističke teorije, govore o istom tom svietu (pogledati će mo, tako da rečem, koje su “boje njihove naočale”). Točnije rečeno, govoritiće mo o ontološkom idealizmu (OI) predstavljenom kroz tri teorije. (Ontologi na gr. Onto=ono što je stvarno, i logos=nauka o onome što postoji.)

Onaj idealizam (OI), koji stoji kao diametralna suprotnost materializmu, tvrdi da se sva/čitava naša fizička stvarnost (t.j. sve što je tielesno, tvarno ili fizičke naravi, kao i fizikalni i fiziološki procesi) može prinjeti/reducirati na psihičku stvarnost. (Ako sve što spada pod duševno; duša , jastvo, svi naši doživljaji označimo sa B, a pod A sve materialno, onda se ; A može svesti na B, to tvrde neke teorije koje će mo sada pobliže razmotriti.

Suprotnost materializmu je:

Leibnitzov imaterializam,

i njegova nauka o monadama . Dok, na pr. materialisten Demokritos tvrdi da se stvarnostna najmanja cielina, svodi na, ili se sastoji od (njeno “dno” sačinjavaju/sastoji se od)svojih najmanjih cielina, atoma, koji se nalaze u stalnom i slobodnom, te u kaotičnom kretanju, pri čemu se sasvim slučajno, stvaraju, stalno viši i više složeni oblici materialne stvarnosti, i na koncu kao rezultat tog procesa imamo čitavu ovu materialnu stvarnost koju mi nazivamo “naš sviet, naš svemir”, kao i nas, ljudska bića, koji smo produkt istog ovog procesa. Sasvim oprečno ovoj teoriji (kažem teoriji, jer ipak, i uprkos svim sustavnim stoljetnim pranjima mozga ove vrste, kao i onih religioznih mu oblika, ovo je ipak, i samo jedna teorija, uvierenje, ako ne i samo “pusta tlapnja”, pozamašni snovi o konačnom “uništenju svih vrsta praznovierja, ili kao je to F. Nietzsche rekao “Bog mora umrieti da bi ja mogao živiti, stvarati i ostvariti sve moje potenciale i ambicije, i mogućnosti, da tako dokučim i ostvarim sebe samoga, da postignem jedini smisao mog postojanja n Zemlji – da postanem “Uber manche!”, t.j. bog. (Nietzscheova ideja je da Bog, mora umrijeti, da bi čoviek bio bog, da bi mogao zauzeti Njegovo miesto.) Što je Nietzsche mislio s ovim? Nije mislio, kako se to popularno i vulgarno-pogrešno shvaća, da treba fizički ubiti Boga ili Njegove predstavnike – kako bi se to uopće moglo ostvariti? ta Bog je čista Misao, duhovna, ne fizička stvarnost. Ono što je Nietzsche mislio je razvoj družtva kojim čoviek ide očito je prirastao ideju o nekom Bogu, koji čovieka, i ne ovisno o ovom družtveno političkom razvoju, koči, guši, ugrožava i onemogućuje da čoviek razvije sve potencijale koje u sebi posjeduje. Bog je brana koja to onemogućava, zato – da bi sebe ostvario – čoviek mora odbaciti sva vriednovanja, moral, … , pod kojim čoviek robuje (nadase to važi za kršćanski-sužanjski moral) , to je Nitzscheov smisao pojma “ubiti Boga”. Koje li – umno adeloscentne – puste tlapnje i mokrih snova o viečnosti – na Zemlji?

Poslijednja , ca., dva stoljieća smo uistinu ostvarili ovu Nitzscheovu priporuku, pa se danas možemo pitati : “ Koja je ciena ove ideje? Dali su ljudi u ovom svietu bezsmislenog nasilnog blieska – u prolazu ostvareni? Pitati se čak možemo zar, od Nietzscheove ideje, nije bolje ono: “Opijte se, opijte se ; vinom , vrlinama ili poezijom, ali opijte se… (CH.B.), Pa čak i sentimentalnost u stilu: “Uuuuu-zmiiii- sve što ti živo-t pru-uuuža , da-nas si cviet , a sut-ra uuuu-ve-laaa ru——žaaaa!”

P:ok, to je bila kratka stanka, a sad idemo dalje; ne samo Demokritos … nego i Lebnitz ima svoje miniaturne, i najmanje moguće cieline od kojih je čitava naša stvarnost “sazidana”, sklopljena i koje je sačinjavaju, ali ove cieline (monade) niti su materialne naravi, niti imaju izpruženje (ili kako će mo to nazvati?) u prostoru, u materiji/tvari ili u našem svietu. Naša se stvarnost sastoji od (ono što joj je temelj, i od čega je “sazidana”, to su ne materialni sitni, energijom nabijeni, centri koji imaju sposobnost predodžbe/uviđanja (nešto kao što si mi možemo uvidieti da je ovo stol, jabuka…). Lebnietzova je temeljna teza : sve tvarno okolo nas što mi zovemo “naša zbilja” je sastavljeno od manjih dielova, i ovisno je o njima. Svaki dio, do ubezkonačnost, je dalje dieliv i ovisan o odieljenom, u konačnici, smo nužno prisiljeni predpostaviti si da postoje neki prvi i nedielivi dielovi. Budući da čitava naša prostorna stvarnost je dieljiva. Krajnja konzekvensa tvarnog svietaje je da njegovi krajnji dielovi , od kojih su svi/sve ostali ovisno , ne možu imati/biti izpruženi u vremenu-prostoru. Stoga je opravdana i važeća konzekvensa-zaključak: oni moraju biti nematerialne/duhovne-psihičke naravi, to su bića koja imaju sposobnost predodžbe/uviđanja/poimanja stvarnosti/ “percepcije”. A sve ono što mi zovemo tvar/fizički sviet izpruženja u vremenu i prostoru , sve to samo i jedino su nakupine predodžbi koje imaju monade. Da mi to zovemo tvar/materia čitavi razlog se nalazi u našem nejasnom i smušenom pogledu, t.j. ne vidimo stvarnu stvarnost. On smatra, sasvim ozbilno, i najozbilnije, da sva materija, na pr. i ovaj stol t.j. sve/svaka od monada koje sačinjavaju stol) ima “percepciju”/predodžbu o cielom univerzumu, te “percepije” se razlikuju, od monade , do monade, i mogu biti manje ili više savršene. To je bio jedan od pokušaja pojašnjenja/objašnjenja naše stvarnosti, koji je oprečan materialnom (vidi gore opisani primier: A = B!).

X: samo me zanima koje su boje “očale” koje taj Lebnitz nosi na svom nosu?

P: teško je to kazati, ali ima pravo, dapače! na svoje “naočale”. Misao, teorija sustav je opravdan i važeći sve dok poštuje logičke, a to ujedno znači i jezične zakone, a Leibnitz im ne proturieči.

B. HEGELOV IDEALIZAM

Hegel, kao i Leibnitz, također smatra da je naša stvarnost duhovne naravi, ali ona se (za razliku od Leibnitzsove teorije) sastoji samo od jedne substance. A to je mišljenje ili razum. Stvarnost = razum, koji je aktivan, dinamičan, i tako je on u stalnom “hodu” kroz poviest ka svom ostvarenju. Svaki pojam je “trudan” sa svojoj suprotnošću koja daje dinamiku pokretu. (“Teza prelazi u antitezu”.) Misao, kao temelj stvarnosti/svemira, se ne zaustavlja ovdije, nego ona stalno teče dalje (Razum je diktiran svojim nutarnjim nagonom/potrebom, svojom nutarnjom dinamikom). On tako (“misionarski”) nastoji pobiediti, nadvladati, suprotnost i ostvariti pobiedu u tom “ratu” koji je stalno u toku kroz cielu našu poviest. Razum je Nadrazum i on diktira i usmieruje sve događaje, ka svom cilju. To mi ne razumijemo, ili pak smo uviereni da mi (na pr. Napoleonovo uvierenje da je on osvojio … , a ustvari nije to Napoleon ostvario nego Razum koji koristi Napoleona za ostvarenje svog cilja, o tome Napoleon nema uvida. Tako je sa svim događajima u ljudskoj, i u Svemirskoj, poviesti, smatra Hegel.) Taj se hod odvija kroz sukob dvaju teza ; teza i antiteza, koje prelaze u, i sjedinjuju se u novu; tezu-antitezi … i. t. d. . Sve to cilja ka postizanju jedne cieline, na -stalno- većem stubištu, dok se zakon teza – antiteza i dalje zadržava kao motor pokretač čitavog sustava.

To je princip “dialektike razvoja misli/misaonog razvoja koji upravlja sa stvarnošću.”. Tako (u ove tri etape) se stvarnost razvija, kaže Hegel. Ovo znači da stvarnost nije nešto sasvim određeno ili neki završeni proces, ona je događanje, formiranje, aktivnost, hod. “Stvarnost je prožeta razumom”, ali ona može sadržavati dielove koji se protive logičkim zakonima.

X: čekaj, stani malo! Maločas si rekao “filozofsko razmišljanje je slobodo razmišljanje” baš kao padovi najbržih vodenih brzaca koji slobodno teču, kamo ih je volja ili kako si se već ono izrazio?, a sada kažeš: “Hegelov razum krši, t.j. ne prihvaća, za njega ne važi, logički zakon konradikcije”. Pitam se zar za slobodno razmišljanje ne važi logički zakon kontradikcije? Ako ne važi odakle njemu ta povlastica? Mislim da je Hegela najbolje i najvierodostojnije opisao “prijatelj” mu Schopenhauer rekavši: “Hegel priča akademske budalaštine! To su čiste budalaštine i akademske bezsmislice kojih je puno i prepuno sveučilište. Ovo je govor onih “filozofa” koji nemaju ništa od filozofske važnosti kazati, pa zato umotavaju svoje “filozofske” floskule i podvale u kojkekve akademske besmislice, nejasnoće i maglu”. Da oni nam prodaje maglu! (Pogledaj samo Frankfurtsku školu! Čista i jedino lievoideološka politika, i oni to prodaju pod “filozofija”. MAGLU NAM PRODAJU, I TO PO VRLO VISOKOJ CIENI, TO JE NAJOČITIJE, I NAJBOLNIJE VIDLJIVO KROZ MARKSIZAM KOJI SE TEMELJI NA LIEVOM HEGELOVOM KRILU KOJEG SU MARXISTI UZELI ZA SVOG KUĆNOG BOGA PA U IME TOG “RAZUMA” OPRAVDAVAJU SVOJE MONSTRUOZNE ZLOČINE PROTIV LJUDSKOG RODA, SVE U IME NEKOG NADRAZUMA, NJEGOVOG CILJA I PROSVIETE. Gosp. P. NAM JE PREKJUČER REKAO: SAMO BUDALA MOŽE NE VIEROVATI U LOGIČKI ZAKON KONTRADIKCIJE, T.J. TKO PONIŠTAVA OVAJ ZAKON, ON TIME DOKAZUJE SVOJ NERAZUM, PA JE S TOGA UISTINU OGRANIČEN ILI BUDALA, JA SMATRAM DA JE HEGEL JEDAN VIERODOSTOJAN PRIMJERAK OVIH DOMETA, OSIM MAKO, NAM U IME LOGIČKIH ZAKONA, GOSP. P. MOŽE pojasniti ovu Hegelovu privilegiju koju on pripisuje svom Razumu/Nadrazumu, tom vladaru i glavnog pokretača, te nositelju svih naših poviesnih procesa. Kako to on (Razum) u ovom sustavu ima izuzeće nužnosti važenja logičkih zakona (ja sam čuo da ni sam Bog NE MOŽE ćelavog za kose povući, niti “smućkati” da 2+3 budu 4 ili 6. Ovi viečni zakoni logike važe i za samoga Boga, kao i u svim mogućim svietovima, te ih se i sam Bog mora “pridržavati” (jer logički zakoni su dio Boga, jedan od Njegovih osobina, jezika, naravi. Proturiečiti ovim zakonima bi značilo da Bog sam sebi proturieči, a to je ne moguće u SVIM MOGUĆIM SVIETOVIMA (pa i u Hegelovom), jer protivuriečenjem Bog bi sam izbrisao svoju opstojnost, a to je ne moguće, jer bi došao u kontradikciju, i time bi poništio svu logiku, sav jezik, i svu stvarnost. Zato ovaj zakon mora važiti i za Hegelov Nadrazum. Tvrditi da “neka ne jasna privilegija pripada (Nadrazumu), zbog njegova samoostvarenja, samo je abra-ka-dabra (osim ako P. ovo može podastrieti jakim, važećim argumentima.)

P: moram priznati da se (ovakvi) idealistički sustavi na prvi pogled, i površno gledajući, izgledaju kao nestvarne fantazije ili slobodno maštanje, umni izleti i šetnje kroz gustu maglu plavetnila bez kraja i početka. Uzelo bi previše vremena za ovo pojasniti … pa to ostavljamo za neki drugi put. Ali, ako bi se doista zauzeli za problem, i promučili se pomno sliedeći svaku od pojedinih teza, onda bi shvatili da ovo nije neki prazni “šarm” (“lupetanje”) onih koji bi htieli biti filozofi pa ”filozofiraju” kako se to, omalovažavjući ovaj težki rad, prečesto, te zlobno i podlo, a prepuno nisko-sitnih, strielica sirove prostačke mržnje, upućuje onoj vrsti umnih radnika čije “zvanje nije zvanje”, u socialno prihvatljivom smislu pojma “rad”. Uostalom, upravo taj rulja-čoporski mentalitet je bio ona “demokracija” koja je na smrt osudila Sokrata. Sokrata, koji se je, ulažući svu svoju energiju, genialnosti kao i sam svoj život, borio protiv ne moralnih sofista, i njihovih relativističkih laži, t.j. onih koji su zlorabili svoje intelektualne sposobnosti, skupo prodavajući neukom puku svoje sofizme kako na brzinu napraviti političku krieru, po ovoj formuli : “Glavno je da nekoga uvieriš u bilošto, i na bilokoji način, sredstvo nije bitno, jer cilj opravdava svako sredstvo! Bitno je samo ostvariti cilj; a to je bilo naučiti mladež kako napraviti političku karijeru, dobiti visoki socialni status, način kako ćeš to ostvariti uopće nije bitan, svaki način je opravdan.”) To je “filozofija” sofista koja je i danas, nažalost, vrlo prostranjena. Filozofski sustavi (Laibnitza, Hegela …) jesu zahtievni, potreban je napor da bi ih se razumielo (a lieni i komotni, te konzumentsk-razmaženi mentaliten današnjice “nema vremena” za ovaj napor , te prebrzo i prelako dolazi do zaključka kao mrzoviljni Shopenhover, “to je nonsens, abra-ka-dabra…” . Ne žele oni kultivirati svoj razum, potruditi se ulaganjem intelektualnog napora, energije i vremena da bi razumieli Hegela… , ne ugodnije je i komodnije “gajiti” svoju umnu tromst i bogoštovati perje svog pudlastog egoa, te, kao slied toga, sve ono što ne razumiješ, a zbog svoje umne tromosti i ne želiš razumieti, nazivaš “filozofija, on filozofira” , kako to obično “vriedni puk” deklarativno etablira. Uostalom, nije na odmet podsietiti da je upravo ovaj duh bio onaj koji je osudio Sokrata i mnoge, i mnoge druge na smrt. To nije samo tupava-tromost-glupost nego je još i ćudoredno opaka bolest – zloća “najrašireniji oblik svakidašnjeg fašizma”, H. Arendh. Ovo se mora jasno kazati i napraviti snažnu distinkciju između one filozofije koja, kao ovdje predstavljeni idealizam je teška i zahtievna, ali vriedna napora, od one “pučke filozofije” koja je lagana, lakoprobavljiva, ali bezsadržaja i ne vriedna napora. Prva je najčasnija, i najljudskija čoviečja aktivnost: dragovoljno i bez ikakve materialne naknade, ulagati sve svoje intelektualdne energije da bi kultivirao svoju bit – razum, u potrazi za istinom o ljudskom postojanju, da bi postavljao pitanja i tražio odgovore, da bi tako promišljajući bio jedan sviesni i aktivno razmatrajući subiekt koji aktivno živi svoju bit – ratio. To mi na ovom putu pokušavamo, zato smo ovdje, a ne da “pametujemo ili filozofiramo” i dangubimo konzumirajući tuđe misli, kiteći se tuđim perjem i lažnim akademskim titulama – demonstrirajući vlast.

X: Daj pojasni, malo pobliže! Imamo mi vremena, ne žuri nam se nikamo, a baš bi rado razumio na pr. ovu “privilegiju” Hegelova Nadrazuma.

P: Možda se može ukratko kazati da bi Hegel ovako rekao, ovaj izuzetak važi jer ovaj razum je absolutni razum, pa stoga za njega ne važe zakoni logike (zakon kontradikcije, koji sadrži: teza-antiteza=sinteza). Kako to da je baš ovaj razum tako povlašten? Zbog čega to? Na kojim se temeljima zasniva ova privilegija – moram priznati da to ni meni nikad nije bilo potpuno jasno, niti opravdano!

X: Još jedno pitanje : zar nije namršteni Schopenhover upravo zbog tog izuzeća kojeg si razum sam sebi pripisuje, bio nepomirljiv neprijatelj s Hegelom, i u privatnom životu? Ali, točno je da njegov sustav zvuči optimistički, pa je stoga iritantan za pesimistu Schopenhovera, svejedno on daje nadu i hrani poetsku maštu, ali ja smatram da je tu temeljo VAŽNO PITANJE KOJE NARAVI JE TAJ RAZUM? DALI SE RADI O OSOBI, KOJA MOŽE, TREBA ILI MORA IMATI SLOBDNU VOLJU I MORAL? ILI O RADI O NEKOM STROJU, U CIELINI NE OSOBNOM , I NE MORALNOM (NEŠTO u stilu programa Transhumanista, AI….), dali je Svemir, u ovom sustavu, ravnodušan savršeni stroj? Razvoj? S kojim pravom se ovo može zvati razvoj? Tvrdnja “da će Misao ostvariti svoje nutarnje potenciale, program i nakane, pa zato ima privilegij – ne prihvatljivo mi je ! Pa to ima i Lucifer! (Jasnoće radi da uzmem ovaj “banalni” primjer.)

OSTALE NE TVARNE ILI IDEALISTIČKE TEORIJE O NAŠOJ ZBILJI

Da ponovimo, postoje teorije o našoj stvarnosti;

Fizičke/materialne naravi: tielesa, tvar, fizikalni i fiziološki procesi.
Psihička (duševna ili duhovna stvarnost), 1. duša ili jastvo, 2. doživljaji.
Ali postoje i utisci iz vanjskog svieta u obliku našeg doživljajnog sadržaja/to su podatci istih. ( To je ono što ti utisci za nas, sadrže, na pr. ako osoba C i osoba D promatraju ovu čašu, sadržaj njihovog doživljaja će se bitno razlikovati. Razlog? Jer (ako) čašu promatraju iz različitih uglova, viditi će dva različita aspekta/slike čaše. Ista stvar je ako promatraš na pr. miesec na nebu: miesec blizu brda, i miesec na horizontu, a nadasve ako ga promatra Amstrong na Miesecu ; oni ne maju istu sliku/aspekt mieseca, t.j. njihov doživljajni sadržaj/sadržaj njihovih sadržaja, nije isti. Ova razlika ne pripada Miesecu, nego pripada jedino promatraču (to je sadržaj/podatci doživjenog u njegovoj psihi, baš tada i baš tu, to je subiektivna stvarnost, subiektivna istina).
Postoji i pojmovna stvrnost (stvarnost osobina). Kažemo, na pr. “čaša je plava i okrugla.” Čaša, kao takva, je materia/tvar ali njeno plavetnilo i kružnost ne pripadaju (nisu dio čaše) u smislu da određuju čašu (nisu joj osobina). Ali nisu niti nešto psihičko, jer ne pripadaju mom doživljaju čaše. Stoga nisu niti tvarne , niti psihičke naravi, koje su naravi u tom slučaju? To je pojmovna osobina.

Berkeleya filozofija predstavlja onaj tip idealisma (u smislu stvarnost je ne materilna) koja predlaže da (ako želimo razumieti ovaj sviet) moramo A. (gore opisani) svesti na C. (sav tvarni/materialni sviet na sažetak naših podataka o vanjskom svietu ) . Tako bi čaša, jabuka… (tvarni sviet/materije), bio reduciran na sadržaj naših podataka kao utisaka iz vana. Postoji samo, i jedino, duševne/psihičke substance – a vrhovna substanca je Božija substanca ili Bog – ne postoje nikakve materialne substance, prema biskupu Berkeleyu. Ono što je stvarno (st) to su duša/duhovi koji doživljavaju sviet (B.), te utisci (ideje) kao obiekt direktog sietilnog doživljaja (“perceiving”) . Duše su aktivne, ideje pasivne; andarna postoje tako da/time što/budući da doživljavaju, a ideje postoje u smislu da su/tim što su/da bi bile (od duhova) obiektom doživljaja, to je bitna distinkcija između njih. Sve/jedino što postoji ili je aktivni duh koji doživljava, ili nešto što se direktno doživljava. Ovo je temeljna teza kod Berkeleya.

Ustvari, ovo je temelj Fenomenologizma (filozofski stav da : sva materija/sva tvarna, stvarnost, se mora svesti na (reducirati na) ono što je direktno doživljeno, naši doživljeni podatci.)

Hume je u mnogo čemu fenomenalist: ”ono što mi zovemo materialna stvarnost/tvar samo i jedino su sažetci naših doživljajnih podataka. Iza naših doživljajnih određenosti … ne postoje nikakave materialnetvarne substance. Ali na ove, “perceptions”, Hume – za razliku od Berkeleya – reducira i psihu, dušu (B.). “Iza mojih doživljaja, ne postoji nikakva identitetska substansa ili entitet kojeg bi mogli zvati “ja-stvo”, koji ima (kod kojeg se odvijaju, na kojeg se nadograđuju ili nadovezuju) svi ti doživljaji. Jedino što postoji je “svezak” (zavezak) nekih doživljaja, percepcija, a nigdje ne nalazim “jastvo”, kaže Hume. Zašto? Kako to? Zato jer, prema Humeu, “svaka jednostavna ideja mora imati svoju podudarnost sa (odgovara na) jednim jednostavnim “impression”. Ako je ideja ja-stva jednostavna (temeljna, nosilac) ideja , u tom slučaju mora postojati jedna “impression” koja mu odgovara, međutim “kolikogodi ja tražim to ne mogu naći, jedino što nalazim je svežalj podataka, nigdje ne nalazim “ ja-stvo”, odlučno i definitivno tvrdi D. Hume.

C. PLATONOV IDEALIZAM, I NJEGOV MISAONI SVIET

Što je stvarna stvarnost za Platona? To je sustav koji Platon naziva “ideje” ili “forme”. Platonovo značenje pojma “ideja” ne znači isto što mi u svakidašnjem govoru podrazumievamo sa ovim pojmom, niti znači ono što Berkeley smatra sa pojmom “ideja”. Kod Platona “ideja” nije ni predodžba, ni zbir podataka koje pomoću naših sietila dobivamo od vanjskog svieta, nego ima značenje, označava neki obiekt za naše misli (misaoni obiekt). Ovaj je obiekt dokučiv samo i jedino našim razumom, mislima, ne i sietilima. Taj obiektni sviet naših misli je , ustvari, sviet pojmova (to je pojmovni sviet) koji postoji u svom jedinstvenom svietu (stvarnosti), u svietu ideja., na pr. ovaj konj, ova kružnica, ova čaša … (sav naš sietilni sviet) nije stvaran i realan, razlog je : jer je to tek sviet siena, odsieva ili loša kopija pojmova “konj”, “čaša”, “kružnica” … (t.j. svieta ideja ili formi istih koje su odvojene (nisu identične sa) našim materialnim svietom. Sviet ideja je nepromienljiv, savršen, viečan i ni od čega ovisan, ali udio u njemu kao nesavršena siena ima materialni sviet kojeg mi poznajemo, i u kojem živimo. Ova duplina stvarnosti (original/siena) je temeljna metafizička/ontološka stvarnos našeg Svemira, prema Platonu. Tako Platon od pojmova ili osobina stvara savršenu stvarnost, negdje “u oblacima”. Kaže gdjegodi se jedna i ista rieč rabi za više predmeta, …, postoji, nešto što im je zajedničko i slično, a to je – pojam – u čemu sve te iste osobine učestvuju ili sudieluju, i taj pojam ima svoj original u svietu ideja. Ista stvar je i sa ostalim idejama: sličnost, veličina, dobrota, pokret, mirovanje, prijateljstvo, bitak … sve te ideje postoje, u svietu za sebe (izvan “pećine” , t.j. u “nebu” savršenih ideja ili pojmova). Taj sviet ideja je nešto dobro i savršeno čija je tek nesavršena siena ovaj sviet u kojem mi živimo ,(“pećina” je Platonova alegorija koja mu pomože opisati njegovu filozofsku ideju o odvostrukoj naravi naše stvarnost: nesavršena, naša stvarnost, stvarnost siena u “pećini”, i savršena stvarnost van pećine, sviet pojmova, ideja ili formi. )

Platon je ona vrsta filozofskog genija koji je stvorio takav misaoni sustav da utieče na sve buduće generacije filozofskih stvaralaca, ne može ga se zaobić ili kazati, budući da na pr. nije u skladu s nekim, baš sad i ovdje, vremenski pomodnim idejama, “a, on je zastario, to je bilo prije 2000 godina, nejasan je i t.d. .

Kroz jezična analiziranja jezika/pojmova Sokrat pokušava definirati pojmove kao: ”što je znanje?”, “što je vrlina?”… . Sokrat je želio kazati: ako na ovaj način možemo dokučiti izcrpnu i izpravnu definiciju rieči onad bi došli u posied onog temeljno važnog za znanje, vrlinu… , jer definirajući mi ograđujemo/učvršćujemo i određujemo bit pojmova neke stvari, koje Platon naziva “ono istinito/stvarno essencialno” (u dialogu “Faidon”), koje postoji uviek i svuda, to su pojmovi, ono zajedničko, a ne prevrtljivo/promienljivo i individualno. Ideje su stvarna stvarnost, a ne ovaj sviet pojedinih primjeraka okolo nas koje vidimo … kao izraz siena te stvarnosti.

X: Dali su onda i individualne osobe (ljudi pojedinci) nestvarnost ili siene koje hodaju uokolo u cipelama?

P: Duša, ljudska duša je, prema Platonu, stvarna stvarnost koja je postojala prije nego se je rodila na ovaj sviet, u kojem mora živiti u stalno nestajećem (nesavršenom) tielu kao u zatvoru, ali koja iza smrti nastavi živieti. (To su Pytagorejski utiecaji). Ako je tako, to znači da je ta duša, osoba, jastvo ono o čemu Platon priča da je postojala – kao viečnost u “svietu ideja”, “kao forma” ili “nebo” , a sada smo ovdije, u vremenu i prostoru , u “pećini”, tu smo i tek, kao siena, nesavršeni, u privremenom zatvoru, na odsluženju kazne, svezani i osuđeni buljiti u zid “pećine”- ali potom se ponovno spajamo s našom viečnom essencijom, postojanjem – izvan “pećine”.

Ono najvažnje što je Sokrat ostavio u naslijeđe Platonu, i svima nama, je “ nastavi istrživati (“keep inquiring”) . Postavljaj daljnja pitanja, povlači logički ispravne i jezično jasne zaključk, ali nikad ne odustaj. Nemoj nikad biti zadovojan s odgovorom do kojeg si dospio. Svaki odgovor neka ti rađa nova, i opet nova pitanja.

Kad želiš razumieti, razsvietliti ili pojasniti neki fenomen koji ti nije jasan podloži ga znanstvenoj metodi (“Scientisfic method”) da bi ga razmio, t.j. postavi što više mogućih hipoteza, i potom učini sve što je u tvojoj moći da dokažeš da ni jedna hipoteza nije održiva, da je pogrešna da “ne drži vodu”. Ona hipoteza (ako i jedna?) koja izdrži ovu kritiku to ti je radna hipoteza. Sa njoj, i na njoj radiš dalje sve dok je ne srušiš (dok ne dokažeš da je i ona pogrešna i neodrživa. Te doktrine , koje su ne oborive, one koje sačinjavaju , koje su , Platonovi prvi (raniji) dialozi (is the early dialogs). To je naš put, to je naš život.”

X.: Zanima me kako je Platon, ustvari, došao na ideju o Idejama, ili Formama (the theory of forms”)? Dali je to sasvim njegovo otkriće (pronalazak) ili se radi o sintezi filozofskih ideja koje su bile u opticaju u tom vremenu?

M.: Herakleitova ideja o nestalnosti svega, sve prolazi, sve se mienja, ništa nema što je konstantno (to izražava njegova ideja “nitko ne može dva puta sić u jednu i istu rieku”) snažno je utiecala na Platona, kao i Parmenidesova ideja do koje je došao na svom putu iz mraka prema svietlu; naime da je “ istina da u stvarnosti ne postoje ni razlike niti promiene (postajanje) nego da / jer sve je jedna cielina, stvarnost je jedna cielina.” To je Parmenidesova teorija o stvarnosti. Jednostavnije rečeno: razlike i promiene (koje uočavamo) samo nam sviedoče da postoji neki bitak, kojiNIJE na neki posebni/određeni način : na pr. konj nije krava, pupoljak (još) nije stablo, i bezsmisleno je govoriti o nečem što nije (anti-bitak). Možemo samo govoriti o bitku, (ne i o ne-bitku, o ne-bitku se ne može ni misliti: jer bi t bilo ” ne mišljenje”) koji je identičan sa samim sobom i bezrazličitosti je, te ne može ni nastati , ni nestati. Bitak je cielina, nepomičnost i savršenost, te stoji iznad svih promiena. Slikovito: to bi bila jedna savršena kugla, koja obgrljuje sebe samu i čistom mirovanju.

Sokrat na trgu sa svojim pitanjima (“jer on ne zna, pa daj mi ti pojasni…”, Sokratova ironija i metoda pojmovne analize), je , svakako najviše utiecao na razvoj Platonove misli, na tragu čije misaone linije i jest nastala Teorija ideja, Formi.

Onda je tu utjecalo, svakako, i Pythagoreovo otkriće matematičkih principa koji su očito sviedočili da postoji istina premda nema veze s materialnim svietom (2+2=4) je istina koja postoji na jedan vrlo siguran i ne pobitan i ne promienljiv način. Ovo otkriće mu je pridočilo model razmišljanja i rada koje je Platon transformirao u “ the Theory of Forms”. Već ti pojedini brojevi, 2,3, 5, … su bili forme, tako da sama operativnos s njima znači i “operating with forms”.

Aristotel, je opoizicija Platonovom misaonom sustavu (on ne upire prstom kao Platon u “nebo”, nego u zemlju) kojeg nije smatrao potrebnim za ispravni opis svieta. “Platon mi je drag, ali mi je istina draža”, sažetak je Aristotelove kritike Platonovog misonog sustava.

K: ok, ako te ideje postoje, ali gdje se nalaze, gdje su locirane?

P: “Na nekom miestu iznad neba”, (ali to je samo u slikovitom smislu, naravna stvar!)

Y: Plotinus je locirao pojmove ili ideje u : ” u Božiju stvarnost, u Njegov razum, kao zamišljene misli kod Boga/Božije misli.

IMAMO JOŠ TRI VAŽNE TEORIJE O NAŠOJ STVARNOSTI, PA DA I NJIH PREDSTAVIMO!

Ove su tri teorije međusobno povezane, tako što svaka od njih tvrdi postojanje općihpojmova, ali svaka od njih to tvrdi na svoj način, to su:

Pojmovnirealisti koji tvrde da su pojmovi realnost, sasvim ne odisno o tome dali ih naša sviest otkriva, uočava ili ne;
Koncepcionalisti tvrde da su općipomovi samo proizvod naših abstrakcija, oni postoje samo kao/ako ih mi sebi pridočimo: to se događa tako da mi uzpoređujemo različite stvari i pojave, te tako uočavamo sličnosti i razlike među njima, te na temelju ovih razlika, abstrakciom/abstrakcirajući, stvaramo, općepojmove; na pr. vidimo: mlieko, snieg, papir … i zaključimo da ovi predmet, u smislu boja, osim svih razlika, imaju nešto i zajedničko, na temelju ovog uvida mi stvoramo pojam “bielo”.
Nominalisti poriču svako postojanje općih pojmova. Za njih ono što mi zovemo općipojam “bielo” , samo i jedino je ime, rieč, pojam koji se može primjeniti na pojedine stvari: mlieko, snieg … . Ono što je stvarno, što u stvarnosti postoji, to su samo i jedino pojedinačne stvari, pojave.

Tokom Srednieg vieka (ca. 900 – 1400 g.) vodile su se teške, dugačke, izcrpne i nepomirljive intelektualne bitke (po različitim samostanima…, po samostanima jer je Crkva bila glavni nosilac intelektualnog života na Zapadu ) na temu “koja je stvarna narav, priroda ili essens općihpojmova?” (te bitke su poznate kao “universalie-bitke”). Razlog sukoba bio je (u tom inače dugačkom vremenskom razdoblju) teološke naravi: sv.Trojstvo, Istočni grieh … . Jedan je oblik realizma tvrdio da općipojmovi na pr. “čoviek” stvara substanciju koja je zajednička za više pojedinih pojava, na pr. ljudi. Na taj je način Istočni grieh bio jednostavno (pojednostavljeno) “riešen”. Tvrdili su da se je Adamova ljudska substansa (zbog “jabuke”) pokvarila, i da se je ta substancija dalje prenosila na sva ljudska pokolienja. Ovaj pristup problemu je pojednostavio i misterij sv. Trojstva: Odtac+Sin+Duh sveti = jedna Božanska Substanca prisutna – kod “tri” Osobe, t.j. “ 1+1+1=3” ustvari / 3=1 Božanska Osoba. (Tri strane istog “Trokuta” t.j. jednog Trokuta.)

X: kakva ti je to sad matematika i logika? Nije svietska, anyway!

K: ne bih želi , u ime poštenog, istinskog i intelektualno odgovornog rada, zvučati kao neki apologet, ali ipak moram primietiti da ako se Hegelu može priznati/oprostiti postojanje Nadrazuma koji nam kroji kaput po svojoj mieri, i za koga ne važi “naša” logika, onda se pitam zašto se to isto pravilo nebi moglo primieniti i dopustiti i Našem Gospodinu? A?

P: Kao doprinos jasnoći, i obiektivnom, te znanstveno neutralnom pristupu poviesti treba pojasniti da ove intelektualne svađa među fratrima (koje su vodili Nominalisti koji nisu priznali niti prihvatili mogućnost da jednu i istu substancu mogu dieliti tri individue/osobe iako je to za posliedicu moglo imati značenje da sv. Trojstvo znači tri osobe, a ovo bi bilo otpad od viere, Bogohulje … i lomača) bile vrlo žestoke. U ime pravde, istine i znastveno-filozofske jasnoće nužno je danas, u ova ateistička vremena i stolieća, kad se Razum mora pisati s velikim “R” , t.j. kad se najčešće autoritet razuma prihvaća autoritarno i NE kritički, a politički korektno, kad se razum smatra kao nekog “nepogrešivog” papu ! U vremenu ateizma kada se svoje ideološke neprijatelje – čitavi Srednji viek – prebrzo+prečesto+prelako i znanstveno neozbilno, bez osnove, i olako, a ne na poviesnim istinama, etiketira: kao “mračno razdoblje” , “protiv razumno i zatucano papinstvo … .” A sve to kao suprotnost spasonosnog “svietla i svietlosti Razuma – Luciferova – koje nas evo sve od, 1789. , do danas vodi do – ruba ponora i nestanka kao vrste, treba kazati da je u tom “mračnom Srednjem vieku” bilo vrlo razšireno uviernje da općipojmovi postoje sasvim ne ovisno od individualnih primieraka: konj, prica , čoviek … , u Božijoj sviesti. Nosioci ove ideje bili su inspirirani od i pod utiecajem Aristotelove filozofije , tvrdeći da universalia postoji u pojedinm stvarima… t.j. sačinjavaju/određuju biće/bitak/essens pojedinih primjeraka. Također su neki filozofi prihvaćali ideju konceptualizma. Sve skupa, to su bile žestoke intelektualne bitke tokom , skoro, 1000 godina. Tako da u tom “mraku” fratri … nisu samo molili Boga, nego su malo, tako da rečem, i – “psovali”, t.j. mislili svojom glavom.

O čemu su se bitke vodile? Ovaj kaos se može ovako razsvietliti, i sažeti :

Platonski i extremnirealizam tvrdi da : općipojmovi postoje prije (neovisno od) nego što postoje stvari i individualni primjerci … .
Aristotelski realizam, tvrdi da se : opći pojmovi mogu naći u pojedinim stvarima… kao odrednica njihova bića , essens.
Konceptualister tvrde da se opće pojmove treba potražiti iza stvari … t.j. kao, od ljudi, nastala abstrakcija iz stvari, pojava … .

Ovaj je kaos sv. Tomas Aquinski pomirio spojivši sve ovo u jedan pojam: općipojmovi, kao ideja, postoje u Božjem razumu (ante res), (prije postojanja stvari …), ali oni postoje i kao essencija/bit svega ( in rebus), (u svakoj stvari, pojavi …) , te i tako da mi stvaramo općepojmove (post res), (iza postojanja pojedinih stvari..), tako da promatrajući ih uviđamo sličnosti, istovietnosti i razlike među stvarima …. .

Nominalist/terminist Ockham tvrdi :” universalia/term/pojam stoji samo za individualne stvari … , a ove sačinjavaju svu stvarnost, općipojmovi, kao takvi, ne postoje. Neki pojam/term je opći onda kada se odnosi na više stvari, predmeta….ali nemaje one neki zajednički (u)dio (udio u pojedinm individuima koje mi podrazumievamo s istim imenom). Primjer: i Sokrat i Platon su ljudi, ali ne maju zato ni jedan zajednički dio – osim da su slični po naravi čoviek, zato ih označavamo pojmom “čoviek”. Rieč “čoviek” označava više pojedinaca, i ovaj referens daje rieči njeno značenje (za onoga tko razumije taj jezik: Hrvatski, Engleski…) . U ovom smislu značenje rieči “čoviek” je ovisna o , ili jedino postoji u glavi pojedinca, a ono što smatramo kao općipojam je samo jedan čin kojim jednu rieč rabimo za više individua.

Bearkeley i Hume su na ovoj ockhamskoj, nominalističkoj, liniji koja ne prizna postojanje abstraktnih općih ideja, t.j ideja koje koje nisu ideje o nečem pojedinačnom/individualnom. “ Ja, kaže Bearkeley, mogu zamisliti nekog čovieka … ali nikako ne mogu zamisliti čovieka općenito (in abstracto) koji niti je crn, niti, biel, niti kratak, niti visok…” . Mi si uviek sebi predočujemo samo pojedine stvari… i te naše predodžbe mogu za nas predstavljati neke druge pojedinačne individue, na pr. ideja o čovieku x može predstavljati ideje o stvarnosti kakvu posieduju neki drugi ljudi; te, na ovaji način, mogu doć do onoga što se naziva općipojam.

Sukob nominalista i realista se je i dalje nastavio…

X: želim ugodnu zabavu! I uspiešno poslijepodne!!!Ali meni se žuriiiii!

PAR RIEČI O METAFIZICI

Rieč “filozofija” (gr. filos=prijatelj i sofia = mudrost) iz samog početka buđenja razuma, i njegovi prvi koraci (u grčkim primorskim kolonijama Male Azije), označavala je i prirodnoznantvenu aktivnost općenito; filozof je bio čoviek koji je tražio (strastveno čeznuo za, ne spasom duše, ili za svim obećanjima života iz smrti), bio radoznao, postavljao pitanja o svietu okolo sebe, tražio prosviećenje i ovozemaljko znanje. Ali u Platonovom i Aristotelovom intelektualnom okruženju rieč “filozof” je dobila više određeno, i specializirano značenje metafizika. Razlog tome je da se je Aristotel u svom prvom svesku od 14 “knjiga“ bavio sa prvom filozofijom , t.j. naukom o prvom početku ili stvarnom temelju svega postojećeg, o onome što stoji iza svega fizičkoga, tražio je mogući uzrok, i počelo, nešto što nadilazi fizičku stvarnost okolo njega. Na ovom putu radoznalosti profiliraju se, i jedna drugoj suprostavljaju, dva pogleda na stvarnost. Smatralo se je da je jedna stvarnost uistinu prava stvarnost, stvarni bitak svega, koja za svoje postojanje nije ni od čega ovisna, ona je samostalna ili absolutna stvarnost, a drugi oblik stvarnosti , sietilna stvarnost, bila je relativna ili sviet kakav se nama kroz naša sietila javlja, “predstavlja” i kako ga mi doživljavamo. Ova stvarnost nije samostalna, nego je za svoje postojanje ovisna o prvoj; prava-stvarna stvarnost bila je uviet za postojanje druge, manje stvarne ili ne stvarne stvarnosti. Ovaj vriednosni rang čini temeljni pojam metafizike.

X: ja to, da postoje dvije stvarnosti jednostavno, ne prihvaćam. Jer imamo, barem danas imamo, znanost koja je pravi autoritet, ovaj autoritet; triezno, sustavno, realno, razumno, dokazano i proviereno saznaje, tumači, i dalje otkriva – te nam govori – što je prava stvarnost. Osim ove stvarnosti ne postoji nikakva druga i stvarnija stvarnost – i točka! Sve to o nekoj metafizici … svi ti sustavi … sve to skupa samo je – loša poezija, za početnike!!!

A: ti vieruješ u znanost. To je tvoja viera, i tvoj bog. Imaš ti pravo na svoju vieru, ali tvoj stav je racionalan i razuman , isto onoliko koliko i kod Hari krišne, Jehovinih sviedoka i fanatičkog teroriste. Slabo si komunikativan, malo tolerantan, a najviše arogantan. Pravi si Theaitetos, rekao bi Sokrat na trgu. Jer nismo mi ovdje zato jer, baš, sve znamo, nego zato jer malo znamo, ali želimo da malo više saznamo – dieleći kolače novih spoznaja jedni s drugima, a ne da pridikamo svoju vieru i da ventiliramo naše emocije – da se svađamo. “Svađaj” se intelektualno! t.j. argumentiraj snažno, logički ispravno, jezično jasno pa neka istina kristalno jasno svietli na ovem našem putu spoticanja i spoznaja!

P: podsieti se X: iću da kad smo pričali o znanstvenoteoretskom idealizmu da smo smatrali nužnim napraviti distinkciju između one stvarnosti koja i kakva se nama “predstavlja” (kroz naših 5 sietila – to su inače sviedoci vrlo sumljiva karaktera ) i stvarne stvarnosti. Nismo mogli prihvatiti da stvarna stvarnost posieduje neke odrednice koje nam izgledaju sasvim uvierljive; boje, toplina, hladnoća… . Postoje i drugi putevi koji vode do metazifičke distinkcije između abolutne i relativne stvarnosti, na pr. (Aristotelov “causa sui”, Prvi uzrok svega, koji za svoje postojanje nije ovisan ni o čemu, jer je sam sebi uzrok). Osim ovog primjera, i Platonov nauk o svietu ideja, govori o svietu za sebe, koji je potpuno odvojen od, i za svoje postojanje potpuno, neovisan o našem sietilnom svietu. Osim toga i Spinoza, na pr. , tvrdi da stvarna stvarnost je dio našeg sietilnog svieta (to je Panteizam koji drži za istinu da je čitava stvarnos prožeta božanskom prisutnošću, ili kako je Spinoza to izrazio :” Bog – absolutnost – i priroda su jedno.” ).

X: zar nema ni jedan jedini normalni (među vama filozofima) koji je (da bi se prizvao pameti i ) kritiziro te poetsko-bolesne fantazije?

P: paaa, nađe se, nađe, i takvih! Ustvari, kroz čitavi ovaj filozofski hod kroz poviest, uviek je bilo filozofa koji su smatrali da je čitavo naše znanje ograničeno na tvarni (fizički) , sietilni sviet i odlučno su odbacali svaku pomisao na ikakvi metafizički sviet/stvarnost. Tako je, na pr. u 17 st. , ( ideja o postojanju metafizičkih substanca koje tvore, čine ili od kojih se sastoji, stvarna stvarnost; bilo od jedne ili više substanci; tvarnih/fizičkih ili psihičkih/duševnih) bila izložena oštroj kritici engleskih empirista; Berkeley: “nerazumno, i ne prihvatljivo, je predpostaviti da postoji neka materialna substanca iza ovih za nas, našim sietilima, dokučivih svojstava: boja, forma, neprobojnsot” ; i D. Hume: “ je tvrdio da je isto tako nerazumno, i ne prihvatljivo, postojanje neke duševne/pshičke substance koja bi bila temelj (na kojoj bi se zasnivali naši doživljaji, naše misli, naši osiećaji, naša volja, naše “jastvo”… . Kao što je tielesnost/tvar samo svežalj (naprtljak) osobina koje su sietilima dokučljiva, isto je tako duša ili jastvo samo jedan svežalj (naprtljak) koji sadrži : osiećaje, (emocije), misli i ostale doživljaje. Ovo, ustvari, znači metafizičko odbacanje bilokakvih predpostavki o nekoj (mogućnosti) postojanja nekog ne-doživljenog nosioca ovih određenja.

Na ovom temelju je kritizirana i jedna od najvažnijih metafizičkih tvrdnji, naime da Bog (ili neko savršeno biće) postoji (da ima stvarnu opstojnost) i od I. Kanta. Prema Kantu, metafizika sadrži sintetičke tvrdnje a priori, na pr. Bog postoji, duša je bezsmrtna, volja je slobodna. Ove tvrdnje su sintetičke, zbog razloga jer njihov predikat izražava nešto što ne sadrži subiektovpojam; i one, kao tvrdnje o nečemu nadfizičkom (nadtvarntarnom) ne maju temelj u našem izkustvu, nego su apriori. Ali za razliku od sintetičkih tvrdnji apriori u matematici i prirodnoslovnim znanostima, te se tvrdnje ne možu dokazati kao važeće za naše izkustvo. Stoga se Kantova kritika svih pokušaja dokazivanja Božje obstojnosti (existencije, postojanja) svodi na tvrdnju da “neizliečivo pate” od logičkih slabosti/nedostatka. Stoga tvrdnja: “Bog postoji”, nema uporište u logici, te je ne dokaziva tvrdnja. Uzporedi: “mladić, je ne oženjen mužkarac” , sa “Bog postoji”. Subiekt mladić sadrži predikat ne oženjen, ali subiekt Bog ne sadrži predikat postojati.

X: a hahahhhahaha! To je bio teški nock-out! Protiv svih dokaza : Anselm ,Tomas av Aquinos, Descartes. Crkvu sam pobiedio , sad sam – slobodan!

P: Kant nije vierovao u logički dokaz o Božjoj opstojnosti (postojanju), ali Kant je – uprkos tome – vierovao u Božju opstojnst/da Bog uistinu postoji, ali ne prizna da je ta viera dokaziva kao logički važeći argumenat (u smislu kako to Anselm tvrdi: “Bog postoji je logički dokiziva istina”). Svejedno, Kant je smatao da Božiju opstojnost (postojanje) moramo postulirati , (deklarativno prihvatiti da su istinite) da bi spasili temelj moralu. U ovom (opisanom) smislu Kant vieruje u Boga; ako te to smiruje, raduje i tieši!?.

“DALI JE JOŠ UVIEK IKOME IŠTA NE JASNO, …. ?

O: eto vidim da je tebi sve jasno!

Y : Meni uistinu nije jasno što D. Hume misli kad kaže, dok na pr. stoji pred ovim … stolom, dira ga svojom rukom … , te kaže: “ nisam siguran da znam da je ovo stol… “, ili kao to on već formulira?

P: da tako Hume izražava svoj čuveni SKEPTICIZAM. To je njegov uvid u stvarnost, nije s gorega to pročitati, razmisliti, malo “gimnasticirati” svoje “mišiće” između naša dva uha, ali, NITKO NIJE OBAVEZAN postati mali Humean … . MISLI SAM, SVOJOM GLAVOM, TO JE STVAR TRENINGA, U TOME NAM OVA “GIMNASTIKA” MOZGA MOŽE POMOĆI – ZATO SMO OVDJE!

Evo za kraj da ovako sažmemo ove teorije o stvarnosti i o znanju:

Čoviek, kao svijesno biće – prije ili kasnije – nužno dolazi do zaključka: ”Aha! Gle! Nešto se miče, nešto leti, onaj maše repom, a ovaj mi – prieti …! Tu se u čoviekovoj glavi rađaju prve misli , možda u obliku monologa ; u kojem sam postavlja pitanja, i sam traži odgovore. U tom bezkrajnom procesu on pronalazi essens svog bića kao radoznalo, razumno, racionalno biće. Brzo zaključuje: “rabeći ovo oružje ja sam kralj đungle, savane i mora, jači sam i od lava , i od groma…” .

Kad se s vremenom te misli sofisticiraju i obogate sumljom, skeptičnošću, neviericom … on uviđa da, kolikogodi podatci njegovih sietila bili onaj nužni prvi štap, prva svietiljka … pri tapkanju i traženju relacije sa njegim okružjem, i kolikogodi mu je relacija s okolinom naravni i nužno-preživljavajući uviet opstanka, on uviđa da ti podatci nisu baš uviek potpuno pouzdani (karakter im je prevrtljiv).

Kad i ova sumlja dosegne još sofisticiranije razine onda se rađa pitanje : “pa što ja ustvari uopće znam o ovom materialnom svietu? Možda se Demiurg poigrava samnom pokazujući mi film – u kojeg ja buljim i zovem to “stvarnost” (to je polazna točka Descartove filozofije).

Ako taj pitalac, mislilac, racionalno biće nastavi svoj umni rad , s vremenom će doći do zaključka ; da uopće nije nerazumno, nije paranoidno ili nepotrebno , dapače, opravdano je konstatirati: “ja ustvari ne znam da je ova ruka” – dok svoju ruku drži ispruženu, gleda je i debatira s L. W. – te veli: “ a ako ti znaš da je ovo ruka – dokaži mi da znaš”. (U “On Certainty &1.” Debata između L. Wittgensteina i G.E.Moora). Na što L. Wittgenstein odgovara : “ Neznaš da je to ruka, ako to znaš dokaži, tek kad dokažeš onda ću ti priznati da znaš i sve ostalo što tvrdiš da znaš.” (Vidi o tome o : L. Wittgensteinu.) (Ova debata za filozofskog početnika mora biti zbunjujuća i začuđujuća : ”ta, što im je problem? Kako im – uopće – može biti ne jasno i predmet glavobolje pitanje “dali je ovo ruka ili nije ruka? (A čoviek mu samo pružio ruku … valjda da ga pozdravi … ?), a ovaj zahtieva : “Dokaži da je to ipruženje doista ruka?”. A ma, koji problem ova dvoica imaju? Da se ne radi o paranoji? O čemu je uopće rieč … ? Ako zbunjeni ima filozofskih ambicija, potrebe i hrabrosti da ne pobieže, nego da se zapita “o kojoj vrsti znanja pričaju? Koji su temelji tog (epistemološkog) znanja? Pod kojim su uvietma ispunjeni? Dali su doista ikad ispunjivi? Zar ekstremni skeptičar , ipak , nema pravo?”. Ako ova i slična pitanja zaokupljaju misli filozofskog šegrta onda će on uskoro spoznati da se mora razlikovati (da je nužno napraviti distinkciju) između nečijeg subiektivnog i absolutnog uvierenja, subiektivne sigurnosti (na pr. da je ovo doista ruka, a ne proteza, … da je ono tamo na nebu mjesec a ne sir, i da se zemlja ni ovaj put neće pod njegovim nogama rastvoriti kad sutra zakorači, kao i da će sigurno sunce izać i sutra … sve ovo su primjeri subjektivne sigurnosti – koja premda se skoro uvijek pokaže opravdana – ona ipak nije znanje U EPISTEMOLOŠKOM SMISLU pojma ”znam”, tako da osoba A s pravom može tvrditi : “ja ,A, ZNAM P”. O TOME ONI (L.Wittgenstein i G.E. Moore debatiraju u “On Certainty”). Razlog da Wittgenstein , znanstvenoteoretskom, filozofskom realisti, Moore-u, ne priznaje znanje ( u stilu: “A zna p”) je da Moore brka pojmove subjektivna , 100% , sigurnost sa epistemološkim zahtievom znanja. Činjenica da se je svaki put do sada kad mu je Moore pružio ruku, doista pokazalo da je to bila Moorova ruka, a ne na pr. proteza …, NIJE nikakvi epistemološki dokaz da je to i ovaj put ruka. Ista je stvar sa činjenicom da se nikad do sad kad je zakoračio zemlja nije otvorila pod njegovim nogama, da je sunce milione jutra izvirilo … sve to NE GARANTIRA da će se i sutra ponoviti (izuzetak se MOŽE sutra dogoditi, ZATO NEMOŽEŠ TVRDITI DA ZNAŠ t.j. nemaš pravo tvrditi “Ja, A, znam p).

Ako čoviek ima te ambicije i potrebe, kao i toliko snage i izdržljivosti, da prođe kroz sve dugogodišnje filozofske stručne treninge i napore … (svu gimnastiku mozga. Platon kaže da za se ozbilno početi baviti filozofijom, prvo treba 50 godina trenirati matematiku… ) onda mu, s vremenom, postaje jasna i ona filozofska debata između Moora i Wittgenstaina: “znam ili ne znam da je ovo ruka?”.

Kao mali doprinos pojašnjenju i obrazloženju razloga da neki ljudi nalaze važnim i zanimljivim baviti se ovom, nezahvalnom akademskom disciplinom, filozofijom, evo i ovog primjera. Sve utiske koje čoviek dobiva kao dostvu podataka iz vanjskog svieta (čuje, vidi, osieća, …) naša sviest prima, registrira i obrađuje, te tom produktu (da bi dobio neki smisao, a ne da bi bio samo nešto nejasno i bezsmisleno u stilu: “tamo nešto vidim kao mrlju?, sienu?, maglu? …) daje smisaoni, pojmovni ili jezični značaj. Sada se taj “paket” podataka definira kao “ruka” , “miesec”, “stol” …, . Naš konvencionalno-pojmovni jezik postaje komunikativan i sredstvo, polog, daljnje socialne – i ostalih – izgradnji ljudskih zajednica. Unutar tih zajednica, svietonazora, ideologija, viere, mi tvrdimo na pr. “Ja znam da je ovo ruka” , i svi se slažu da je tvrdnja racionalna i da je sigurno znanje (što i jest; subiektivna sigurnost, subiektivno uvierenje – ali ne i epistemološko znanje ). Ta uvierena zajednica ( na pr. Ekonomista, fizičara, biologa, … , svim silama : kandžama i kljunom, brani to uvierenje – za koje već sutra moraju kazati “mislili smo da znamo, ali danas znamo da nismo znali … .”. Kao što su sve naše sietilne spoznaje ne sigurne, ista je stvar s njihovim produžetkom : sa svim empirističkim znanostima koje se temelji na (jer su samo malo savršeniji oblik, produžetak, naših sietila) materialnim podatcima. Ako tražimo krajnje razloge za tvrnju “ja ,A, tvrdim da znam p”, nužno dolazimo do spoznaje da se to znanje temelji na početnom axiomu KOJEG PRIHVAĆAMO BEZ DOKAZA, KOJI SE NE MOŽE DOKAZATI, TE DA BI IKAMO STILI MI GA JEDNOSTAVNO PRIHVAĆA KAO ZNANJE, A ZNANJE TO NIJE. To se zove “Properly basic belives”, (Ovo je : ruka, miesec, čaša…). Premda to nije, i nemože biti, epistemološki dokazano, mi prihvaćamo to znanje kao racionalno znanje, a ono je samo praktično, jezijčna konvencija značenja, te subiektivna sigurnost, stoga je u rangu (ništa više racionalno od) “Ja znam da Bog postoji”! Striktno, filozofski i znanstvenoteoretski govoreći ove dvije tvrdnje (znanje o ruci i o Bogu…) su iste naravi, i istog znanstvenog ranga ako tvrdiš “Ja ,A,znam p” . Uprkos tomu ipak se smatra i prihvaća da tvrdnja : “Ja znam da ovo je ruka , stol, miesec …” se radi o racionalnom znanju, a vjera u Boga o iracionanlom, i da je samo privatna emocijama …(što je samo i jedino arogantna umišljenost i napuhana samoreklama bahatih egocentrika, i pripuza vlasti, stoga su to ANTIINTELIGENCIJA, I ANTIFILOZOFI.

Q: ako je tako, zašto je R. Dowkins tako popularan?

P: popularan je zato, i kod onih, čija naobrazba, poznavanje znanstvene argumentacije i stručne literature ove razine, te ljubav za istinom je na intelektualnoj razini onih – koji moraju nositi poderane hlače na koljenima, i svakako biti vrlo, vrlo važni i politički korektni.

Još jednom ; NE postoji dokaz, i NE može se argumentirano dokazati, postojanje vanjskog svieta (ruka, čaša , stol, miesec…), koje bi bilo više vierodostojno od tvrdnje: “Ja ,B, znam da Bog postoji”. Razlog: čitav vanjski sviet, uključujući naše sigurno uvierenje da smo u tom svietu, da ovo pričamo …, može samo biti iluzija, san, “masni vic” nekog Demiurga , može biti da smo u epruveti nekog laboratorija. Dokaži mi – ako možeš -da to nije slučaj!

Ovo je činjenica , sve ostalo je samo promidžba za svoje uviernje. (Toliko o popularnom ateisti R. Dowkinsu i njegov knjizi “Bog je samo obmanba”.

U: meni izgleda da se ti baviš apologetizmom a ne istinskim i bezkompromisnim traženjem istine i samo istine.

P: dokaži tu tvrdnju.

U: evo na http://www.You Tube pogledaj : “God Does Not Exist . How to prove God Does Not Exist.

P: pogledajte to svi a će mo to uzeti za temu slijedeći put, a za sada, još jednom pojašnjavam i tvrdim: Kad se govori o znanstvenoteoretskom obliku znanja (epistemologiji), (na ovaj oblik znanja se misli, ovo područje se rabi kao autoritet sile i superiornosti, kad se javno debatira i tvrdi u stilu): “Znanost je rekla… , prema znanosti… “, ka d se tvrdi da je to znanje kroz svoje propozicije (tvrdnje tipa):

a) “ Ja , A , znam p”. (Gdje “p” stoji za bilokoju sietilnu ili empirističku tvrdnju, tvrdnju znanja o nekom obiektu u našem svietu: ruka, čaša, ptica, sir , konj…), i

b) “Ja , B, znam p”. ( gdje “p” stoji za osobu Bog; dakne jedan duhovni entitet, čije osobine, ili atributi nisu materialne/tvarne naravi, nego su nadnaravne, nematerialne, transcendentne naravi.

U svakom filozofski-intelektualno poštenom, jasnom i intelektualno časnom sukobu, nadmetanju, debati … na temu: “Tko od dva stava ; a) i b); s pravom tvrdi “ja znam da p …” ?”. Summa sumarum u oba slučaja je: NI JEDAN. OBA DVA SU NA ISTOJ POLAZNOJ TOČKI , i predstavnici su dvije različite Religije /viere, i ništa više! , na pr. kad G.E. Moore ili Tomas av Aquino (čije polazne točke su Realizam, Common sense) tvrde “Ja znam p…”., onda Tomas av Aquio, sa svojim JAKIM i JASNIM argumentima (Summa Theologiae: 10 Puteva …,) zaključuje cieli sviet, sva naša stvarnost je DIELO I IZRAZ/DOKAZ RUKE BOŽIJE, DAKLE BOŽIJE OPSTOJNOSTI.” Njegovi argumenti završavaju s : “…S toga … to je to što svi zovemo Bog”. Ali, to zaključuje teist Tomas.

Za ateistu G.E.Moore (polazeći od Naivnog realizma u znanstvenoj teoriji, epistemologiji) čitava naša stvarnost , sav naš sviet, svemir … nije (kao za Tomasa ruka Božija, ni dielo Božije), zato on da bi uopće mogao započeti išta tvrdi da zna ( u epistemološkom smislu) počimje od SVOJE ruke. Pruža svoju desnicu genialnom filozofu stoljeća (L. Wittgensteinu) i izriče : “Ja znam p” (“p” stoji za da je ovo ruka) . Ta jednostavna svakidašnja tvrdnja (propozicija) sasvim jasna i uvierljiva (barem svakom čovieku zdrave pameti) kristalno je jasna i svake proviere ne potrebna, te je primjer jedne sasvim sigurne tvrdnje o znanju: “Ovo je ruka… ja to znam…”. I naše svakodanje rukovanje potvrđuje da znamo da je to ruka. Ni na kraj pameti nam ne dolazi da bi taj ispruženi predmet mogao na pr. biti bodež, pa bi (prije rukovanja) možda bilo poželjno prvo provieriti “što je ono, dali je ono doista ruka ili … ? što mi ovaj ili onaj ustvari pruža … ?“ . Jer može se dogoditi, može biti da ovaj put? Aaa!? … tko zna što sve … može biti?” Mi to ne provieravamo, već puni povierenja da znamo pružamo ruku jedan drugome ne sumjajući. Isto tako i danas sigurni i puni povierenja mi koračamo, kao i svaki dan do sada, bez da prvo provierimo tvrdoću zemljine kore, da nije upućen alarm za eventualni zemljotres koji će sad raztvoriti zemlju, sad , baš sad pri mom prvom petom dodirom u zemlju, pri mom prvom koraku … , a možda mi je i susjed noćas dok sam spavao iskopao jamu, “daj da prvo provierim – pa ću tek onda krenuti iz kuće, do sigurne proviere ostajem u kući , ni koraka van!” Tako ne mislimo. Jer smo sigurni , 100% sigurni , da znamo – a ipak NE znamo, ali smo sigurni da znamo. Sviet sumlje i nepovierenja, naravna stvar, ne bi bio održiv, ne bi bio naš, uopće ne bi mogli opstati u njemu; stoga je – ne sumlja – nego povierenje da sve to znamo; ruka, zemlja, sir … naš naravni , i polazni instikt, kolektivno uvierenje i navika zato, na tom temelju, mi tvrdimo: “Ja znam …p.”. A ustvari se tu samo i jedino radi o našoj osobnoj subiektivnoj sigurnosti, a ne o epistemološkom znanju. Ovu sigurnost – danas u ateističkom vremenu i stoljieću – kojekakvi banalni i lažni intelektualci, “filozofi i znanstvenici” spretno unovčuju (baš kao ne moralni, i ne intelektualni, u pravom smislu pojma, sofisti i cinici u Sokratovo vrieme s kojima je Sokrat stalno verbalno ratovao, ratovao je jer u unovčivali svoje znanje i intelektualnu superiornost, prodavali su svoje laži, a NISU TRAŽILI FILOZOFSKU ISTINU. To su intelektualne prostitutke, a ne filozofi!) . Danas su to kojekakvi “znanstvenici” , “napredni” , “progresivni” koji neukoj, a stresanoj, rulji na pr. u TV sofama prodaju svoje laži tvrdeći na pr. : “ To je viera, to je samo za zatucane klerice, koji nisu prosviećeni pa još žive u umnom mraku Srednjega vieka, te vieruju u Boga, i da je ono sir na nebu , a ne miesec… , to oni vieruju. Ali MI znamo, mi smo božanski razum BEZ boga – moderni. To je uglavnom sva “dubina” popularnih kao R. Dowkins.

S druge strane, kolikogodi bilo jasno , uvierljivo i nadobudno čitati Tomas av Aquinove argumente za Božju opstojnost, ipak moramo prid očima držati činjenicu da je to pisao teist, svećenik , fratar, a nitko – ma koliko to želio –ne može izać iz svoje kože te pisati znanstveno neutralno , obiektivno, bez da u tekst prošvecuje svoja privatna uvierenja, vriednovanja, moral ili ne moral, ideologiju …

Drugim riečima; kako teist isto tako i ateist , na početku svog intelektualnog – racionalnog rada mora početi od viere (od prvog axioma, koji se prihvaća BEZ dokaza) – ne od znanja, stoga su oba SAMO VIERNICI ; a NI JEDA nema dokaz za p!

S: kako može biti da naši sietilni podatci (kao i sva epiristička znanost), kad pričamo da tražimo znanstveno (etimološko) znannje (dvs. : “ Ja , A, znam p”) je kao dokaz znanja o ”p “ (“p” je prepozicija, to je ono što, obiekt u svietu, tvrdimo da znamo sa”p”, za što “p” stoji : ruka, čaša, slon, sir…) istovietna sa znanjem o Božjoj opstojnosti, t.j. da se u oba slučaja samo radi o vieri, i subiektivnom uvierenju, pa i ako je ono 100% sigurno, ali jošuviek to nije znanje – nego samo viera? Kako to?

P: evo ovako: ako ja, ti, on ili ona svejedno gleda svoju , njegovu, moju ili tvoju ruku, slona, čašu ili mačku svejedno; što se u tom momentu događa? Događa se to da; vidiš, osiećeš, čuješ … to su sietilni podatci koji obrađeni u našoj sviesti, uz pomoć jezičnih pojmova, nisu samo tamo neka nejasna mrlja … nego to zovemo “čaša” , “slon”, “sir” i t. d. . Ti doživljeni predmeti sačinjavaju MOJE, TVOJE … DOŽIVLJAJNO IZKUSTVO KOJE SE – STRIKTNO GOVOREĆI , A O TOME VIDI OPISE O TEORIJAMA NAŠE STVARNOSTI – NIKAD NE MOŽE (EPISTEMOLOŽKI/ZNANSTVENO) KAZATI, DOKAZATI ” JA , A, ZNAM P” ; naše “znanje” ostaje samo i jedino na razini NAŠEG OSOBNO IZKUSTVO; TO JE NAŠ IZKUSTVENI SVIET. ISTA STAVR JE SA RELIGIOZNIM ISKUSTVENIM SVIETOM : “ JA SAM PONOVO ROĐEN… MENI REKAO BOG…”. To je izkustveni sviet viernika, subiektivni doživljaj, izkustvo, istina za iskusitelja. Razlika je jeeino u tome da se sadržaj izkustvenog svieta sastoji od duhovne , a ne materialne/tvarne substance. NA PITANJE “DOKAŽI…”, PRESTAJE SVAKA KOMUNIKACIJA – A SAMO OSTAJE TIŠINA SAMOĆE. “Ja znam p” , mumlaju sami sa sobom , i za sebe ; i teist i ateist – TAKO SU TEIST I ATEIST U ISTIM “CIPELAMA” .

Uostalom, nije suvišno podsietiti da se znanstvene istine stalno revidiraju, to im je narav (bit).

Nego , da mi krenemo dalje našom stazom NEMILOSRDNOG TRAŽENJA ISTINE! I samo istine, ciele istine i ništa manje!

I: ali dokaz o Božjoj opstojnosti ima Anselm! On ima logički (Ontološki) dokaz za Božju opstojnost. Ovaj dokaz je NE OVISAN o vieri, ili o sietilima, empiriji , i duhu vremena. Ovdije je DOKAZ KOJI VAŽI U SVIM MOGUĆIM SVIETOVIMA. Zato je važeći dokaz.

P: Stvarno!? A što I. Kant kaže za ovaj dokaz? Ovo “Predikat: postojati/existencija/opstojnost NIJE dio subiekta “Bog” , ne pripada mu existencija , zato je ne važeći argumenat. (Pogledaj opis o Kantu).

A:,Y:, Z,: AAAAAAUUUAAUU! MIGREEEENAAA!

I: NEĆU! NEĆU MISLITI ! NEEEEEE! JER MISLITI – B O O O L I ! A NIJE NI ISPLATIVO.

¨AAAAAA-AJ! OOOOO-O- OOOJ!“ ŠTO JE ŽIIII-VOT ,KAD SE UUUUUUUUU-M- RIET MORAAAAA! ZATO PIIIIJEM DOK NE -PUK -NE GLAAAA-VAAA! ON-DA MI SE NAJ-BOL-JE SPAAAAAA-VA!“. Innehåll

PITANAJA? KRITIKA? PROTESTI…?

D O B R O D O Š L I PONOVNO!

P: da mi smo viečiti nemir, u prolazu – tražimo istinu, pa čak i Istinu (u slučaju da postoji, to treba POMNO provieriti, a ne lažovima vierovati!).

S KOJIM PRAVOM? KAKO I ZAŠTO SKEPTIČAR SUMLJA U MOGUĆNOST ZNANJA?

Znanstvenoteoretski realizam i idealizam

IDEALIZAM

KANTOV KRITIČNI IDEALIZAM

EMPIRIZAM I RACIONALIZAM KAO IZVORI ZNANJA

Praktična pitanja i filozofski problemi

Što je filozofija?

Agentovo i promatračko znanje

Empirično i racionalno znanje

DALI JE UOPĆE IKAD, IŠTA MOGUĆE ZNATI?

OVO JE RADNA METODA NA OVOME PUTU TRAŽENJA … :

POČETCI ZAPADNE FILOZOFSKE MISLI

NEKE TEORIJE O NAŠOJ STVARNOSTI

Materialisti

ONTOLOŠKI IDEALIZAM, ŠTO JE TO?

A. Leibnitzov imaterializam,

B. HEGELOV IDEALIZAM

C. PLATONOV IDEALIZAM, I NJEGOV MISAONI SVIET

IMAMO JOŠ TRI VAŽNE TEORIJE O NAŠOJ STVARNOSTI, PA DA I NJIH PREDSTAVIMO!

PAR RIEČI O METAFIZICI

“DALI JE JOŠ UVIEK IKOME IŠTA NE JASNO, …. ?

II. DIO

U V O D

OVDIJE ĆU DATI NEKE PRIMJERE KAKO SU NEKI KLASIČNI FILOZOFI RAZMIŠLJALI O SVIEU MOGUĆEG, TA VRSTA TEORETSKIH/ INTELEKTUANIH AKTIVNOSTI ČAK SE MOŽE NAZVATI I “SLOBODNA RACIONALNA GIMNASIKA NAŠEG RAZUMA”. OD OVE AKTINOST – MOŽE SE DOGODITI – DA ČOVIEK IMA I PRAKTIČNE, SVAKIDANJE , KORISTI , ALI U SVOJOJ BITI JE ABSTRAKTNA INTELEKTUALNA AKTIVNOST KOJA IMA VRIEDNOST SAMA U SEBI I PO SEBI. TEK KAD , I AKO , OVA AKTIVNOST POSTANE I OSTANE NEODOLJIVA STRAST, OPREDJELJENJE – BEZ MOGUĆNOSTI IZBORA – , ZVANJE BEZ “ZVANJA” , LJUBAV DUGAČKA KOLIKO I ŽIVOT SAM , TEK SE ONDA TO MOŽE ZVATI FILOZOFIJA IMENA VRIJEDNA (NEOVISNO O SVEUČULIŠNOJ SRUČNOJ SPREMI I STATUSU), SVE OSTALO JE “FILOZOFIRANJE” , S OVIM SE MI OVDJE N E BAVIMO.

Kako se je ta slobodna misao dalje razvijala (sve do našeg doba), o tome sam ukratko, i ono najvažnije sažeo niže, vidi o tome u nastavku.

PITANJA?

A. : Dali je to opasno?

A.: I što to ima veze s filozofijom?

A.: Daj primjer!

M.: Imamo dobar primjer u jednom Sokratovom pitanju: “ Što je za čovieka bolje da živi svoj život kao sretno prase (svinja) ili kao nesretni Sokrat?”. Što ti misliš?

A.: Pa, kao sretna svinja, jasna stvar!

A.: Absolutno!

A.: aaa,a a – a.

M.: ima nade!

MI IDEMO DALJE!

Sad, kad sam ovo pojasnio, prelazim na : II DIO.

TRAŽIMO ISTINU

UVOD

RAZGOVOR U PAUZI NA PUTU (NITKO NE ZNA NI ODAKLE , NI KAMO)

– Dali svi imamo korpe, torbe i rutsake?

PITANAJA? KRITIKA? PROTESTI…?

E.: ja bi započela sa “10 Božjih zapoviedi”. I o onemu “Ja sam koji jesam!” , a ti misli (ili ne misli – to je tvoj problem!) koji sam.

R.: Ma, daj, nemoj ti meni (t.j. nama) ovdi soliti pamet!

DA ZAPOČMEMO S OZBILNIM RADOM!

UVOD

Aktivno misaoni i sviesni život je tipičan ljudski život, a uzput je još i: koristan i zabavan, zato vas na njega pozivam!

D O B R O D O Š L I PONOVNO!

Trenutačni sudionici su:

Osobe: Dido (D), Kećup (K), Platon (P), demokratski zbor čopora i rulje (Č).

Radnja/događaj : Putnici u prolazu kroz “Suznu Dolinu”.

Miesto : Svuda.

Radno miesto: Stalno i svuda.

P: Da krenemo!

P: Da, upravo tako!

D: Pa, ako je baš tako, ja se ne mogu prestati diviti tvom samopouzdanju, hrabrosti, optimizmu, nadi i vjeri. A kako se to čudovište zove?

P: MOGUĆI ŽIVOT: I. DIO, II. DIO, III. DIO… .

D: Nešto mi to zvuči kao poznato!? Miriše na tamjan ili na naftalinu? Ili možda se samo radi o “ludim” piesničkim snovima o raju na zemlji?

P: Previše ti toga “znaš”, a premalo razumiješ, pa dozvoli da ti malo pojasnim essenciju ovog puta: u Svietu mogućega života dielovi : I., II., III. … .

K: Pa to vam ja stalno ponavljam, ali nećete da uvidite!

D: “Have you seen the LIGHT!?”

K: Yeeee eah! Ovo sam čekao cieli moj patničko-samački tkz. život, pa neka mi netko SAD reče da nema Boga!

“Go-go-goooou, Johny gooooo!” .

NAVRATILOV (N.): “DALI STE VI PUTUJUĆA UDRUGA KOJA TRAŽI ODGOVORE ?”

P: da mi smo viečiti nemir, u prolazu – tražimo istinu, pa čak i Istinu (u slučaju da postoji, to treba POMNO provieriti, a ne lažovima vierovati!).

N: dali mogu i ja s vama?

A ako uvidiš da ti ova udruga; bar malo ili čak znatno obogaćuje život; u tom slučaju nastavi s nama; dok ti odgovara.

Nego da se vratimo na sam početak, najbolje je početi iz početka!

Č: tako je! Svaki petak – novi početak!

X: kako ćeš, u današnje vrieme AI, uopće moći tvrditi nešto tako?

P: pitanje je opravdano, izvrsno, nužo, ali njega će mo “staviti na akutni stol” tek kad dođe na red; da bi ga pomno analizirali , definirali i utančali.

Dakle, naš temeljna ili polazna premisa je da postoji jedan, od nas ljudi i naše sviesti, potpuno ne ovisan obiektivan sviet, i da se mi, upravo sad i ovdje, nalazimo tom svietu.

X: to nije baš tako sigurno kako nam mr. moderator želi pojednostaviti i podbaciti, štoviše to uopće nije sigurno … .

P: izvrsno, ti si uistinu došao u pravo družtvo, bogatstvo si nam i osvieženje na putu, pa možda si čak i svietiljka; da se ne spotknemo o kamen na putu?

X: ali mene moje religiozno iskustvo 100%, i sigurno, uvierava u istinitost Čuda Z.

P: ok, oook! Priznam! Imaš pravo.

P: ooo-ooo, Nock -out br. 2.

P: SSSS- stanka! STA-N-KA , MALO PODUŽA STANKA!

***********************************************************

Evo, to je dokaz da je razum BEZ MORALA ograničen i GLUP NE SPOSOBAN biti mudar – ta, kakva je to mudrost završiti u vječnom “ognju”!?.

D: ma ti si Anka – antiintelektualka, kao i T.! Toliko o relaciji vjera-znanje.

S KOJIM PRAVOM? KAKO I ZAŠTO SKEPTIČAR SUMLJA U MOGUĆNOST ZNANJA?

Na pitanje dali je znanje moguće postići?

P: ti si dakle pyrrhonist!

X: zovi me ti kako ti srdcu drago, ali ovo ti je istina o tome što vi zovete “znam”!

K: e pa, tebi su brzi koraci kroz ovu “Suznu dolinu”!

X: kako ti to znaš?

P: za razliku od skeptičara, znanstvenoteortički dogmatičar odgovara sa “da, znanje je moguće.” A agnostiker spontano tvrdi “ne”.

Znanstvenoteoretski realizam i idealizam

P: ako te pitam K: “što ti misliš dali je ova čaša, boca, lopta … koju vidiš u vanjskom svietu ili u tvojoj glavi?”, što bi ti odgovorio?

K: ja bi odgovorio da s tvojom glavom nešto nije baš uredu.

K: odgovorio bi, na pr. profesor je prošlu noć slabo spavao, ustao se je na lievu nogu ili se je malo predugo zagledao u dno boce.

K: ništa mi nije jasno što magister zbori.

P: filozofija, to ti je “šport”- gimnastika za mozak, razmatranje dok si na putu (“sighteeing”). Jedna vrst “godišnjeg” odmora provedenog u samoći dialoga misli.

K: da nije magister profesionalno oštećen, kad iznosi takve budalaštine?

P: stani nemoj sad pobieć, pa ako izdržiš do konca ovih predavanja-razmatranja o temeljnjim filozofskim problemima, onda možeš sam doći do odgovora na tvoje pitanje … .

K: ok, pokušat ću izdržati.

Ovako bi argumentirao tipični (filozofski) znanstvenitoretičar (epistemolog), rekao bi:

Zašto komplicirati, recimo to jasno i jednostavno, ovako:

Mi smo nadareni sa, imamo, naših 5 sietila kao sredstvo za znanje, orintaciju, i navegaciju u svietu u kojem se nalazimo, imamo: oči, uši, nos, usne, kožu i ova sietila nam šalju podatke o svietu.
Točno je da naša uvierenja mogu biti, a često i jesu, relativna, na pr. : termometar u sobi pokazuje plus + 23 stupnja, međutim i neovisno o ovoj obiektivnoj činjenici , osoba A, doživljava i tvrdi “zima mi je!”. Istovremeno, i u istoj se sobi nalazi i osoba B, koja tvrdi: ” znoji se, od vrućine”, puše i otvara prozor i protestirajući: “ vruće mi je.” Ova relativnost doživljaja može izgledati čudno; naime da istu temperaturu zraka (+23 stupnjeva) koju pokazje barometar; dvije osobe A i B doživljavaju tako sasvim različito.
Realist tvrdi da neovisno o ovom subiektivnom utisku i relativnom doživljaju pojedinaca, A i B; obiektivni sviet, sviet obiekata, vanjski sviet, realni sviet u kojem živimo, nije ovisan o našem osobnom doživljaju, o našem uvierenju; u ovom primjeru dali je “hladno ili je toplo u sobi”.
Dali onda barometar “ima pravo”? Odgovor nije jednostavan!
Još jedan primjer, za isti problem, je primjer boja: ova jabuka je crvena, svi se slažemo , osim sliepca na boje. Ova kapa je crvena, i okolo toga nema dvojbe, ali što ustvari znači “crveno”? Tu ima dva značenja : 1) u primjeru kape , ili jabuke svejedno, “crveno” označava jednu kvalitetu koju ja, vidnom sposobnoću, vidim; i potom tu kvalitetu “crveno” pripisujem, dodajem, kapi. Oči mi sviedoče o kvaliteti mog vida (o kvaliteti mog vidnog utiska) kojom ja obogaćujem kapu (pridajem joj i tu kvalitetu, uz neke ostale; na pr. prava vuna, ne propušta kišu…) .
Osim toga, mi vidimo kapu pod uvietom da je dan, ili da je soba osvietljena. (U potpunom mraku boju “crveno” nema ni kapa ni jabuka!). Ako stvarnost pogledamo malo pobliže (zakonima fizike), te pokušamo odgovoriti na pitanje “svietlo, što je to, ustvari?”, onda će mo uviditi da ono što mi zovemo “crveno, žuto, zeleno…”, t.j. različite boje (koje mi doživljavamo)i zovemo na pr. ”crveno” imaju različite valne dužine, tako “crveno” ima elektromagnetičnu valnu dužinu 750 Angstroma, zeleno 530 … . Ta valna dužina ne pripada kapi/”crvenilu” nego je fizički zakon koji se odvija od izvora svietla do naše zienice. Taj val nije boja “crveno” nego samo fizički fenomen jedne određene dužine, koja upravo zbog te svoje dužine, pri dodiru sa našom zienicom, stvara izviesnu reakciju/utisak koju mi zovemo “crvena” boja, i koju pripisujemo kapi, jabuki… . Ali ti elektromagnetskivalovi nisu “crvena” boja u istom smislu, i značenju pojma “crveno” kao što je “crvenilo” jabuke, kape. Ova distinkcija je bitna za razumivanje svieta u kojem živimo.
Za fizičara, ne postoje boje, za njega postoje samo fizički zakoni različitih valnih dužina. Isto tako je i sa toplo, hladno (tu se samo radi o različitim brzinama kretanja molekula kroz prostor u kojem se nalazimo, i koje (ta različita kretanja molekula) mi zovemo “toplo” “hladno”.) Ista je stvar i sa ostalim subiektivnim (sietilnim) kvalitetama, ove kvalitete ne pripadaju vanjskom (obiektivnom) o osobnom doživljaju ne ovisnom svietu, nego su samo dio nas, našeg subiektivnog doživljaja svieta. Stoga fraza”toplo je, hladno je” samo govori nešto o osobi A, B… ., tako tvrdi jedna strana.
Ali, ona druga strana dalje pojašnjava distinkciju precizirajući svoje uvierenje: Ovdie je, i opet, i još, jedna važna distinkcija u koju znanstvenik upire prstom; s jedne strane razlika između naših subiektivnih utisaka: crveno, toplo, hladno, ukus, miris, koje su samo dio nas, proizvod našeg doživljajnog svieta: “crveno”. Ove se kavalitete ponekad definira kao sekundarne, jer one NE pripadaju vanjskom , obiektivnom, realnom, svietu kojim se znanost bavi. Ali postoje i primarne kvalitete, na pr. : izpruženje u prostoru, forma, veličina, kretanje, mirovanje ove kvalitete pripadaju vanjskom, obiektivnom svietu – time se znanost bavi – ove kvalitete su stvarne i neovisno o tome dali mi osiećamo toplo ili hladno, dali vidimo crveno, zeleno ili ništa ne vidimo. To su primarne kvalitete koje su dio, pripadaju, objektivnoj, od nas ne ovisnoj, stvarnosti, one postoje ne ovisno o ljudskoj sviesti, doživljaju, uvierenju.

IDEALIZAM

Evo još jedna distinkcija; ako kažemo da je doživljaj osobe A hladno, a doživlja osobe B toplo (dok siede u istj sobi) t.j. ista se stvarnost doživljava diametralno drugačije (različito) onda ne možemo kazati da su obadoživljaja doživljaj nečega stvarnoga (jedne i iste stvarne stvarnosti). Ovdie se rađa pitanje “ako je jedan doživljaj fantazija, san, iluzija, puka želja … , onda se isto može kazati i za onaj drugi (suprotni) doživljaj. Iz ovog sliedi da niti A, niti B:ove kvalitete nisu su stvarne ili realne.
Ili, recimo zašto ne – rekli bi “napredni” globalisti 2024. , koji su, uostalom, samo jeftini, plagijatori antičkih sofista! – prihvatiti da su svi kvalitativni doživjaji (i A i B …) stvarni premda ne pripadaju istom objektu (stvarnosti)? Drugim – poznatim i izlizanim fraziranjem – i riečima rečeno, svak ima svoju stvarnost, svoj sviet premda se različiti svietvi ne mogu spojiti (ne spojivi su). To bi značilo da A:ov doživljaj da je hladno u sobi, je izpravan i točan za A u njegovom svietu, kao i B:ov da je previše vruće u istoj fizičkoj sobi, je ispravan i točan za B u njegovom svietu. Dakle, obojica imaju pravo, ali samo za sebe – svaki u svom svietu (univerzumu). Oni, u tom slučaju, naime, pričaju da je svak zatvoren u svoj sviet i da nitko ne može prodrieti u tuđi sviet, u sviet onog drugog. Obojica (i A i B) s pravom tvrde da su njihovi sietilni podatci potpuno sigurni i povierljivi, te da su izbiegli skeptički argumenat o očitom relativizmu sietilnih podataka. Svi utisci su točni,(i A i B i …) ali njihovaistinitost je relativna; oni su istiniti za onoga tko ih doživljava. Kao znanstvenoteoretska disciplina ovo je jedna vrsta Solipsizma… . Ovaj su stav neki, na pr. L. Wittgenstein, uzeli za ozbilno, ali su bili prisiljeni uviditi ne mogućnost, bezsmislenost i neodrživost ovog stava. Sofist Protagoras je ovaj stav nazvao homomensura (čoviek, i njegova prociena je jedino mierilo svih stvari, i svih vriednovanja u svietu). Ako se ovom stavu-uvierenju da smisao, značenje i primjena u moralnom i konkretnom smislu onda se to lako pretvara u stav “Država to sam ja!”. Za takvo uvjerenje pojedinca postaje naravno i opravdano (za njega u njegovom svietu) da prihvaća stav “ jedino što je bitno to je da se nekoga, mase, uvieri u neki x – ne ovisno što je x .” Tako x postaje istina, za onog pojedinca tko je u nju uvieren. Ovo nam pomaže da pripoznamo ideologiju, i pozadinu, kao i svakidašnji teror reklame, i političke reklame, koja nas danomice “bombardira” s ciljem pranja naših (za otpor) ne moćnih mozgova. Ovo moderni sofisti … opravdavaju s devizom njihova “morala”; “cilj opravdava sredstva”. Svakako da ovaj stav stvara sviet bolesnih narcisističkih egocentika zatvorenih u paklu svoje umišljenosti o samopobožstvu. Sokrat, kao karakterno i moralno visokostojeća osoba bio je stalno na ratnoj nozi s ovima (danas bi se reklo : političkim karieristima, tehnokratima, politički podobnima i sužnjima, pripuzima svakom gazdi, za ove je Sokrat kazao: ” oni bi mi najrađe zubima uši odgrizli, a ja bih na njihove glave najrađe 200 litara kipućeg ulja slio.” (Sokrat je mrzio, i prezirao demokraciju – volju i životni stil, većine, čija se jedina “kvaliteta” i opravdanje za vlast sastoji u većinskoj brojčanosti. Za ovu “kvalitetu i opravdanst” vlasti Sokrat nebi dao ni zrno graha. Jer, ako netko, neka skupina, ima većinu glasova za x, y ,z … to NIJE , i ne može biti opravdanje ili razlog da se dobije vlast . Jer, brojčana nadmoć uopće NE kolerila ni sa kakvim vrlina, ćudoređem ili čak temeljim nagonom za opstanak života. ŠTOVIŠE sama narav ljudskih bića emiristički upućuje na suprotno! (Toliko, o čuvenom “evanđelju” danas: “čuvajmo našu demokraciju!”, podrazumievano “pa i ako je demonokracija, i ako je viečna, naša je!”)
Ono što je Sokrat imao KAO AMBICIJU bolo je: priprostu rulju treba učiti da misli svojom glavom, analizom pojmova spoznati će oni što je dobro pa će onda, naravna stvar!, i činiti dobro, (“jer razlog da danas ljudi čine zlo, da su destruktivni, leži samo u ne znanju, ne znanje = zlo, znanje = rade dobro!”, tako je mislio Sokrat. E, pa ne mogu se načuditi da tako uman čoviek može imati tako kratkoumno uvierenje! Nije ga Nietzsche potpuno bez razloga nazvao “Sokrat je budala!”). Sokratovo uvierenje da će, dok je na trgu u Ateni, svojom metodom, (na) učio mlade Atenjane misliti, primjenjujući pojmovnu analizu argumenata: “Ja, ništa ne znam, čak ne znam niti što je vrlina, ali ti Theo znaš, pa daj reci mi, poduči me …!”, koštalo ga je glave. (To ga je demokratska vlast Atene “nagradila” za božanski um i plemenitost.) Sokratov visoki moral (ćudoređe), i kristalna jasnoća jezika (intelektualno poštenje) toliko je srdilo umišljene “sveznalice”, da bi mu “ najrađe uši odgrizli”, a na koncu su mu smrtni otrov u grlo ulili, samo iz razloga da ne čuju glas vrline, moralne istine, i zvučnu liepotu jasnoće jezika. Nisu oni to mogli izdržati, jer je to ugrožavalo njihove lažne i jeftine ”argumetne”, i kojekakve sofističke trikove, pomoću kojih su lako uviereravali naivne i neuke u bilo što (po mudroliji homomonsura), te su to skupo naplaćivali. Mladi su Atenjani (u ono vrieme, kao i danas) vođeni požudom za vlašću, za materialnim podobnostima, rađe kupovali lažne trikove i načine kako obmanuti, i uvieriti masu u bilo što, sasvim ne ovisno u što vieruje, glavno je bilo samo i jedino da masa povieruje, a način kako je žrtva došla do tog uvierenja sasvim je sporedan, i opravdan, čak je i vrlina, pa i ako potpuno amoralna, obmana i laž. (To je prema Homomensures “filozofiji” put do osobne spoznaje “istine”. Uviereni “zna”, i protiv viere nema lieka! To uvierenje je istina za uvierenoga. Ovo je Sokrat mrzio iz dna duše. I tu je bio sukob; klase i mase – koji ga je glave koštao!) Rulja onda, kao i danas, ne želi slušali glas istinskog razuma, liepote jasnoće jezičnog izričaja, koji kristalno jasno, i blistavo rađa i predočuje ŽIVOT – ne! Njima je dražji njihov sviet – OD PUPKA DO ŠUP*A – nego Sokratovo mudroslovlje. Stoga su bili laki plijen za sofiste, i napravili “dobru” politički-demokratsku karieru – osudili filozofskog proroka na smrt. Tako su umno zakržljale kukavice i dvonožci patuljci, čopor i mahnita rulja, komu je Sokrat bio “trn u oku”, lažno optužiše Sokrata “da zavodi mladež, i da huli državne bogove”, i ne dužna na smrt osudiše.