1.  U V O D 

Štovani (supatnici… sps! op! pops! – oppss! ispričavam se ! ) štovani suputnici!

Pozdravljam vas i želim vam dobrodošlicu na ovaj naš bezkrajni i zagonetni put, put tipičan za svako sviesno i racionalno budno ljudsko biće, put koji; premda na prvi poged, i banalno-površno gledajući, izgleda kao neka neozbilna i neodgovorna  “Zgubidanova” igra; ali,  ona je , i te kako, ozbilna i važna aktivnost za svako zrelo, zdravo, ozbilno i ćudoredno odgovorno razumno biće.

 Ovaj je put popločen viečnim pitanjima: “Odakle  …, kako …, zašto … i kamo … ?”. Već Staro Grčki filozof Aristotel ga je definirao kao “čoviek je po svojoj naravi radoznalo biće, on želi znati, traži znanje, spoznaje, odgovor.” Premda je žalosna istina naše egzistencialne  nužnosti uviek bila (a danas nadasve) ograničena na temeljnu borbu za opstanak; ili kao danas u ekonomski razvijenim družtvima se svodi na bezglavo i stresano “skakanje i lutanje” ili pak pasivno konzumiranje materije koje , sve više  i više,  čovieka pretvara u zoombija; u svakom slučaju: NE RABI ON SVOJE ESSENCIALNO I NAJJAČE ORUŽJE – SVOJ RAZUM; nažalost, većina ljudi (svak ima neki svoj razlog) zanemaruje ovaj put, ili pak, tad i tad, tu i tu, malo tapkaju ovim stazama, te se umori i odustane. Kažu “da  misliti boli, a da nije ni izplativo!”, to su tkz. obični – mediokrati – ljudi (dok oni tko “buba”  na sveučilištu s ciljem da osvoji neku akademsku titulu, da postane stručnjak koji se visoko cieni u družtvu: te dobije novac, status, vlast: odvietnik, liečnik, inženjer… ovu klasu NE priznam za intelektualce! jer to su samo karieristi, oni nisu slobodni mislioci). 

Ali bilo je, i ima, onih tko misle svojom glavom; oni se pitaju i misle nužno-DRAGOVOLJO – čitavi svoj žvot, i profesionalno (a ta aktivnst uopće nije nikakva profesija!). Nemaju oni nikakvu materialnu naknadu za svoj teški umni rad. A nerietko su i šikanirani, i progonjeni, a redovito su krivo/nikako razumieni, te prezreni od najveće većine “vriednih” graditelja vojne industrije, i mentaliteta kupi-razderi-prožvaći-po*e*.) Oni ne rade zbog:  visokog statusa u družtvu, zbog novca, ili vlasti … , nego jedino zato jer to moraju vođeni porivom nutarnje nužnosti. Živeći tako, spontano i naravno, oni stvaruju svoju ljudsku essenciju (srž, bit, suštinu). Jedina snaga, poriv i motiv koji ih upućuje na taj – za racionalno biće – put je ljubav spram spoznaje, pokušaj traženja odgovora na sva čuda našeg postojanja (existencije kao takve). Kad su neki prirodoslovci u Staroj Grčkoj započeli postavljati pitanja ove vrste bili su oslovljeni kao filosofi (gr. filo-ljubav+sofija – mudrost). Potom je ovo stablo razširilo svoje grane, i korijenje, u svim pravcima, te je danas pojam postao višeznačajan, teško definiran, a najčešće omalovažavajući izrugivan (od zlobnika, zavidnika, prezirnika …, i onih koji uopće niti ne poznaju bit onoga o čemu pričaju). Svejedno, radi se o tipično ljudskoj  RACIONALNOJ aktivnosti uzetoj, (ne KAO  AKADEMSKI SNOBIZAM, ili kavanske ćakule i “mudrijašenje”; ono u stilu: “čoviek zasieo uz vatru, zadivanio, te odbaca dimove, i “objašnjava” koliko buha daleko može skočiti. Ili, pak tvrdi da je janjetina s ražnja daleko bolja od kamenica i vina …”, te daje “saviete” na dugo i široko …) kao ŽIVOTNO  VAŽNA , I CIELOŽIVOTNO  DUGAČKA NUŽDA ZA OPSTANAK. OVAKVA aktivnost ima  intrizično (sama u sebi, i po sebi) absolutnu pozitivnu vriednotu. Plod ovih aktivnosti rietko rezultira nekim genialnim sustavom, teoriom … (kao na pr.: Platonov dualizam, Descartesov ; sumljam, dakle postojim; Kantov “Što uopće možemo znati?”, Humeov: skepticizam …, Husserlova ; fenomenologija ; M. Heideggarov “Being and Time”;  Wittgensteinov: “Tractatus” …) , možda u ovom smislu i nije najvažnije uistinu biti prizat kao filozof, važnije je (po mom  mišljenju) RAZLOG  ZAŠTO  X TVRDI TO ŠTO TVRDI, KOLIKO ŽIVOTNOVAŽNA NUŽDA STOJI IZA TIH UMNIH VRATOLOMIJA I RATNIH  POHODA. KOLIKO JE  UISTINU ISKRENA , I NUŽNA TA BORBA. TEK KAD JE , I KOLIKO JE , TA  BORBA  NA ŽIVOT I SMRT, TEK ONDA JE ONA I ISTINSKA  FILOZOFIJA ; PA MAKAR TO BIO  I MRZOVOLJNI SHOPENHOWER, POMAHNITALI NIETZSCHE; u  SVE SULJAJUĆI PYRRHON; BALANSIRAJUĆI NA GRANICI , KANDIDAT ZA SAMOUBOJSTVO, WITTGENSTEIN.

 U svakom slučaju, analitička filozofija  zahtieva da ; prvo i prvo, neovisno o tome  ŠTO hoćeš tvrditi; TREBAŠ  to tvrditi jasno; logički ispravnim argumentima, i jezikom jasnoće koji je bio Sokratov ideal, tek kad ovo imaš onda možeš tvrditi to što već imaš kazati. Ako ovo nemaš onda si “filozof” ( u narodnom smislu) i “filozofiraš”, ili si političko brbjalo pohlepno za vlast, novac, i glancaje svog grandiozno egoa, a od 100 rieči jedva da 10 20 % UOPĆE  išta tvrde, ili substancionalno govore . Bože, poštedi nas ovakvih  “filozofa”! A pune su ih sofe i fotelje u ulogama “experta” savietnika na TV … panelama, poznavaocima … na družtvenim mrežama, u tisku… . 

U tekstu koji slijedi niže viditi će mo neke rezultate od klasičnih misaonih putnika na ovom putu. Te misli, uobličene u različitim sustavima, imaju raznorazne smiernice, argumente, uz pomoć kojih su oni opisali svoje uvide, uvierenja i zaključke s ovog misaonog puta. Kolikogod zanimljive bile njihove nam teorije ne serviraju neke definitivne odgovore, ali su poučne i truda vriedni primjeri kako bi moglo biti, ili kao možda jest, te su nama nadasve sugestija da i mi – tražeći slabe i kritičke točke i karike u njihovim argumentima i sustavima – idemo dalje na tom tipičnom putu za razumna, radoznalog, promišljajućeg, pitajućeg čovieka, a ne da sebi dozvolimo se korumpirati porukama okoline, da ne dozvolimo pasivnost i lienost uma pretvarajući nas u komfornu bljutavost lienih umova, tko samo žvače i preživa tuđe nemisli. “Ovakav život nije vriedan ljudskog življenja”, poručuje nam Sokrat. Te prije nego je dragovoljno popio otrov dodaje: ” Ja slušam i slijedim moj “diamonia”” (nutarnji glas koji mi kaže što je ispravo raditi, kako živiti, i ne mogu pogriešiti”) .” Ja odlazim, a vi ostajete, tko je dobitnik, a tko gubitnik – to će mo tek viditi!”, i ispi svoj kalež  istine.

Dok čitamo diela ovih mislioca, važno je imati na umu da, i , ma, kolikogod njihove polazne premise, teze, sustavi, uvidi ili postulati… izgledali čudni, ne potrebni, i, na prvi pogled, ne shvatljivi, budite uviereni da su vriedni umnog napora. Ali nisu ti rezultati Biblija (religija) nego su to samo misli promišljanja, pokušaj orientacije u ovom svietu, na ovom putu u kojeg smo ubačeni. Cilj pokušaja stvaranja razumnih sustava je da bi se pokušali pravilno orientirati, a možda i – barem donekle – razumieti ovaj sviet, koji nam najčešće izgleda neshvatljiv, kao da postoji kroz govor/sviedočanstvo neke tajne; relacija izgleda a)  naša sviest odjednom konstatira: “a ha! Dakle; ovo sam ja, b) ono tamo je sviet  izvan mene u kojem se evo nalazim. (Koja je relacija između a) i b) vidi niže o Kantu, Wittgensteinu, Hume, …) .  Zar nije najnaravnije i najnužnije da čoviek ne dangubi, nego da se odmah upita “Odakle? Tko? Što? Kako? Zašto? Kamo? … i da odmah započmem rabiti ono sredstvo, oruđe i oružje koje mu je prvo pri ruci, a koje je ujedno i najsnažnije, i koje je izraz najnaravnije mu reakcije na sviest o postojanju; te da to oružje odmah upotriebi kao svietiljku, štap i kompas na ovom čudnom putu svoje egzistencije – da rabi svoj racionalni razum, a ne da ga utrne i nastavi žvakati i buljiti  u zid lažnih siena  i obmana (u smislu Platonove pećine) – 2025. u TV… – ? 

Razmatrajući ovako ovo najjače i centralno oružje koje posieduje vrsta čoviek, lako se može doći do zaključka da je čoviek već u ranu zoru, i već u prvom proljeću, svog postojanja na Zemlji, došao do uvida “a ha! ovo je moje najjače i najsigurnije sredstvo opstanka i sretnog života” te ga odmah počeo rabiti, brusiti, usavršavati… . No, daleko je ovaj zaključak od poviesne istine, naime: prvo je bio prisiljen rabiti svoje noge, te potom i svoje ruke; popeti se na stablo, donekle artikulirati svoje emocije, skinuti se sa stabla, u borbi prsa na prsa pobiediti divlje i agresivne zvieri, pronaći pećinu prikladnu za prispavati, izbrusiti kamenu siekiru … , otkriti vatru, … ,  da bi polako započeo formirati i razvijati svoj čoporni život … . Svladavši donekle sve te teške okolnosti, na red su došle one nesavladive; grom, stiela, orkani i zemljotresi, zarazne bolesti … , te nesavladive sile pokoravju čovieka, i on reagira emocionalo, t.j. daje im nebesko (religiozno) značenje i one postaju bogovi (skupilo se samo na Olimpu 100, 1000 bogova i božica. To je neracionalo, emocionalno, sužnjičko i praznoviersko razdoblje, dakle, čoviek nije započeo svoj hod Zemljinom korom sa papirusom u ruci i sa olovkom iza uha. 

Dugo su nebom hodali ka zemlji pognuti teški, mračni i mrki oblaci, vrhovima brda jedva  vukući svoje drobine kao  ogromne miešine pune vodenih stij da bi nemilo na ljudske glave slievali, ali ljudska racionalna iskra ipak nije prasnula, niti se je u misaoni oganj pritvorila. I moge su vode tiho stoliećima tekle, i riekama u jezera i mora se slievale. Al’ ljudsko  racionalno oko i dalje je spavalo začahureno u svom sužanjskom praznovierju sanjajući mirni san nevinoga; sve dok ga Herakleitosove rieči: “Nitko ne može dva puta u jednu i istu rieku zagaziti” ne probude.

Vrieme je teklo, a ljudski je razum i dalje spavao svoj duboki san, sve dok se neki prirodnoznanstvenici nisu drzli pitati “dali je, ono što sieva … ,  dali je ono doista neka nadnaravna sila, bog? ili je samo neki naravni zakon prirode …?”. To se je prvi put zbilo negdje na obalama istočnih Grčkih kolonija (Jonski filozofi, o tome vidi niže). Tu su se počeli buditi prvi kritičari emocionalnog i religioznog odnosa sa svietom. To se razdoblje smatra kao rođendan racionalnog razuma ili filozofije (barem naše Zapadnjačke), a ustvari oni su samo bili slobodni prirodoslovci koji od tad više  nisu prihvaćali robstvo straha, kao temelj religioznog vierovanje. Nisu više polazili od svojih emocija … da bi objasnili i pojasnili sviet okolo sebe, nego su počeli rabiti svoj racionali razum, postavljati pitanja, promišljati, tražiti odgovore. Ta je umna aktivnost stvarala filozofske škole različitih uvierenja i svietonazora (te škole su rasle kao gljive poslije kiše). Tražili su odgovore na pitanja o svietu okolo sebe, i o najboljem načinu kako se odnositi spram stvarnosti koja ih okružuje. Tako su se pojavili materialisti, epikurejci, stoici i cinici, Sokrat-Platonisti, Aristotelovci … Novi platonisti.

Kako se je ta slobodna misao dalje razvijala (sve do našeg doba), o tome sam ukratko, i ono najvažnije sažeo niže, vidi o tome u nastavku.

 Uviek  je bilo sviesnih i samostalnih ljudi koji su smatrali da za čovieka najtipičniji i najvažniji posao, ipak nije fizički/materialno-praktički rad (kolikogod on bio prva, nužna i polazna točka za svakidašnji opstanka) nego da je to umni napor. Ova je vrsta ljudi postavljala pitanja, kritički je analizirala odgovore, a taj je rad rađao nova, i opet nova, pitanja koja su se s vremenom smirila u nekoj teoriji, sustavu  ili svietonazoru. Tako su ljudi tražili, i formirali različite teorije na pr. o etici, estetici, epistemologiji, političkoj filozofiji … To je  intelektualna aktivnost onih koji traže istinu o svietu zbog istine same,kao primarna aktivnost vrste čoviek (a što je intrizična vriednost).

 Nasuprot ovoj ljudskoj aktivnosti, i načinu života, stoje: “vriedni skupljači kojekakve materije; njihov rad se sastoji u tome da oni prvo skupljaju komade materije na jednu hrpu; pa je potom prenose na neku drugu hrpu; pa na treću … i.t.d. “, tako je B.Russell okarakterizirao (pa ako i ironično) praktični i konkretni rad. Na što ovi prozvani odgovaraju: “ vi ste samo prave i istinske “lienčine” od koga nema nikakve koristi, vi niti ne želite producirati za čovieka nužne potrebštine, vi sabotirate ljudski bitak i onemogućujete rast i razvoj družtva i zlorabiti svoje vrieme, korumpirate svoju ljudsku narav, bit i suštinu života, osim toga još ste i loš primjer za mladež. “Jer čoviek je ono što pojede, hrana – materija je bitna, a ne duh, ona mu određuje misli.” (kako reče ekstremni materialist Frauenbach). Druga strana odgovara: mi sliedimo ljudsku racionalnu i moralnu stranu života; vršimo svoje istinsko poslanje, sve po diktatu svoje sviesti i saviesti – i stoga smo nepogrešivo na ispravnom putu, to je istinski razlog ljudskog postojanja, a ne kako nas  vi “vriedni” moralisti karakterizirate zbog vašeg kratkovidnog i subiektivnog uvierenj. Naš je stav da: kad si je čoviek sebi osigurao temeljne potrebe za život tu je  STOP! Prestani fizički raditi i skupljati na hrpu kojekakve male igračke za velike idiote – a počmi MISLITI! Rabiti svoj razum. To je za čovieka primarni rad, jer, kakav je to rad;  dangubiti u tvornicama montirajući automobile, ili kojekakvu nepotrebnu tehniku, i stvarati kojekakve otrove i opiume koji uspavljavaju, pasiviziraju, te zombiziraju ljudski razum. Zar je racionalno ili moralno opravdati životni stil koji kao vrhunsku vriednost i cilj svog postojanja ima “stalno povećavati BND, da bi mogao udovojiti svojoj nastanoj požudi za bezkrajnim posiedovnjem materije, eda bi na taj način dao smisao svojoj opstojnosti (životu)”? Tko može u ovu zabludu vierovati? Odgovor: može samo onaj tko je svoj razum poslao na godišni/životni odmor, a svoj život predao u ruke skrivenih predatora. 

Stoga, se treba ugledati u pravog  “lienčinu” na pr. Sokrata: neće taj na posao (od : 09.00 sati do 17.00), on rađe provodi svoje dane i cieli život na trgu debatirajući s prolaznicima o kritici/analizi jezičnih pojmova, ili kako Diogenes koji je živio u bačvi na trgu i time tvrdio nužnost askeze i vlastitih misli umiesto komfora koji pervetira i uspavljava misao, i time otuđuje (alienira) čovieka od sebe samoga. Rad, prvo i prvo, znači misliti svojom glavom, a nužni uviet ovog rada je askeza – pa čak i povremena glad! Sve to izoštrava i oplemenju duh, karakter, čudoređe i  oplemenjuje misao. A radno mu je vrieme; stalno i svuda!

Primjer rezultata tih napora imamo i u niže opisanim  sustavima. To je vriedno pročitati, ali dobro je imati na umu da su to ipak i samo misli nekog pitajućeg i ne mirnog duha. Te umne vratolomije zaslužuju našu pažnju, vriedno je da im poklonimo naše vrieme i napor našeg uma, jer one obogaćuju našu maštu, šire perspektive i vidokruge našeg racionalnog obzorja, tako iztražujemo sviet mogućega, treniramo naše verbalne “mišiče”,  širimo granice  znanja i spoznaja, ali ono NAJBITNIJE  za nas je pitanje dali (i koliko) te misli pokreću, obogate i u nama stvore naše osobne zaključke, misli, i tekstove s ovog puta. ( Ako je odgovr “da, ipak se kreće!” onda  je to istinska nagrada  i “doktorska/profesorska dizertacija” zaslužena  nagrada, ne zbog prođenog formalnog akademskkog puta, nego zbog istinskog viernog hodanja ovom ljudskom stazom, koju neki zovu “filozofija”. Akademske titule, odlikovanja i formalne fraze izpraznih rieči ovdje nisu bitne; ono jedino što je bitno je: sinteza misli, osiećja i uvierenja; spoznaja da znaš da si kao čoviek na pravom putu; koji je ujedno i sredstvo i  cilj. 

Važno je imati na umu (odnosno praviti jasnu distinkciju) između osobnog, subiektivnog, uvierenja o znanju na  pr. u: x, y, z … , i obiektivnog znanja o: x, z, y, … i OBIEKTIVNIH mogućnostima dokazivanja i KOMUNICIRANJA svojih tvrdnji i uvierenja o tom znanju. To znači da bilotko, svatko zainteresiran, može postići, dokučiti ili se uvieriti u tvrdnje o: x, z, y. Ako ovo ne možemo  – onda je to “znanje” samo za “spašenog”. (Nije  ni to zgorega, ima i to svoju praktično životnu funkciju, a to se nekad izrazuje pod parolom: “Treba živieti, a ne ić uokolo i predikati! Ne ruši ljudima njigove laži, od im je kruh svagdašnji! Svete krave, nam životno mlijeko daju! Što će nam tvoja istina!? Od laži se živi! Od istine prazan stomak, a za Istinu – se umire!“. 

Sažeto: od istine se gladuje, zbog Istine se umire, i od svieta otuđuje (na pr. Isus), najrašireniji svietonazor je onaj praktičkno – materialistički , skučeno-egoistički i komotni, te ne osobno promišljen način života, to NIJE FILOZOFSKI odnos sa  svietom. 

         U jednom poviesnom “trenutku” , u  skoku, ljudima je dosadilo  vierovati , te se mašili razuma – i počeli filo-zo-firati. 

Kao što rekoh, nismo mi prvi primjerak dvonožaca tko se, hodajući ovom bezkrajnom životnom stazom i tako sliedeći svoju ljudsku suštinu, racionalnost, radoznalost i sviest o važnosti svakog našeg odabira, debatirajući, promišljajući i pitajući se pri svakom nam novom koraku “dali je ovo … točno? Moguće? Ispravno? Logički važeće? … i tako hodajući  bezkrajnim mogućnostima naših umnih staza; stalno sve dalje, i dublje  ponirući u još subtilnije intelektualno-jezične dosege reflektirajući čoviek živi svoju autentičnost, tipično svoju ljudsku narav, svoj racionalno-ćudoredni ustroj, pokušavajući tako barem malo jasnije osvietliti put kojim korača, u nadi da za sobom ostavlja barem malo humaniji trag od svojih predhodnika. Tako ja razumijem, i tumačim, poviest filozofskoh hoda, te se – skupa s vama – želim pridružiti (ako i samo na kraći “španciren”) tom hodu (zovi ga – ako ti je baš potreba – bezbožno hodočasničko pitajućem puta). To je naš program.

PITANJA?

A. : Dali je to opasno?

M.: Da, opasno je!!! Vrlo je opasno. Što ima opasnije (točnije rečeno, što uopće može biti opasnije) od početi – za ozbilno – rabiti svoj razum! Nož na stolu, strojnica u podrumu, atomska bomba u podzemlju nisu opasni predmeti – sami po sebi, ali su i te kao opasni u rukama opanih i opakih ljudi.

A.: I što to ima veze s filozofijom?

M.: Ima ovakve veze: prema Sokratu (i ne samo prema njemu!) ljudsko biće je destruktivno, i želi zlo, i čini zlo (u moralnom smislu pojma) samo i jedino iz razloga jer (i dok) ne zna što je dobro (to je naješće  iz razloga jer brka pojmove, živi u lažnoj umišljenosti da  “sve zna i razumije pa je eto mali nepogriešivi bog), na pr. živi u uvierenju – koje mu je indoktrinacijom … , reklamno-ideološkim terorom cenzure o “raju” na zemlji putem … ideologije x, z, …-  kako se treba ponašati, živiti i usmieravati svoj život, misliti … ) i zato se ta  žrtva, ta ne sviesna od sebe otuđena osoba, ponaša destruktivno i zlo. Lijek protiv ovoga je poučiti, dokazati, osviestiti, prosvietliti tu osobu da  sazna što je ustvari dobro, i tek tada, potom, će osoba  postati sposobna i ČINITI dobro. U tu svrhu Sokrat priča o svojoj metodi pojmovne analize … . 

A.: Daj primjer!

M.: Sokratov je primjer u jednom pitanju: “ Što je  za čovieka bolje da živi svoj život kao sretno prase (svinja) ili kao nesretni Sokrat?”. Što ti misliš?

A.: Pa, kao sretna svinja, jasna stvar!

M.: Svinja je metafora za (recimo to pojednostavljeno) sve ono što nam “easy life” nudi, a Sokrat je metafora za racionalnog, razboritog, umnog i moralnog čovieka, filozofa … . Dali bi , s ovim pojašnjenjem, još uviek birao sretnu svinju kao ideal i životni stil?

A.: Absolutno!

M.: Ali, ti si time poništio i smrtno ugrozio svoju bit, svoje poslanje, svoj razum i moral, samog sebe, ti si time napravio jednu vrstu  samoubojstva. Zar ti je to cilj? Zar nisi obmanut? Marioneta u rukama nečijeg interesa? Zar s tom sviješću  možeš mirno spavati?  Dali bi i sada , i dalje birao svinju?

A.: aaa,a a – a.

M.: ima nade!

Y.:  Ne zanima me predikanje i moral, pa i ako dolazi od razumnog čovieka. Guši me i ugrožava  moju slobodu : “Čini sve što želiš, bilo što da je to!” . To je sloboda , i to mi ti želiš oduzeti u zamienu za tvoj mučni i tieskobni svijet “kristalno blistavih jasnoća, i ćudoredne preuzvišenosti!” NE!  Sve je relativno!

M.: Evo ga ! Tu je sofist, cinik, trgovac  preživio je  2000 godina, tu je i hoće svietom vladati unovčujući svoj intelektualni kapital. “Donesite 200 litara kipućeg olova da mu na glavu izlijem! Ne  za ovakve nema lieka – i nema ti miesta na našem putu. Ti si smrt – MRŠ!”, rekao bi Sokrat.

MI  IDEMO  DALJE!

 Već sam pokret duha, naš hodovno-intelektualni hod, već samo formiranje i preciziranje novih i jasnijih pitanja je intrizično pozitivna aktivnost, to je zato jer aktiviranje i rabljenje našeg bezkrajno potencionalnog sredstva – oružja – razuma, pri čijoj aktivnosti smo “kao riba koja pliva u bezkrajnom oceanu”, i kao “ptica koja slobodno para beskrajno nebo”,  t.j. cielim bićem znamo da smo u pravom elementu, da živimo naš autentični život, da smo na pravom putu, te i uprkos svom naporu mi smo ispunjeni bezkrajnim, i stalno novim, otkrivanjem, divljenjem i čuđenjem, i opet otkrivanjem, t.j. pomicanjem naših spoznajnih i jezičnih granica, kraće rečeno; mi tako živimo našu autentičnu ljudskost. Zar, za ljudsko biće, uopće ima išta što bi mu trebalo biti važnije, nužnije i prieče i prvotnije, na što bi trebao usmieriti svoje energije, aktivnosti i vrieme ? NEMA! Zbog te važnosti vas zovem na ovaj put! Pa da krenemo!

Mi ljudska bića, već smo zbog činjenice same, da smo sviesni da postojimo, da se nalazimo u koritu “Neke čudne  rieke” (naše existencije) koja nas nekamo nosi, pa ti to htio ili ne! Pa ti  to razumio ili ne!  Svejedno! Rieka teče dalje! To je Tajna o kojoj mnogi imaju kojekakva svoja mišljenja, teorije i praktične svietonazore. To je i dobro, i poželjno da su neki ljudi iza sebe ostavili misaone tragove  svoje borbe, to je korisno (tako da nama nebi bilo potrebno “ponovno otkrivati kotač ili toplu vodu”, kako se ono kaže! Jer za to nemamo  … vremena!). Stoga će mo i mi ovdje, polako, opušteno, ne obavezno, sponatano i s jedinim motorom pokretačem ( “filo-sofiom” kao energijom životnodugačke ljubavi spram znanja, istine …) disciplinirano kao u školi –  pa ako i bez zidova, bez formalnih propisa i birokratskog nasilja – ponirati u misli onih klasika koje  smatramo vriednima pažnje. Inspiracija, potreba, i interes određuju dali dublje zaranjati u pojedine misli i pomno ih razdrobiti, da bi se tako njima obogatili, ili ih ostaviti na površini; paucima i paučini.

Prije nego što “zavrnemo rukave”  i počmemo misliti  svojom glavom (predpostavljam da je većina prisutnih žrtva sekularističko-potrošačkog sustava koji vas je raskomodio i uvierio  da je “demokratski” da  “mislite” TV-glavom …,  reklamnim lažima…  ), važno je da , prvo i prvo, pojasnim da tekst koji slijedi niže nije običan tekst. Ne radi se ni o nekom književnom tekstu, nekoj noveli, romanu ili religioznom ili potitičkom štivu, ne. Ovo je tekst (izražen  sa tehničko-stručnim-jezikom ) izričaj kojim se služe, kojeg rabe, filozofi od struke .

(Ako se filozofija uopće može zvati ikakva struka, ako nešto takvo – ne ovisno o razini akademskih studija … –  danas uopće postoji?) Neki kažu “filozofija je samo slobodna, opća umna gimnastika koja se priporuča kao temeljni predmet pri svakoj sveučilišnoj izobrazbi, struci, predmetu. To je način treninga da bi mislili logički valjano i izpravno, te da bi argumentirali jasno, valjano i jezički uvierljivo izrazivali naše tvrdnje.”

Imamo različitih smierova filozofije, na pr. analytička, kontinentalna, politička, estetska, znanstvenoteoretska (epistemologija) … . Interes za fiozofiju može biti vremenski: kraći-duži, te po intenzitetu: adolescentno banalni – ili životnodugačak i životdavajući, važan i cieloživotni strast i interes. A može biti i u stilu: “Jakob se cielu noć sa grmom hrvao, stalno ponavljajući “e, ma, neću te pustiti dok mi ne kažeš tko si…!”. Ovo je, možda, najčešći slučaj, a budući da, za razliku od Jakovljeva primjera “grma”,  ovaj “grm” ostaje nijem ili mutavo ne jasan i kad zora cikne, i kad sunce vrhunce obasja, stoga skoro svi “hrvači” odustaju (jer eto se je pokazalo da imaju  nesavladivo slabu točku, t.j. da im je pukla ova ili ona slaba karika  na argumentativnom lancu … i zato nestanu. Možda poneki i ostane i preživi još koju filozofsku noć , ali to su rietki  usamljeni “vukovi samci”,  tako se selektira i možda preživi jedan od miliona početnih “filozofa”. Ako i on (kao Nietzsche) ne zagrli konja umiesto “grm”  urlajući : “brate ti me jedini razumiješ!”.

Najveća većina ostalih su samo filozofski “pulastrići” koji ko-ko-da-knu tu i tu, ali ta zora koju previše glasno najavljuju, nikad im ne svane, oni možda naprave karieru, uklope se u sistem – i umuknu utopljeni u duboke sofe komfora, ili se pak u “filozofskim kućnim papučama” (onako liepo i blago udomljeni) šuljaju – zašto ne s lulom odbacajući “umno” pomirljive dimove – šuljaju se hodnicima nekog sveučilišta, Institucije za filozofiju. Postadoše nastavnici, predavači i prodavači – magle, a umišljaju da su filozofi!!  Dakle, teško “zvanje “ bez zvanja! Ne priporučam nikome – osim onima TKO  JE  BAŠ  ŽIVOTNO PRISILJEN, KOMU SE O ŽIVOTU RADI. TAKVIMA  JE  TO  CIELOŽIVOTNI  PROJEKT, ne ovisno ni o čemu. On životom sviedoči važnost svojih misli, neovisno o cieni, priznanju, titulama, količini publiciranih knjiga … . To je moja definicija  filozofa. 

Štogodi istinski filozof htio izraziti on za to postići mora imati svoj stručno-tehnički jezik koji se ne “prokrčiva” baš kao novele: “Nick Cartera” , “Romansa mog života”, “Srdce mi puklo od tuge…”. (Ako mi ne vieruješ , ti probaj pročitati; na pr. Wittgensteinov “Tractatus”, “Filozofska istraživanja”, On Certainty”, Husserlov “The  phenomenological movement” , Heideggerov “Time  and being”  i.t.d. … . (Za “prokrčiti” ovu džunglu misli, i s njom se “potkovati”, obogatiti … . Razmisliti o tome… . Ostaviti  to da “kisne” i da se “siri” , ostaviti nađeno ruho na dno kace … i strpljivo čekati, možda godinama, desetljećima da kvasac uzkisne, da se mlijeko usiri, a mošt u prvoklasno vino pritvori!  Za ovo treba jaka kondicija, izdržljivost, i stalna samokritika svojih uvierenja. I kad je siguran u kvalitetu i potrebu produkta on to opet (po deseti put ? Prepiše), i ako se ne pokaje i sve ognju za ručak ne pokloni, u tom slučaju sve to vietrom u nepoznato pošalje …  i … čeka neki novi pupoljak na čokotu, na  visokoj grani u svojoj glavi … . Ovaj proces je (i mora biti)  vrlo spor! Možda moraju proći godine , i desetljeća, ili  BAREM  10 GODINA UMNOG ZNOJA  da bi kandidat kriknio : AAAAAA-haaa!  Yeees! I – napiše knjigu kojoj se jedino raduje neki knjižni moljac u nekom podzemnom hodniku, negdje u tišini, u prašini između 500 000 knjiga, u nekoj sveučilišnoj biblioteci, ili se raduje neki miš koji zadovoljno gricka korice tvoje knjige koju si  izgarajući  strastveno tražeći istinu …  pisao, i za koju si živio: 5, 10, 20 godina… .  I tako si živio, vieran sebi, orući na svojoj brazdi, na livadi gdje trava ne raste. 

U svakom slučaju filozofija se radi o stvaranju, o otkriću, o nekom mogućem misaonom svietu, kojeg “spašeni” nastoji na različite načine komunicirati, prenjeti ili podieliti sa ostalim ljudima; taj se pokušaj učešća najčešće, i najučinkovitije izrazuje putem pisane rieči, knjige; “gle što sam ja pronašao na mom intelektualnom putu, gle što sam otkrio i čime obogaćujem ljudsku zajednicu. Ja ovo ne samo znam, i tvrdim da je jedna, pa ako i mala istina o našoj starnosti, nego je evo mogu i valjanim i jakim argumentima i dokazati.”  Onaj tko nešto na ovaj način tvrdi uviek ima i svoj originalni jezik, svoj način izražavanja, svoju originalnu terminologiju; to je najčešće jabuka na najvisočijoj grani stabla i do koje se treba dobro promučiti da je se dokuči (zbog ovog napora većina studenata s filozofskim ambicijama nakon kratkog zagrijavanja – odustanu; oni koji ostanu godinama, i godinama kopaju i oru na toj brazdi na kojoj možda i poneko njihovo zrno rodi). Filozofski jezik koji rabe sveučilišni filozofi je oruđe, alat za daljni rad u njihovoj umnoj radionici, kritici i kovačnici. Ovo područje ljudske aktivnosti kao i svako područje znanosti (ako je filozofija – evo opet ako – uopće neka znanost, možda su joj to neki ogranci) pa tako i filozofska ima svoj specifični jezik svoj stručni izraz, terminologiju koja je nužna da bi se dokučilo i opisalo ono područje života na koje se baš ta znanost … usredotočuje na pr. znanstvenoteoretsko, političko, moralno, estetsko, logičko … .

Kao što će mo viditi niže ovdje ima, štoviše čak je i redovita pojava, tvrdnji i teorija koje su takve naravi, opisane su takvim jezikom, da početnik i neupućeni, ili tkz. obični, normalni, čoviek kad to prvi put čuje, instiktivno zastane, a možda dobije i lakši šok, te  se u čudu potiho pita: ”ma, što ovaj govori?, dali sam dobro čuo? O čemu je ovdje rieč ? I kako to upće može nekomu/ikomu biti problem?”. Nadalje se onaj nevini, u svom nedužno-naivnom snu, može pitati: ”ma kako ikomu uopće može ova vrsta pitanja biti životno dugačka strast, pa čak i ono najvažnije, ako ne i jedino važno u životu?!”. Kratki odgovor na ovakva pitanja dao je L. Wittgenstein: prvo; time da se je odrekao (i tako se rasteretio) milionskog naslijedsta od oca Bečkog industrialca; te potom, krenuvši na put svog slobodnog, životno dugačkog profesionalnog – vagabondski siromašnog – mislioca, postavivši cilj  svojoj intelektualnoj avanturi: “Razumieti ili krepati!”. ”(Ovo je istinski razog filozofske aktivnosti, i autentična strast intelektualne radoznalosti, nužde i izvorne radosti kroz postavljanja  uviek novih pitanja, u formuliranju distinkcija, u traženju logički valjanih argumentiranja, te kroz jasan jezik aktiviranje ljudskog razuma, i traženje granica našeg jezika (“granice mog jezika su granice mog svieta. O čemu se ne može govoriti, o tome je najbolje šutieti” Tractatus), ; sve to u stilu, i na razini one plemenite vrste koja je Sokrata glave koštala. Ova je filozofija, za razliku od akademskog snobizma. Marxov politički program:” Promieniti sviet…”, nije filozofija nego dogmatska diktatura nad slobodom i dostojanstvom ljudskog razuma; uzporedi ovaj program s Wittgensteinovim “za mene je filozofija rad na sebi” t.j. prvo i prvo, promieniti sebe kultivirajući svoj intelekt, duh, i  na tom putu ostati  doslijedan i sebi vieran. Takvi su bili: i Herakleitos, i Diogenes, i  Sokrates, i Wittgenstein, Hume, Descartes … . Ovi nisu verbalni-šminkeri, ne traže slavu ni novac, a najmanje su plagijatori i politički korektni pripuzi, na pr. Wittgenstein je čak odbacio i ulogu i status sveučilišnog profesora u Cambridgu, da bi “POBIEGAO” od okoliša sveučilišnog-intelektualnog snobizma, eda bi mogao na miru, i u tišini, negdje na vrhu Norveških fjordova neometan  “puđati svoje buhe” , “JER  FILOZOFIJA JE  RAD  NA SEBI SAMOME!” i kao dragovoljac u ratu, na prvoj obrambenoj liniji, on je intelektualni eremit, “hodočasnik-fratar” i bez crkve , i bez Boga, (kao Wittgenstein) i u ratu on piše svoje genialno filozofsko dielo “Tractatus”. To je istinski filozof! On nije potkupljeni predavač; niti politički korektni apologet, on stoji čelom visoko, mislima daleko iznad “onih u pećini” (Platonova alegorija), slobodan i ponosan on misli svojom glavom, a često i nju stavlja u zalog svojih misli, spoznaja i teorija, i sustava, a uzput i živi onako (i ono) što teoretski tvrdi. Ovakvih nema previše, ni poviesno gledajući, sve bi ih možda, na prste jedne ruke mogao nabrojati, a u današnjem konzumentsko-stresano-potrošačom stolijeću ova vrsta plemenitog starog kova, skoro da je i izumrla. Nažalost ! To je danas  životno ugrožena  vrsta –  na izumiranju su! Jer gle! Svi, sav puk, samo kupoju, skaču uokolo i uživaju, a sva se njihova “filozofija” može sažeti u : “neka umiesto mene misi AI; mudri telefoni; i računala svih vrsta; te nadasve Veliki Brat: mama-tata super država! Ja žvačem i uživam, što manje mislim – tim sam veći filozof.”

Živeći u ovakvom stolieću obični se čoviek pita : “Ma kako te filozofe uopće može zaokupljati i moriti problem-pitanje (čak do te miere da o njemu – napišu cielu knjigu) , na pr.  ovakvo pitanje: “Dali je ovo ruka? Dokaži da znaš, ako tvrdiš da znaš, da je ovo ruka!” E, nemaš dokaz, i nikad ne možeš dokazati da je ovo ruka”, veli filozof filozofu, a sve to tvrdi dok mu pruža ruku; i to u sred biela dana; pri čistoj sviesti; bez da je i kapi alkohola u igri; a ne radi se ni o nekom jeftinom vicu ili šali; NE!; to je, najozbilnija tvrdnja i uvierenje postavljeno kao tema za razmatranje na sveučilišnom seminaru za doktorande iz teoretske filozofije (pitanje koje se sasvim ozbilno uvažava, i razmatra sa svim kraljevskim počastima i sa najvećim dignitetima važnosti – kao da se radi o pitanju : “Biti il’ ne  biti pitanje je sad?”). Kad se početnik susretne s ovakvom vrstom pitanja nije čudno da začepi i uši i oči , te da samo umukne i – pobieže. Ili uzmimo ovaj primjer sa jednog visokog seminara iz teoretske filozofije na temu “Naša sviest i mogućnosti komuniciranja”.  Predavač kaže: ”danas će mo razmatrati sadržaj knjige koju ste pročitali, te će mo podrobno analizirajući njene argumente, kritički tražiti slabe točke u argumentaciji…  na temu ove knjige koja glasi “Kako je biti šišmiš!?”. (Tu se ustvari radi o razmatranju na temu sviest, pa ako i šišmiša, i mogućnostima komunikacije između dvije sviesti, dva živuća sviesna bića). Drugi je primjer  provokativnog pitanja (bio) upućen od jednog filozofa drugom filozofu: “O.K. ovo je ruka, ali ti ne znaš da je ovo ruka! Dokaz da ne znaš je taj da si samo siguran, i da tu svoju sigurnost  samo tvrdiš, ali dokaza nemaš! Ako imaš dokaži mi!” (Ovo je primjer je filozofske debate o epistemološkoj vrsti znanja;  između Wittgensteina i G.E. Moora u “On Ceratinty”.) S ovim se , uzput, tvrdi da nam sva naša sietila, kao i sva empirija, sva znanost, ne može dokazati da išta znamo, čak da ne znamo da je ovo ruka (u epistemološkom smislu  pojma “Ja A zna p”). Stoga se postavlja pitanje dok putujemo (t.j. živimo ili dok nas nose ove ili one struje, dok s nama mlataraju kojekakvi vjetrovi i vodene stihije i struje, dok nas sve to nekamo nosi) ”odakle?” “Kamo?” “I zašto?” …  to i takva pitanja i dalje za čovieka ostaju nedokučiva tajna, ( ali ta tajnovitost nas ne spriečava da i dalje, dok polako klizimo niz ovu rijeku, koju nisam ja odabrao, u koju nisam sam uskočio, u kojoj – jednostavno – postojim, i evo se mičem ) ali pitanja su i dalje opravdana, legitimna, i nužna: “Što mi ustvari znamo?” Odgovor: jedino što znamo, tu nema dvojbe, to je da ishod ove “rieke” je – Ocean. A koje je vrste? Opet se ne možemo složiti okolo odgovora, na pr. već je materialist u Staroj Grčkoj, Demokritos, proklamirao:” Gdje je smrt , tu nisam ja. Gdje sam ja tu nije smrt.” (Dalje od ovoga nisu došli ni današnji materialisti!) A što Kršćanstvo drži za stvarnost, tu preliepu priču već i vrabci na krovu pievaju. Ostaje nam: NE ZNAM! STRPI SE , BU MO VIDILI!  A DO TAD, NA PUTU, PREDLAŽEM DA  SE TIEŠIMO  FILOZOFSKIM  NAČINOM ŽIVOTA!

Kao što rekoh, kad se obični normalni čoviek prvi put suoči s ovakim tvrdnjama … (a ne osieća “baš” da gori i sagorieva od puste želje da razumije ovaj sviet i sebe samoga u njemu), te kad razumje da dugogodišnje sveučilišno filozofsko školovanje (i opća humanistička naobrazba)

 Platon kaže: ”prvo studiraj, brusi razum, uči se argumentirati  …  50 GODINA pa si tek onda sazrio za filozofa koji stvara i vodi Državu – DA! Filozof je stvara I UPRAVLJA NJOME NE čoporna sirova rulja, vođena hirovima svojih niskih životinjskih strasti, obmana, požuda i kopleksa niže vriednosti, diktatorski proglašavajući same sebe kao ideal i vrhunsku  vlast “sva vlast proizlazi od naroda…”. Koje li POGUBNE  BAHATE OHOSTI! Zbog ovoga je  Sokrates prezirao demokraciju! Jer na temelju čega to, po kojim vriednosnim kriterijima, većina ima vlast? Odgovor je : samo i jedino na temelju brojčane većine. A da vas upitam, u ime zdravog, čistog, plemenitog i stvaralačkog razuma. “ Zbog čega bi  baš TO , ta brojčana većina,  imala absolutno pravo na vlast, i na diktiranje svojih vrednota i životnog stila?”. Moj odgovor je ni po čemu osim po primitivnom nasilju (“Diktatura proleterijata”) i pohlepom za vlašću kao životnom terapijom “jer im životno genetska lutrija nije bila sklona, pa se sada osvećuju, grabeći vlast, diktirajući, relativnost svih vriednosti, ili čak da je naglavačke obrnuta vriednosna skalica t.j. ono najniže – u svakom pogledu – “ustvari”  ono najviše”. To je izkrivljena perspektiva, pervertirana nasilnička nastranost, u svojoj konačnici ideologija Luciferovog ludila., koja je  na dielu 2025.)

 uoće ne znači da zato imaš neko šire, sveobuhvatno ili  kritičko-filozofski opravdano zvanje o stvarnosti (akademske titule i specializacije na pr. na području filozofije: Mag., dr., Prof., samo ti kaže da si malo dublje zaronio u onaj komadić stvarnosti za koju si se opredielio, a nikako ti ne daje sveopći, sveobuhvatni, absolutni uvid čitavu stvarnost, štoviđe, i timviše što dublje kopaš tlo na kojem stojiš, timviše otkrivaš misterij; najbolji primjer je fizika i qvanfizika, koja dolazi do teorija na  razini metafyzike, naučnopopularne fantastike, poezije, mystike i religije. Do sličnih bi zaključaka došla  SVAKA znanstvena disciplina da je istraživač dovoljno izdržljiv na svom putu traženja  istine, i da nije politički korektan.) 

Osim toga, kad se tiče sveučilišne filozofske naobrazbe i na tom dugačkom putu  dosegnutih akademnih razina tituliranih kao: Bacelor of Arts, Magister, doktor, docent, profesor to  – samo posebi – ne govori ništa više nego koliko je kandidat stepenica prešao; 1, 2,… 5, na svom putu skupljanja podataka koje su neki drugi pohranili među koricama nekih knjižurina. Akademske  titule nekomu – tko za to ima interesa i tko se nalazi u ekonomskoj nuždi –   mogu poslužiti  kao zvanje: nastavnika, predavača, učitelja, profesora – kao struke – ali to NIJE   NOVO  STVARALAČKI  RAD –  NOVA  FILOZOFSKA  MISAO .  Taj predavač, profesor, papiga, ne sposoban da stvara i pieva svoje piesme, samo pievuši, i ponavlja tuđe. Pravi filozof stvaralac bieži od toga, rađe gladuje  nego je među tim “filozofima”! Težak je ovo put, jer student “pulastrić” ,  s filozofskim ambicijama, i nakon desetlieća provedenih studirajući, i sa  svim akademskim titulama  u torbi, ne može poć na Zavod za zapošljavanje, pokazati svoje akademske diplome, i u ime Zakona tražiti zaposlenje ili novčanu naknadu za uloženi trud, ili da uopće ima  ikakvo pravo i na minimalnu novčanu nadoknadu – za preživiti. Kad se to shvati; kao i da je nužno žrtvovati godine, i godine, desetlića, teškog intelektulnog napora da bi svladao filozofski jezik/terminologiju … , onda je jasna stvar da od 100, ili 1000, ili 100 000  … koji su na početku krenuli kao filozofski kandidati na filozofsku utrku na cilj stiže  možda  jedan ili dva kao “pečeni” filozof imena vriedan (ako i oni prežive?). Ostali su pali na putu, završili u jarku, “sretno se oženili”, ili su otvorili Pizzeriju te eto imaju nešto i nekoga za zabavu; nekoga da bi ga mogao “po sudovima potezati” (to im je sva “filozofija”.) A najveća većina početnih studenata  filozofije s vremenom postanu  brbjave  intelektualne  prostitutke u nekoj TV  sofi davajući “stručne” saviete  mutavima i sliepima. A da, mnogi se pritoče i postanu neka vrsta časnih učitelja, nastavnika, ili predavača pa onda to zovu “filozofija” (a samo su nastavnici- predavači, papige, dakle! Brkaju pojam predavač, na ovoj ili onoj razini, predmeta filozofije sa  filozofsko stvaralačkoj aktivnošću kao takvom, a nisu sposobni napraviti ovu distinkciju. Ili  možda namjerno izbiegavaju distinkciju, a sve s ciljem bi se kitili tuđim perjem, da bi bili važni, školovani “filozofi”, kume moj, ništa manje! Da bi se pokazali i dokazali da  su inkarnacija čistog Razuma (jer eto imaju akademske titule! Gle kako su ih naredali kao Staljinovi generali svoje titule na kolaretu u prvomajskoj paradi u Moskvi. Titule su, titule, pa i ako po školskoj reformi Steve Šugavoga, kazat će neki Hahahhaaa!.) Oni tvrde da su ”prosviećeni i napredni”, moderni su bogoštovatelji boga Razuma. I tako, na tome kiču, oni prave karieru. OGAVNO!!! TO JE  INTELEKTUALNA   PROSTITUCIJA!   TO NEMA  VEZE  SA  POŠTENIM  INTELEKTUALCEM, IMENA  VRIEDNIM,  A  NADASVE NE SA  ONIM  ČIJA  ŽIVOTNA  STRAST, ZVANJE , POSLANJE  I  ZADATAK JE :  BEZKOMPROMISNI  FILOZOFSKI  ŽIVOT, t.  j. NAČIN ŽIVOTA,  POSVEĆEN   RACIONALNOM TRAŽENJU  ISTINE,  ISTINE  I SAMO ISTINE.  TE  ONO  ŠTO  NAĐU  TO PRAKTIČNO  ŽIVE  I  TO TEORETSKI  BRANE I  SVIEDOČE. ) Ovi “filozofi” brkaju  pojmove, ne prave distinkcje između : nastavnik, predavač, profesor  (što je struka  i izvor sredstava za život) od izvornog filozofa  teoretskog  putnika – patnika; koji često  kaže : “svako veče mislim hoćuli se sada odmah ili sutra baciti kroz prozor? Ili da se obiesim?” (L.W.) Razlog? Jer ne mogu … riešiti …). To ne pravjenje distinkcije između : nastavnik, profesor, predavač i filozofa, najčešće je obični skriveni bolesni kompleks niže vriednosti; zloba i zavist  ( naime, učitelj je ili predavač iz predmeta filozofija) pa je dovoljno drzak da to prodaje pod “ja sam filozof” , dakle prodaje jaja za bubrege! E, jadne li ambicije!

Dakle, za čovieka nema teže “sudbine”, “prokletstva”, ili sreće? (Zavisi kako se uzme, ovisno o tome kakvu relaciju netko ima spram svojoj existenciji, svom bitku…  ? Gdje, kako i za što  … ) kao i – slobode  od ove! Biti rođen –  “osuđen” misliti svojom glavom, biti samosviestan o veličini i suštini  vrste čoviek, biti sviesni nosilac filozofske racionalne krune, sviestan tereta i rizika  na ovom nezahvalnom  putu. On svejedno,  i  bez dvojbe – pa ako i sizifovski – gurati svoju stienu uz brdo, na vrh, do vidikovca! pa što bi’ , bi’: NAPRIED! Pa makar pukla stiena  ili glava! Ili ako pak, sve ostade  NEGDJE u jarku pored puta; SVEJEDNO! Substanca ovog puta je privesti misao valjanom koncu, pa i ako ona skončla filozofa – SVEJEDNO! Ali on ne izdaje svoju bit, on gura svoj kamen/stienu – NAPRIED, to racionalno živinče (“rational animal”, Atistotel). Nije to lako, težak je to PUT I posao! Misliti to BOLI!  SVAKI  KORAK KRVARI,  I OSTAVLJA  KRVAVI TRAG NA PUTU ! GLE TRAGOVA!  GLADNE  HIJENE  GA OBLIJEĆU , I ZAVIJAJUĆI  VUKOVI U DALJINI mu jedini “prijatelji”  NA TRAGU, al’ istinski filozof izbora nema! I nikad se ne predaje. Tako se Jakov – bezbožnik- cielu životnu noć, na život i smrt, s grmom hrve!

E sad, ( ponovno natrag )  kad tkz. obični, normalni, čoviek susretne nekoga  tko  mu pruža ruku i pita : “ Dali ti znaš da je ovo ruka? Dokaži ako znaš!”. Što sablažnjeni  upitanik može nego kriknuti:  “A, evo ga! “Filozof”! I optuži ga: “Ti si filo-zof”? (hrv. mudroslov). ( Što ova reakcija upitanika znači? Ona je samo odbrana od straha koji ga mori dok misli: “ovaj je mudar i pametan, a ja sam neuka budala”, te ga svim silama mora pokušati pobiediti, i poništiti, omalovažiti i izbrisati, te udovoljiti svojoj niskoj strasti u tom nadmetanju “tko je jači?”. Tu se, dakle, radi o – vlasti! Tko je jači drob ili mozak? Filozof zna odgovor i NE ŽELI UČESTVOVATI U OVOJ “filozofiji”, to je filozofija za demokrate, po ukusu većine, to  je i  sadržaj demokratskog pojma “filozof”. Ovo nije samo šala, nego je svakidašnja “filozofija” mržnje i prezira, ona je i  Sokrata  – osudila na smrt! 

Baš je glupa ta sirova, čoporasta rulja! Te će priezirno govoriti:” mi znamo, a on je “fiiiiloooozofff!” “ Umiesto da reče : “Daj  pomozi nam kad  već imaš oružje i oruđe! Pomozi i nama tko  čoporno srdcem “misli”; te  smo sužnji naših emocija; em’ smo piromani, em’ smo vatrogasci. (A to znači stalno stvaramo svađe i gasimo svađe, i stvaramo nove … i tome nema kraja. Tako živi, i tako se zabavlja, tko sa srdcem “misli”.) Neće taj tražiti istinsku-ljudsku relaciju i kazati : “Daj pomozi nam da racionalno, razborito , razumno-korisno riešimo i ovaj praktični spor, a kamoli da bi bili zainteresirani za problem tipa: “dali je ovo ruka ili nije”?

Ponovno filozofija kao takva, već sama u sebi, korisna je vrsta – “umne gimnastike” (pa ako i ne momentalno, konkretno i materialno korisna, ali je korisna, korisna je iz razloga jer je to tipičan izraz istinskog, suštinskog, života vrste “rational  animal”(Aristotel). Ova je aktivnost, sama u sebi, i po sebi, intrizično dobra/pozitivna, (kao takva moralno je neutralna), i ima svoju vriednost, pa i ako iz početka, naočigled, izgleda i suvišna, i ne potrebna, kao i iritantno ne jasna, te izgleda da je još i jalovo dangubljenje. 

PITANAJA? KRITIKA? PROTESTI…?

Q.: Ti nam tu nešto pričaš o znanju, ali to je samo  u znanstvenoteoretskom (epistemološkom smislu), to je, možda opravdana, teoretska kritika znanstvenih teorija , koja je nužna je jednu malu skupinu stručnjaka … , ali što će nama to? Čudi me da nisi ni spomenio onu za čovieka najvažniju stranu znanja, naime:  ćudoredno (moralno) znanje.

M.: Namierno sam ovo izostavio, a razlog je izkustvene naravi, naime; malokoga, ako ikoga danas? , uopće zanima moral. Jer moral je definiran ideologijom koju skoro svi sužanjsko sekularistički-demokratsko sliede, koju je ateist Frojerbach defininirao: “ čoviek je ono što pojede. Kako jedeš tako i misliš.” Misao je da baza (stomak, materija, konkretne fizičke potrebe i prohtievi…)  diktira  ljudsku nadgradnju (mozak, misli, ideje, ideologije, moral). U svojim različitim variantama, ova ideologija, diktira svietonazor, vriednovanje i moral na Kugli danas. Stoga nje popularno pričati o moralu iz filozofske perspektive, ali ako ima zainteresiranih samo se javite pa ću ja sliedeći put (ukratko) iznieti sve relevantne moralne/etičke  teorije koje potom možu biti predmet za debate i diskusije.

E.: ja bi započela sa “10 Božjih zapoviedi”. I o onemu “Ja sam koji jesam!” , a ti misli (ili ne misli –  to je tvoj problem!) koji sam.

M.: Ok, ovo je izrazito religiozna  želja. Ako ima kandidata slijedeći ću put sažeto predstaviti i obrazložiti kao Tomas av Aquino obrazlaže i argumentira svoje uvide  da “svi putovi, sve okolo nas, sva  stvarnost, nam jasno govori, i sviedoči da  Bog  doista postoji.  To nije znanje u epistemološkom smisu, nego u vierskom, ali je doista uvierljivo i (skoro) kristalno jasno. Ako ima zainteresiranih kandidata, recite, pa će mo uzeti ovu temu.

R.: Ma, daj, nemoj ti meni (t.j. nama) ovdi soliti pamet!

M.: ja ne solim nikomu pamet, ali svakoga potičem da VIŠE  KORISTI  svoju pamet, zato smo tu. A ja inače solim  – srdele, da budu slane srdele. One su izvrsne sa zelenom menestrom, to nam je jelovnik za  sliedeću subotu. I ti možeš doć AKO PLATIŠ  ULAZNICU! (Više o tome vidi na:  I DIO, subotnji program.)

 DA   ZAPOČMEMO  S  RADOM!

UVOD

Ovaj put, aktivnih i cieloživotnih, slobodnih i osobnih misli sačinjava čitavi program i RAD na ovom putu. Ideja je da se ovako: dragovoljno, spontano, ne obavezno, ali ozbilno i najozbilnije kao u školi ili na radnom miestu, okupljamo (ako, i (u)koliko tko želi, može, izdrži, pronađe svoj razlog za nastaviti…) poradi aktiviranja i kultiviranja ljudskog duha, s ciljem da bi tako živili više našu ljudsku essenciju (suštinu). To se, ovdje, ostvaruje načinom života kojeg sam već opisao. Ovdie nema nikakve obaveze …, a “uskočiti” se može (t.j. uzeti onaj dio koji ti odgovara) po potrebi i interesu. Ovdie imamo prostora za socialno i ne obavezno druženje, ali ga strogo dielimo od radnog prostora. Ovo se može uzeti samo kao subotnji “teferič”, ili kao na poziv na radikalno preispitivanje svog  životnog  stila. Uzet  naj konkretnije i profesionalno to bi bio filozofski odnos sa svietom i životom (kojeg je B. Russell okaraktereziro kao “Sightseeing”, to je odnos čovieka sa svietom i životom, kao onaj koji turist ima u svietu, on je “sightseer”  na “sightseeting-u”.  To je cieloživotno (životnodugačko) putovanje i promatranje svieta kroz  intelektualne “naočale”,  promatranje MOGUĆIH SVIETOVA (svietova mogućeg, svietova mogućnosti). Ovo je za vrstu čoviek, za ljudsko biće, tipičan način života, na koji smo pozvani, mi tako živimo naš sviesni i promišljajući tipično razumno ljudski način života, i tako ostvarujemo svoju ljudsku essenciju (suštinu). Ovaj način života je suprotan životnom stilu konformizma, potrošačkom i ne reflektirajućem nabačenom nam načinu života , asa malo ili čak  bez promišljanja kojeg je Sokrates okaraktzirao kao “život ne vriedan življenja za ljudsko biće.” 

 Aktivno misaoni i sviesni život je tipičan ljudski život, a uzput je još i: koristan i zabavan, zato vas na njega pozivam!

 D O B R O D O Š L I !  

Inače, ovo nije nikakva mystika, čarolija, tajno družtvo, mutni način da se dođe do velikog utržka… ne! Ovo je samo  NAJNARAVNIJI, I NAJNORMALNIJI , a u današnjem svietu zatrti – NAČIN ZA ČOVIEKA KAKO  RACIONALNO, PRAKTIČKI I STVARALAČKI  ORGANIZIRATI SVOJ DAN-ŽIVOT, sve na bazi  “common sensea” (zdrave pameti.)

Znači, i samo letimični pogled na Sadržaj (“ I DIO ” daje  čitaocu uvid da se ovdije baš toliko i ne radi, o nekom genialno novom uvidu ili prodoru u dublje misterije stvarnosti, (već čujem “mudroslove-sveznalice” kako komentiraju: “ evo, čoviek upravo, i ponovo, otkrio i kotač i toplu vodu! Zaslužuje, dajte mu, Nobelovu nagradu!”. ) Na ovo ja odgovarama: 1) Svakako da se ovo može uzeti kao stil života, ali, 2) istotako se može uzeti samo neki dio koji baš tad i tom čovieku treba, i ništa više, ili, 3) može se ovo uzeti samo kao neka blaga priporuka i liepa želja. 4) Ja znam iz osobnog izkustva da ovo VIŠE DAJE NEGOLI ŠTO NA PRVI POGLED OBEĆAJE!  te zato srdačno  i žarko priporučam.  5) A nadasve je važno vidieti cielinu , t. j. : I DIO, i II DIO, kao i  III DIO. To su sasvim različite teme i ambicije, (pogledaj pa se uvieri, i prosudi što je , i dali je išta , za tvoj ukus i potrebe) koje se mogu kombinirati ili spojiti u jednu cielinu.

Sad, kad sam ovo pojasnio, prelazim na :  II DIO.

1.  U V O D 

Štovani (supatnici… sps! op! pops! – oppss! ispričavam se ! ) štovani suputnici!

Pozdravljam vas i želim vam dobrodošlicu na ovaj naš bezkrajni i zagonetni put, put tipičan za svako sviesno i racionalno budno ljudsko biće, put koji; premda na prvi poged, i banalno-površno gledajući, izgleda kao neka neozbilna i neodgovorna  “Zgubidanova” igra; ali,  ona je , i te kako, ozbilna i važna aktivnost za svako zrelo, zdravo, ozbilno i ćudoredno odgovorno razumno biće.

 Ovaj je put popločen viečnim pitanjima: “Odakle  …, kako …, zašto … i kamo … ?”. Već Staro Grčki filozof Aristotel ga je definirao kao “čoviek je po svojoj naravi radoznalo biće, on želi znati, traži znanje, spoznaje, odgovor.” Premda je žalosna istina naše egzistencialne  nužnosti uviek bila (a danas nadasve) ograničena na temeljnu borbu za opstanak; ili kao danas u ekonomski razvijenim družtvima se svodi na bezglavo i stresano “skakanje i lutanje” ili pak pasivno konzumiranje materije koje , sve više  i više,  čovieka pretvara u zoombija; u svakom slučaju: NE RABI ON SVOJE ESSENCIALNO I NAJJAČE ORUŽJE – SVOJ RAZUM; nažalost, većina ljudi (svak ima neki svoj razlog) zanemaruje ovaj put, ili pak, tad i tad, tu i tu, malo tapkaju ovim stazama, te se umori i odustane. Kažu “da  misliti boli, a da nije ni izplativo!”, to su tkz. obični – mediokrati – ljudi (dok oni tko “buba”  na sveučilištu s ciljem da osvoji neku akademsku titulu, da postane stručnjak koji se visoko cieni u družtvu: te dobije novac, status, vlast: odvietnik, liečnik, inženjer… ovu klasu NE priznam za intelektualce! jer to su samo karieristi, oni nisu slobodni mislioci). 

Ali bilo je, i ima, onih tko misle svojom glavom; oni se pitaju i misle nužno-DRAGOVOLJO – čitavi svoj žvot, i profesionalno (a ta aktivnst uopće nije nikakva profesija!). Nemaju oni nikakvu materialnu naknadu za svoj teški umni rad. A nerietko su i šikanirani, i progonjeni, a redovito su krivo/nikako razumieni, te prezreni od najveće većine “vriednih” graditelja vojne industrije, i mentaliteta kupi-razderi-prožvaći-po*e*.) Oni ne rade zbog:  visokog statusa u družtvu, zbog novca, ili vlasti … , nego jedino zato jer to moraju vođeni porivom nutarnje nužnosti. Živeći tako, spontano i naravno, oni stvaruju svoju ljudsku essenciju (srž, bit, suštinu). Jedina snaga, poriv i motiv koji ih upućuje na taj – za racionalno biće – put je ljubav spram spoznaje, pokušaj traženja odgovora na sva čuda našeg postojanja (existencije kao takve). Kad su neki prirodoslovci u Staroj Grčkoj započeli postavljati pitanja ove vrste bili su oslovljeni kao filosofi (gr. filo-ljubav+sofija – mudrost). Potom je ovo stablo razširilo svoje grane, i korijenje, u svim pravcima, te je danas pojam postao višeznačajan, teško definiran, a najčešće omalovažavajući izrugivan (od zlobnika, zavidnika, prezirnika …, i onih koji uopće niti ne poznaju bit onoga o čemu pričaju). Svejedno, radi se o tipično ljudskoj  RACIONALNOJ aktivnosti uzetoj, (ne KAO  AKADEMSKI SNOBIZAM, ili kavanske ćakule i “mudrijašenje”; ono u stilu: “čoviek zasieo uz vatru, zadivanio, te odbaca dimove, i “objašnjava” koliko buha daleko može skočiti. Ili, pak tvrdi da je janjetina s ražnja daleko bolja od kamenica i vina …”, te daje “saviete” na dugo i široko …) kao ŽIVOTNO  VAŽNA , I CIELOŽIVOTNO  DUGAČKA NUŽDA ZA OPSTANAK. OVAKVA aktivnost ima  intrizično (sama u sebi, i po sebi) absolutnu pozitivnu vriednotu. Plod ovih aktivnosti rietko rezultira nekim genialnim sustavom, teoriom … (kao na pr.: Platonov dualizam, Descartesov ; sumljam, dakle postojim; Kantov “Što uopće možemo znati?”, Humeov: skepticizam …, Husserlova ; fenomenologija ; M. Heideggarov “Being and Time”;  Wittgensteinov: “Tractatus” …) , možda u ovom smislu i nije najvažnije uistinu biti prizat kao filozof, važnije je (po mom  mišljenju) RAZLOG  ZAŠTO  X TVRDI TO ŠTO TVRDI, KOLIKO ŽIVOTNOVAŽNA NUŽDA STOJI IZA TIH UMNIH VRATOLOMIJA I RATNIH  POHODA. KOLIKO JE  UISTINU ISKRENA , I NUŽNA TA BORBA. TEK KAD JE , I KOLIKO JE , TA  BORBA  NA ŽIVOT I SMRT, TEK ONDA JE ONA I ISTINSKA  FILOZOFIJA ; PA MAKAR TO BIO  I MRZOVOLJNI SHOPENHOWER, POMAHNITALI NIETZSCHE; u  SVE SULJAJUĆI PYRRHON; BALANSIRAJUĆI NA GRANICI , KANDIDAT ZA SAMOUBOJSTVO, WITTGENSTEIN.

 U svakom slučaju, analitička filozofija  zahtieva da ; prvo i prvo, neovisno o tome  ŠTO hoćeš tvrditi; TREBAŠ  to tvrditi jasno; logički ispravnim argumentima, i jezikom jasnoće koji je bio Sokratov ideal, tek kad ovo imaš onda možeš tvrditi to što već imaš kazati. Ako ovo nemaš onda si “filozof” ( u narodnom smislu) i “filozofiraš”, ili si političko brbjalo pohlepno za vlast, novac, i glancaje svog grandiozno egoa, a od 100 rieči jedva da 10 20 % UOPĆE  išta tvrde, ili substancionalno govore . Bože, poštedi nas ovakvih  “filozofa”! A pune su ih sofe i fotelje u ulogama “experta” savietnika na TV … panelama, poznavaocima … na družtvenim mrežama, u tisku… . 

U tekstu koji slijedi niže viditi će mo neke rezultate od klasičnih misaonih putnika na ovom putu. Te misli, uobličene u različitim sustavima, imaju raznorazne smiernice, argumente, uz pomoć kojih su oni opisali svoje uvide, uvierenja i zaključke s ovog misaonog puta. Kolikogod zanimljive bile njihove nam teorije ne serviraju neke definitivne odgovore, ali su poučne i truda vriedni primjeri kako bi moglo biti, ili kao možda jest, te su nama nadasve sugestija da i mi – tražeći slabe i kritičke točke i karike u njihovim argumentima i sustavima – idemo dalje na tom tipičnom putu za razumna, radoznalog, promišljajućeg, pitajućeg čovieka, a ne da sebi dozvolimo se korumpirati porukama okoline, da ne dozvolimo pasivnost i lienost uma pretvarajući nas u komfornu bljutavost lienih umova, tko samo žvače i preživa tuđe nemisli. “Ovakav život nije vriedan ljudskog življenja”, poručuje nam Sokrat. Te prije nego je dragovoljno popio otrov dodaje: ” Ja slušam i slijedim moj “diamonia”” (nutarnji glas koji mi kaže što je ispravo raditi, kako živiti, i ne mogu pogriešiti”) .” Ja odlazim, a vi ostajete, tko je dobitnik, a tko gubitnik – to će mo tek viditi!”, i ispi svoj kalež  istine.

Dok čitamo diela ovih mislioca, važno je imati na umu da, i , ma, kolikogod njihove polazne premise, teze, sustavi, uvidi ili postulati… izgledali čudni, ne potrebni, i, na prvi pogled, ne shvatljivi, budite uviereni da su vriedni umnog napora. Ali nisu ti rezultati Biblija (religija) nego su to samo misli promišljanja, pokušaj orientacije u ovom svietu, na ovom putu u kojeg smo ubačeni. Cilj pokušaja stvaranja razumnih sustava je da bi se pokušali pravilno orientirati, a možda i – barem donekle – razumieti ovaj sviet, koji nam najčešće izgleda neshvatljiv, kao da postoji kroz govor/sviedočanstvo neke tajne; relacija izgleda a)  naša sviest odjednom konstatira: “a ha! Dakle; ovo sam ja, b) ono tamo je sviet  izvan mene u kojem se evo nalazim. (Koja je relacija između a) i b) vidi niže o Kantu, Wittgensteinu, Hume, …) .  Zar nije najnaravnije i najnužnije da čoviek ne dangubi, nego da se odmah upita “Odakle? Tko? Što? Kako? Zašto? Kamo? … i da odmah započmem rabiti ono sredstvo, oruđe i oružje koje mu je prvo pri ruci, a koje je ujedno i najsnažnije, i koje je izraz najnaravnije mu reakcije na sviest o postojanju; te da to oružje odmah upotriebi kao svietiljku, štap i kompas na ovom čudnom putu svoje egzistencije – da rabi svoj racionalni razum, a ne da ga utrne i nastavi žvakati i buljiti  u zid lažnih siena  i obmana (u smislu Platonove pećine) – 2025. u TV… – ? 

Razmatrajući ovako ovo najjače i centralno oružje koje posieduje vrsta čoviek, lako se može doći do zaključka da je čoviek već u ranu zoru, i već u prvom proljeću, svog postojanja na Zemlji, došao do uvida “a ha! ovo je moje najjače i najsigurnije sredstvo opstanka i sretnog života” te ga odmah počeo rabiti, brusiti, usavršavati… . No, daleko je ovaj zaključak od poviesne istine, naime: prvo je bio prisiljen rabiti svoje noge, te potom i svoje ruke; popeti se na stablo, donekle artikulirati svoje emocije, skinuti se sa stabla, u borbi prsa na prsa pobiediti divlje i agresivne zvieri, pronaći pećinu prikladnu za prispavati, izbrusiti kamenu siekiru … , otkriti vatru, … ,  da bi polako započeo formirati i razvijati svoj čoporni život … . Svladavši donekle sve te teške okolnosti, na red su došle one nesavladive; grom, stiela, orkani i zemljotresi, zarazne bolesti … , te nesavladive sile pokoravju čovieka, i on reagira emocionalo, t.j. daje im nebesko (religiozno) značenje i one postaju bogovi (skupilo se samo na Olimpu 100, 1000 bogova i božica. To je neracionalo, emocionalno, sužnjičko i praznoviersko razdoblje, dakle, čoviek nije započeo svoj hod Zemljinom korom sa papirusom u ruci i sa olovkom iza uha. 

Dugo su nebom hodali ka zemlji pognuti teški, mračni i mrki oblaci, vrhovima brda jedva  vukući svoje drobine kao  ogromne miešine pune vodenih stij da bi nemilo na ljudske glave slievali, ali ljudska racionalna iskra ipak nije prasnula, niti se je u misaoni oganj pritvorila. I moge su vode tiho stoliećima tekle, i riekama u jezera i mora se slievale. Al’ ljudsko  racionalno oko i dalje je spavalo začahureno u svom sužanjskom praznovierju sanjajući mirni san nevinoga; sve dok ga Herakleitosove rieči: “Nitko ne može dva puta u jednu i istu rieku zagaziti” ne probude.

Vrieme je teklo, a ljudski je razum i dalje spavao svoj duboki san, sve dok se neki prirodnoznanstvenici nisu drzli pitati “dali je, ono što sieva … ,  dali je ono doista neka nadnaravna sila, bog? ili je samo neki naravni zakon prirode …?”. To se je prvi put zbilo negdje na obalama istočnih Grčkih kolonija (Jonski filozofi, o tome vidi niže). Tu su se počeli buditi prvi kritičari emocionalnog i religioznog odnosa sa svietom. To se razdoblje smatra kao rođendan racionalnog razuma ili filozofije (barem naše Zapadnjačke), a ustvari oni su samo bili slobodni prirodoslovci koji od tad više  nisu prihvaćali robstvo straha, kao temelj religioznog vierovanje. Nisu više polazili od svojih emocija … da bi objasnili i pojasnili sviet okolo sebe, nego su počeli rabiti svoj racionali razum, postavljati pitanja, promišljati, tražiti odgovore. Ta je umna aktivnost stvarala filozofske škole različitih uvierenja i svietonazora (te škole su rasle kao gljive poslije kiše). Tražili su odgovore na pitanja o svietu okolo sebe, i o najboljem načinu kako se odnositi spram stvarnosti koja ih okružuje. Tako su se pojavili materialisti, epikurejci, stoici i cinici, Sokrat-Platonisti, Aristotelovci … Novi platonisti.

Kako se je ta slobodna misao dalje razvijala (sve do našeg doba), o tome sam ukratko, i ono najvažnije sažeo niže, vidi o tome u nastavku.

 Uviek  je bilo sviesnih i samostalnih ljudi koji su smatrali da za čovieka najtipičniji i najvažniji posao, ipak nije fizički/materialno-praktički rad (kolikogod on bio prva, nužna i polazna točka za svakidašnji opstanka) nego da je to umni napor. Ova je vrsta ljudi postavljala pitanja, kritički je analizirala odgovore, a taj je rad rađao nova, i opet nova, pitanja koja su se s vremenom smirila u nekoj teoriji, sustavu  ili svietonazoru. Tako su ljudi tražili, i formirali različite teorije na pr. o etici, estetici, epistemologiji, političkoj filozofiji … To je  intelektualna aktivnost onih koji traže istinu o svietu zbog istine same,kao primarna aktivnost vrste čoviek (a što je intrizična vriednost).

 Nasuprot ovoj ljudskoj aktivnosti, i načinu života, stoje: “vriedni skupljači kojekakve materije; njihov rad se sastoji u tome da oni prvo skupljaju komade materije na jednu hrpu; pa je potom prenose na neku drugu hrpu; pa na treću … i.t.d. “, tako je B.Russell okarakterizirao (pa ako i ironično) praktični i konkretni rad. Na što ovi prozvani odgovaraju: “ vi ste samo prave i istinske “lienčine” od koga nema nikakve koristi, vi niti ne želite producirati za čovieka nužne potrebštine, vi sabotirate ljudski bitak i onemogućujete rast i razvoj družtva i zlorabiti svoje vrieme, korumpirate svoju ljudsku narav, bit i suštinu života, osim toga još ste i loš primjer za mladež. “Jer čoviek je ono što pojede, hrana – materija je bitna, a ne duh, ona mu određuje misli.” (kako reče ekstremni materialist Frauenbach). Druga strana odgovara: mi sliedimo ljudsku racionalnu i moralnu stranu života; vršimo svoje istinsko poslanje, sve po diktatu svoje sviesti i saviesti – i stoga smo nepogrešivo na ispravnom putu, to je istinski razlog ljudskog postojanja, a ne kako nas  vi “vriedni” moralisti karakterizirate zbog vašeg kratkovidnog i subiektivnog uvierenj. Naš je stav da: kad si je čoviek sebi osigurao temeljne potrebe za život tu je  STOP! Prestani fizički raditi i skupljati na hrpu kojekakve male igračke za velike idiote – a počmi MISLITI! Rabiti svoj razum. To je za čovieka primarni rad, jer, kakav je to rad;  dangubiti u tvornicama montirajući automobile, ili kojekakvu nepotrebnu tehniku, i stvarati kojekakve otrove i opiume koji uspavljavaju, pasiviziraju, te zombiziraju ljudski razum. Zar je racionalno ili moralno opravdati životni stil koji kao vrhunsku vriednost i cilj svog postojanja ima “stalno povećavati BND, da bi mogao udovojiti svojoj nastanoj požudi za bezkrajnim posiedovnjem materije, eda bi na taj način dao smisao svojoj opstojnosti (životu)”? Tko može u ovu zabludu vierovati? Odgovor: može samo onaj tko je svoj razum poslao na godišni/životni odmor, a svoj život predao u ruke skrivenih predatora. 

Stoga, se treba ugledati u pravog  “lienčinu” na pr. Sokrata: neće taj na posao (od : 09.00 sati do 17.00), on rađe provodi svoje dane i cieli život na trgu debatirajući s prolaznicima o kritici/analizi jezičnih pojmova, ili kako Diogenes koji je živio u bačvi na trgu i time tvrdio nužnost askeze i vlastitih misli umiesto komfora koji pervetira i uspavljava misao, i time otuđuje (alienira) čovieka od sebe samoga. Rad, prvo i prvo, znači misliti svojom glavom, a nužni uviet ovog rada je askeza – pa čak i povremena glad! Sve to izoštrava i oplemenju duh, karakter, čudoređe i  oplemenjuje misao. A radno mu je vrieme; stalno i svuda!

Primjer rezultata tih napora imamo i u niže opisanim  sustavima. To je vriedno pročitati, ali dobro je imati na umu da su to ipak i samo misli nekog pitajućeg i ne mirnog duha. Te umne vratolomije zaslužuju našu pažnju, vriedno je da im poklonimo naše vrieme i napor našeg uma, jer one obogaćuju našu maštu, šire perspektive i vidokruge našeg racionalnog obzorja, tako iztražujemo sviet mogućega, treniramo naše verbalne “mišiče”,  širimo granice  znanja i spoznaja, ali ono NAJBITNIJE  za nas je pitanje dali (i koliko) te misli pokreću, obogate i u nama stvore naše osobne zaključke, misli, i tekstove s ovog puta. ( Ako je odgovr “da, ipak se kreće!” onda  je to istinska nagrada  i “doktorska/profesorska dizertacija” zaslužena  nagrada, ne zbog prođenog formalnog akademskkog puta, nego zbog istinskog viernog hodanja ovom ljudskom stazom, koju neki zovu “filozofija”. Akademske titule, odlikovanja i formalne fraze izpraznih rieči ovdje nisu bitne; ono jedino što je bitno je: sinteza misli, osiećja i uvierenja; spoznaja da znaš da si kao čoviek na pravom putu; koji je ujedno i sredstvo i  cilj. 

Važno je imati na umu (odnosno praviti jasnu distinkciju) između osobnog, subiektivnog, uvierenja o znanju na  pr. u: x, y, z … , i obiektivnog znanja o: x, z, y, … i OBIEKTIVNIH mogućnostima dokazivanja i KOMUNICIRANJA svojih tvrdnji i uvierenja o tom znanju. To znači da bilotko, svatko zainteresiran, može postići, dokučiti ili se uvieriti u tvrdnje o: x, z, y. Ako ovo ne možemo  – onda je to “znanje” samo za “spašenog”. (Nije  ni to zgorega, ima i to svoju praktično životnu funkciju, a to se nekad izrazuje pod parolom: “Treba živieti, a ne ić uokolo i predikati! Ne ruši ljudima njigove laži, od im je kruh svagdašnji! Svete krave, nam životno mlijeko daju! Što će nam tvoja istina!? Od laži se živi! Od istine prazan stomak, a za Istinu – se umire!“. 

Sažeto: od istine se gladuje, zbog Istine se umire, i od svieta otuđuje (na pr. Isus), najrašireniji svietonazor je onaj praktičkno – materialistički , skučeno-egoistički i komotni, te ne osobno promišljen način života, to NIJE FILOZOFSKI odnos sa  svietom. 

         U jednom poviesnom “trenutku” , u  skoku, ljudima je dosadilo  vierovati , te se mašili razuma – i počeli filo-zo-firati. 

Kao što rekoh, nismo mi prvi primjerak dvonožaca tko se, hodajući ovom bezkrajnom životnom stazom i tako sliedeći svoju ljudsku suštinu, racionalnost, radoznalost i sviest o važnosti svakog našeg odabira, debatirajući, promišljajući i pitajući se pri svakom nam novom koraku “dali je ovo … točno? Moguće? Ispravno? Logički važeće? … i tako hodajući  bezkrajnim mogućnostima naših umnih staza; stalno sve dalje, i dublje  ponirući u još subtilnije intelektualno-jezične dosege reflektirajući čoviek živi svoju autentičnost, tipično svoju ljudsku narav, svoj racionalno-ćudoredni ustroj, pokušavajući tako barem malo jasnije osvietliti put kojim korača, u nadi da za sobom ostavlja barem malo humaniji trag od svojih predhodnika. Tako ja razumijem, i tumačim, poviest filozofskoh hoda, te se – skupa s vama – želim pridružiti (ako i samo na kraći “španciren”) tom hodu (zovi ga – ako ti je baš potreba – bezbožno hodočasničko pitajućem puta). To je naš program.

PITANJA?

A. : Dali je to opasno?

M.: Da, opasno je!!! Vrlo je opasno. Što ima opasnije (točnije rečeno, što uopće može biti opasnije) od početi – za ozbilno – rabiti svoj razum! Nož na stolu, strojnica u podrumu, atomska bomba u podzemlju nisu opasni predmeti – sami po sebi, ali su i te kao opasni u rukama opanih i opakih ljudi.

A.: I što to ima veze s filozofijom?

M.: Ima ovakve veze: prema Sokratu (i ne samo prema njemu!) ljudsko biće je destruktivno, i želi zlo, i čini zlo (u moralnom smislu pojma) samo i jedino iz razloga jer (i dok) ne zna što je dobro (to je naješće  iz razloga jer brka pojmove, živi u lažnoj umišljenosti da  “sve zna i razumije pa je eto mali nepogriešivi bog), na pr. živi u uvierenju – koje mu je indoktrinacijom … , reklamno-ideološkim terorom cenzure o “raju” na zemlji putem … ideologije x, z, …-  kako se treba ponašati, živiti i usmieravati svoj život, misliti … ) i zato se ta  žrtva, ta ne sviesna od sebe otuđena osoba, ponaša destruktivno i zlo. Lijek protiv ovoga je poučiti, dokazati, osviestiti, prosvietliti tu osobu da  sazna što je ustvari dobro, i tek tada, potom, će osoba  postati sposobna i ČINITI dobro. U tu svrhu Sokrat priča o svojoj metodi pojmovne analize … . 

A.: Daj primjer!

M.: Sokratov je primjer u jednom pitanju: “ Što je  za čovieka bolje da živi svoj život kao sretno prase (svinja) ili kao nesretni Sokrat?”. Što ti misliš?

A.: Pa, kao sretna svinja, jasna stvar!

M.: Svinja je metafora za (recimo to pojednostavljeno) sve ono što nam “easy life” nudi, a Sokrat je metafora za racionalnog, razboritog, umnog i moralnog čovieka, filozofa … . Dali bi , s ovim pojašnjenjem, još uviek birao sretnu svinju kao ideal i životni stil?

A.: Absolutno!

M.: Ali, ti si time poništio i smrtno ugrozio svoju bit, svoje poslanje, svoj razum i moral, samog sebe, ti si time napravio jednu vrstu  samoubojstva. Zar ti je to cilj? Zar nisi obmanut? Marioneta u rukama nečijeg interesa? Zar s tom sviješću  možeš mirno spavati?  Dali bi i sada , i dalje birao svinju?

A.: aaa,a a – a.

M.: ima nade!

Y.:  Ne zanima me predikanje i moral, pa i ako dolazi od razumnog čovieka. Guši me i ugrožava  moju slobodu : “Čini sve što želiš, bilo što da je to!” . To je sloboda , i to mi ti želiš oduzeti u zamienu za tvoj mučni i tieskobni svijet “kristalno blistavih jasnoća, i ćudoredne preuzvišenosti!” NE!  Sve je relativno!

M.: Evo ga ! Tu je sofist, cinik, trgovac  preživio je  2000 godina, tu je i hoće svietom vladati unovčujući svoj intelektualni kapital. “Donesite 200 litara kipućeg olova da mu na glavu izlijem! Ne  za ovakve nema lieka – i nema ti miesta na našem putu. Ti si smrt – MRŠ!”, rekao bi Sokrat.

MI  IDEMO  DALJE!

 Već sam pokret duha, naš hodovno-intelektualni hod, već samo formiranje i preciziranje novih i jasnijih pitanja je intrizično pozitivna aktivnost, to je zato jer aktiviranje i rabljenje našeg bezkrajno potencionalnog sredstva – oružja – razuma, pri čijoj aktivnosti smo “kao riba koja pliva u bezkrajnom oceanu”, i kao “ptica koja slobodno para beskrajno nebo”,  t.j. cielim bićem znamo da smo u pravom elementu, da živimo naš autentični život, da smo na pravom putu, te i uprkos svom naporu mi smo ispunjeni bezkrajnim, i stalno novim, otkrivanjem, divljenjem i čuđenjem, i opet otkrivanjem, t.j. pomicanjem naših spoznajnih i jezičnih granica, kraće rečeno; mi tako živimo našu autentičnu ljudskost. Zar, za ljudsko biće, uopće ima išta što bi mu trebalo biti važnije, nužnije i prieče i prvotnije, na što bi trebao usmieriti svoje energije, aktivnosti i vrieme ? NEMA! Zbog te važnosti vas zovem na ovaj put! Pa da krenemo!

Mi ljudska bića, već smo zbog činjenice same, da smo sviesni da postojimo, da se nalazimo u koritu “Neke čudne  rieke” (naše existencije) koja nas nekamo nosi, pa ti to htio ili ne! Pa ti  to razumio ili ne!  Svejedno! Rieka teče dalje! To je Tajna o kojoj mnogi imaju kojekakva svoja mišljenja, teorije i praktične svietonazore. To je i dobro, i poželjno da su neki ljudi iza sebe ostavili misaone tragove  svoje borbe, to je korisno (tako da nama nebi bilo potrebno “ponovno otkrivati kotač ili toplu vodu”, kako se ono kaže! Jer za to nemamo  … vremena!). Stoga će mo i mi ovdje, polako, opušteno, ne obavezno, sponatano i s jedinim motorom pokretačem ( “filo-sofiom” kao energijom životnodugačke ljubavi spram znanja, istine …) disciplinirano kao u školi –  pa ako i bez zidova, bez formalnih propisa i birokratskog nasilja – ponirati u misli onih klasika koje  smatramo vriednima pažnje. Inspiracija, potreba, i interes određuju dali dublje zaranjati u pojedine misli i pomno ih razdrobiti, da bi se tako njima obogatili, ili ih ostaviti na površini; paucima i paučini.

Prije nego što “zavrnemo rukave”  i počmemo misliti  svojom glavom (predpostavljam da je većina prisutnih žrtva sekularističko-potrošačkog sustava koji vas je raskomodio i uvierio  da je “demokratski” da  “mislite” TV-glavom …,  reklamnim lažima…  ), važno je da , prvo i prvo, pojasnim da tekst koji slijedi niže nije običan tekst. Ne radi se ni o nekom književnom tekstu, nekoj noveli, romanu ili religioznom ili potitičkom štivu, ne. Ovo je tekst (izražen  sa tehničko-stručnim-jezikom ) izričaj kojim se služe, kojeg rabe, filozofi od struke .

(Ako se filozofija uopće može zvati ikakva struka, ako nešto takvo – ne ovisno o razini akademskih studija … –  danas uopće postoji?) Neki kažu “filozofija je samo slobodna, opća umna gimnastika koja se priporuča kao temeljni predmet pri svakoj sveučilišnoj izobrazbi, struci, predmetu. To je način treninga da bi mislili logički valjano i izpravno, te da bi argumentirali jasno, valjano i jezički uvierljivo izrazivali naše tvrdnje.”

Imamo različitih smierova filozofije, na pr. analytička, kontinentalna, politička, estetska, znanstvenoteoretska (epistemologija) … . Interes za fiozofiju može biti vremenski: kraći-duži, te po intenzitetu: adolescentno banalni – ili životnodugačak i životdavajući, važan i cieloživotni strast i interes. A može biti i u stilu: “Jakob se cielu noć sa grmom hrvao, stalno ponavljajući “e, ma, neću te pustiti dok mi ne kažeš tko si…!”. Ovo je, možda, najčešći slučaj, a budući da, za razliku od Jakovljeva primjera “grma”,  ovaj “grm” ostaje nijem ili mutavo ne jasan i kad zora cikne, i kad sunce vrhunce obasja, stoga skoro svi “hrvači” odustaju (jer eto se je pokazalo da imaju  nesavladivo slabu točku, t.j. da im je pukla ova ili ona slaba karika  na argumentativnom lancu … i zato nestanu. Možda poneki i ostane i preživi još koju filozofsku noć , ali to su rietki  usamljeni “vukovi samci”,  tako se selektira i možda preživi jedan od miliona početnih “filozofa”. Ako i on (kao Nietzsche) ne zagrli konja umiesto “grm”  urlajući : “brate ti me jedini razumiješ!”.

Najveća većina ostalih su samo filozofski “pulastrići” koji ko-ko-da-knu tu i tu, ali ta zora koju previše glasno najavljuju, nikad im ne svane, oni možda naprave karieru, uklope se u sistem – i umuknu utopljeni u duboke sofe komfora, ili se pak u “filozofskim kućnim papučama” (onako liepo i blago udomljeni) šuljaju – zašto ne s lulom odbacajući “umno” pomirljive dimove – šuljaju se hodnicima nekog sveučilišta, Institucije za filozofiju. Postadoše nastavnici, predavači i prodavači – magle, a umišljaju da su filozofi!!  Dakle, teško “zvanje “ bez zvanja! Ne priporučam nikome – osim onima TKO  JE  BAŠ  ŽIVOTNO PRISILJEN, KOMU SE O ŽIVOTU RADI. TAKVIMA  JE  TO  CIELOŽIVOTNI  PROJEKT, ne ovisno ni o čemu. On životom sviedoči važnost svojih misli, neovisno o cieni, priznanju, titulama, količini publiciranih knjiga … . To je moja definicija  filozofa. 

Štogodi istinski filozof htio izraziti on za to postići mora imati svoj stručno-tehnički jezik koji se ne “prokrčiva” baš kao novele: “Nick Cartera” , “Romansa mog života”, “Srdce mi puklo od tuge…”. (Ako mi ne vieruješ , ti probaj pročitati; na pr. Wittgensteinov “Tractatus”, “Filozofska istraživanja”, On Certainty”, Husserlov “The  phenomenological movement” , Heideggerov “Time  and being”  i.t.d. … . (Za “prokrčiti” ovu džunglu misli, i s njom se “potkovati”, obogatiti … . Razmisliti o tome… . Ostaviti  to da “kisne” i da se “siri” , ostaviti nađeno ruho na dno kace … i strpljivo čekati, možda godinama, desetljećima da kvasac uzkisne, da se mlijeko usiri, a mošt u prvoklasno vino pritvori!  Za ovo treba jaka kondicija, izdržljivost, i stalna samokritika svojih uvierenja. I kad je siguran u kvalitetu i potrebu produkta on to opet (po deseti put ? Prepiše), i ako se ne pokaje i sve ognju za ručak ne pokloni, u tom slučaju sve to vietrom u nepoznato pošalje …  i … čeka neki novi pupoljak na čokotu, na  visokoj grani u svojoj glavi … . Ovaj proces je (i mora biti)  vrlo spor! Možda moraju proći godine , i desetljeća, ili  BAREM  10 GODINA UMNOG ZNOJA  da bi kandidat kriknio : AAAAAA-haaa!  Yeees! I – napiše knjigu kojoj se jedino raduje neki knjižni moljac u nekom podzemnom hodniku, negdje u tišini, u prašini između 500 000 knjiga, u nekoj sveučilišnoj biblioteci, ili se raduje neki miš koji zadovoljno gricka korice tvoje knjige koju si  izgarajući  strastveno tražeći istinu …  pisao, i za koju si živio: 5, 10, 20 godina… .  I tako si živio, vieran sebi, orući na svojoj brazdi, na livadi gdje trava ne raste. 

U svakom slučaju filozofija se radi o stvaranju, o otkriću, o nekom mogućem misaonom svietu, kojeg “spašeni” nastoji na različite načine komunicirati, prenjeti ili podieliti sa ostalim ljudima; taj se pokušaj učešća najčešće, i najučinkovitije izrazuje putem pisane rieči, knjige; “gle što sam ja pronašao na mom intelektualnom putu, gle što sam otkrio i čime obogaćujem ljudsku zajednicu. Ja ovo ne samo znam, i tvrdim da je jedna, pa ako i mala istina o našoj starnosti, nego je evo mogu i valjanim i jakim argumentima i dokazati.”  Onaj tko nešto na ovaj način tvrdi uviek ima i svoj originalni jezik, svoj način izražavanja, svoju originalnu terminologiju; to je najčešće jabuka na najvisočijoj grani stabla i do koje se treba dobro promučiti da je se dokuči (zbog ovog napora većina studenata s filozofskim ambicijama nakon kratkog zagrijavanja – odustanu; oni koji ostanu godinama, i godinama kopaju i oru na toj brazdi na kojoj možda i poneko njihovo zrno rodi). Filozofski jezik koji rabe sveučilišni filozofi je oruđe, alat za daljni rad u njihovoj umnoj radionici, kritici i kovačnici. Ovo područje ljudske aktivnosti kao i svako područje znanosti (ako je filozofija – evo opet ako – uopće neka znanost, možda su joj to neki ogranci) pa tako i filozofska ima svoj specifični jezik svoj stručni izraz, terminologiju koja je nužna da bi se dokučilo i opisalo ono područje života na koje se baš ta znanost … usredotočuje na pr. znanstvenoteoretsko, političko, moralno, estetsko, logičko … .

Kao što će mo viditi niže ovdje ima, štoviše čak je i redovita pojava, tvrdnji i teorija koje su takve naravi, opisane su takvim jezikom, da početnik i neupućeni, ili tkz. obični, normalni, čoviek kad to prvi put čuje, instiktivno zastane, a možda dobije i lakši šok, te  se u čudu potiho pita: ”ma, što ovaj govori?, dali sam dobro čuo? O čemu je ovdje rieč ? I kako to upće može nekomu/ikomu biti problem?”. Nadalje se onaj nevini, u svom nedužno-naivnom snu, može pitati: ”ma kako ikomu uopće može ova vrsta pitanja biti životno dugačka strast, pa čak i ono najvažnije, ako ne i jedino važno u životu?!”. Kratki odgovor na ovakva pitanja dao je L. Wittgenstein: prvo; time da se je odrekao (i tako se rasteretio) milionskog naslijedsta od oca Bečkog industrialca; te potom, krenuvši na put svog slobodnog, životno dugačkog profesionalnog – vagabondski siromašnog – mislioca, postavivši cilj  svojoj intelektualnoj avanturi: “Razumieti ili krepati!”. ”(Ovo je istinski razog filozofske aktivnosti, i autentična strast intelektualne radoznalosti, nužde i izvorne radosti kroz postavljanja  uviek novih pitanja, u formuliranju distinkcija, u traženju logički valjanih argumentiranja, te kroz jasan jezik aktiviranje ljudskog razuma, i traženje granica našeg jezika (“granice mog jezika su granice mog svieta. O čemu se ne može govoriti, o tome je najbolje šutieti” Tractatus), ; sve to u stilu, i na razini one plemenite vrste koja je Sokrata glave koštala. Ova je filozofija, za razliku od akademskog snobizma. Marxov politički program:” Promieniti sviet…”, nije filozofija nego dogmatska diktatura nad slobodom i dostojanstvom ljudskog razuma; uzporedi ovaj program s Wittgensteinovim “za mene je filozofija rad na sebi” t.j. prvo i prvo, promieniti sebe kultivirajući svoj intelekt, duh, i  na tom putu ostati  doslijedan i sebi vieran. Takvi su bili: i Herakleitos, i Diogenes, i  Sokrates, i Wittgenstein, Hume, Descartes … . Ovi nisu verbalni-šminkeri, ne traže slavu ni novac, a najmanje su plagijatori i politički korektni pripuzi, na pr. Wittgenstein je čak odbacio i ulogu i status sveučilišnog profesora u Cambridgu, da bi “POBIEGAO” od okoliša sveučilišnog-intelektualnog snobizma, eda bi mogao na miru, i u tišini, negdje na vrhu Norveških fjordova neometan  “puđati svoje buhe” , “JER  FILOZOFIJA JE  RAD  NA SEBI SAMOME!” i kao dragovoljac u ratu, na prvoj obrambenoj liniji, on je intelektualni eremit, “hodočasnik-fratar” i bez crkve , i bez Boga, (kao Wittgenstein) i u ratu on piše svoje genialno filozofsko dielo “Tractatus”. To je istinski filozof! On nije potkupljeni predavač; niti politički korektni apologet, on stoji čelom visoko, mislima daleko iznad “onih u pećini” (Platonova alegorija), slobodan i ponosan on misli svojom glavom, a često i nju stavlja u zalog svojih misli, spoznaja i teorija, i sustava, a uzput i živi onako (i ono) što teoretski tvrdi. Ovakvih nema previše, ni poviesno gledajući, sve bi ih možda, na prste jedne ruke mogao nabrojati, a u današnjem konzumentsko-stresano-potrošačom stolijeću ova vrsta plemenitog starog kova, skoro da je i izumrla. Nažalost ! To je danas  životno ugrožena  vrsta –  na izumiranju su! Jer gle! Svi, sav puk, samo kupoju, skaču uokolo i uživaju, a sva se njihova “filozofija” može sažeti u : “neka umiesto mene misi AI; mudri telefoni; i računala svih vrsta; te nadasve Veliki Brat: mama-tata super država! Ja žvačem i uživam, što manje mislim – tim sam veći filozof.”

Živeći u ovakvom stolieću obični se čoviek pita : “Ma kako te filozofe uopće može zaokupljati i moriti problem-pitanje (čak do te miere da o njemu – napišu cielu knjigu) , na pr.  ovakvo pitanje: “Dali je ovo ruka? Dokaži da znaš, ako tvrdiš da znaš, da je ovo ruka!” E, nemaš dokaz, i nikad ne možeš dokazati da je ovo ruka”, veli filozof filozofu, a sve to tvrdi dok mu pruža ruku; i to u sred biela dana; pri čistoj sviesti; bez da je i kapi alkohola u igri; a ne radi se ni o nekom jeftinom vicu ili šali; NE!; to je, najozbilnija tvrdnja i uvierenje postavljeno kao tema za razmatranje na sveučilišnom seminaru za doktorande iz teoretske filozofije (pitanje koje se sasvim ozbilno uvažava, i razmatra sa svim kraljevskim počastima i sa najvećim dignitetima važnosti – kao da se radi o pitanju : “Biti il’ ne  biti pitanje je sad?”). Kad se početnik susretne s ovakvom vrstom pitanja nije čudno da začepi i uši i oči , te da samo umukne i – pobieže. Ili uzmimo ovaj primjer sa jednog visokog seminara iz teoretske filozofije na temu “Naša sviest i mogućnosti komuniciranja”.  Predavač kaže: ”danas će mo razmatrati sadržaj knjige koju ste pročitali, te će mo podrobno analizirajući njene argumente, kritički tražiti slabe točke u argumentaciji…  na temu ove knjige koja glasi “Kako je biti šišmiš!?”. (Tu se ustvari radi o razmatranju na temu sviest, pa ako i šišmiša, i mogućnostima komunikacije između dvije sviesti, dva živuća sviesna bića). Drugi je primjer  provokativnog pitanja (bio) upućen od jednog filozofa drugom filozofu: “O.K. ovo je ruka, ali ti ne znaš da je ovo ruka! Dokaz da ne znaš je taj da si samo siguran, i da tu svoju sigurnost  samo tvrdiš, ali dokaza nemaš! Ako imaš dokaži mi!” (Ovo je primjer je filozofske debate o epistemološkoj vrsti znanja;  između Wittgensteina i G.E. Moora u “On Ceratinty”.) S ovim se , uzput, tvrdi da nam sva naša sietila, kao i sva empirija, sva znanost, ne može dokazati da išta znamo, čak da ne znamo da je ovo ruka (u epistemološkom smislu  pojma “Ja A zna p”). Stoga se postavlja pitanje dok putujemo (t.j. živimo ili dok nas nose ove ili one struje, dok s nama mlataraju kojekakvi vjetrovi i vodene stihije i struje, dok nas sve to nekamo nosi) ”odakle?” “Kamo?” “I zašto?” …  to i takva pitanja i dalje za čovieka ostaju nedokučiva tajna, ( ali ta tajnovitost nas ne spriečava da i dalje, dok polako klizimo niz ovu rijeku, koju nisam ja odabrao, u koju nisam sam uskočio, u kojoj – jednostavno – postojim, i evo se mičem ) ali pitanja su i dalje opravdana, legitimna, i nužna: “Što mi ustvari znamo?” Odgovor: jedino što znamo, tu nema dvojbe, to je da ishod ove “rieke” je – Ocean. A koje je vrste? Opet se ne možemo složiti okolo odgovora, na pr. već je materialist u Staroj Grčkoj, Demokritos, proklamirao:” Gdje je smrt , tu nisam ja. Gdje sam ja tu nije smrt.” (Dalje od ovoga nisu došli ni današnji materialisti!) A što Kršćanstvo drži za stvarnost, tu preliepu priču već i vrabci na krovu pievaju. Ostaje nam: NE ZNAM! STRPI SE , BU MO VIDILI!  A DO TAD, NA PUTU, PREDLAŽEM DA  SE TIEŠIMO  FILOZOFSKIM  NAČINOM ŽIVOTA!

Kao što rekoh, kad se obični normalni čoviek prvi put suoči s ovakim tvrdnjama … (a ne osieća “baš” da gori i sagorieva od puste želje da razumije ovaj sviet i sebe samoga u njemu), te kad razumje da dugogodišnje sveučilišno filozofsko školovanje (i opća humanistička naobrazba)

 Platon kaže: ”prvo studiraj, brusi razum, uči se argumentirati  …  50 GODINA pa si tek onda sazrio za filozofa koji stvara i vodi Državu – DA! Filozof je stvara I UPRAVLJA NJOME NE čoporna sirova rulja, vođena hirovima svojih niskih životinjskih strasti, obmana, požuda i kopleksa niže vriednosti, diktatorski proglašavajući same sebe kao ideal i vrhunsku  vlast “sva vlast proizlazi od naroda…”. Koje li POGUBNE  BAHATE OHOSTI! Zbog ovoga je  Sokrates prezirao demokraciju! Jer na temelju čega to, po kojim vriednosnim kriterijima, većina ima vlast? Odgovor je : samo i jedino na temelju brojčane većine. A da vas upitam, u ime zdravog, čistog, plemenitog i stvaralačkog razuma. “ Zbog čega bi  baš TO , ta brojčana većina,  imala absolutno pravo na vlast, i na diktiranje svojih vrednota i životnog stila?”. Moj odgovor je ni po čemu osim po primitivnom nasilju (“Diktatura proleterijata”) i pohlepom za vlašću kao životnom terapijom “jer im životno genetska lutrija nije bila sklona, pa se sada osvećuju, grabeći vlast, diktirajući, relativnost svih vriednosti, ili čak da je naglavačke obrnuta vriednosna skalica t.j. ono najniže – u svakom pogledu – “ustvari”  ono najviše”. To je izkrivljena perspektiva, pervertirana nasilnička nastranost, u svojoj konačnici ideologija Luciferovog ludila., koja je  na dielu 2025.)

 uoće ne znači da zato imaš neko šire, sveobuhvatno ili  kritičko-filozofski opravdano zvanje o stvarnosti (akademske titule i specializacije na pr. na području filozofije: Mag., dr., Prof., samo ti kaže da si malo dublje zaronio u onaj komadić stvarnosti za koju si se opredielio, a nikako ti ne daje sveopći, sveobuhvatni, absolutni uvid čitavu stvarnost, štoviđe, i timviše što dublje kopaš tlo na kojem stojiš, timviše otkrivaš misterij; najbolji primjer je fizika i qvanfizika, koja dolazi do teorija na  razini metafyzike, naučnopopularne fantastike, poezije, mystike i religije. Do sličnih bi zaključaka došla  SVAKA znanstvena disciplina da je istraživač dovoljno izdržljiv na svom putu traženja  istine, i da nije politički korektan.) 

Osim toga, kad se tiče sveučilišne filozofske naobrazbe i na tom dugačkom putu  dosegnutih akademnih razina tituliranih kao: Bacelor of Arts, Magister, doktor, docent, profesor to  – samo posebi – ne govori ništa više nego koliko je kandidat stepenica prešao; 1, 2,… 5, na svom putu skupljanja podataka koje su neki drugi pohranili među koricama nekih knjižurina. Akademske  titule nekomu – tko za to ima interesa i tko se nalazi u ekonomskoj nuždi –   mogu poslužiti  kao zvanje: nastavnika, predavača, učitelja, profesora – kao struke – ali to NIJE   NOVO  STVARALAČKI  RAD –  NOVA  FILOZOFSKA  MISAO .  Taj predavač, profesor, papiga, ne sposoban da stvara i pieva svoje piesme, samo pievuši, i ponavlja tuđe. Pravi filozof stvaralac bieži od toga, rađe gladuje  nego je među tim “filozofima”! Težak je ovo put, jer student “pulastrić” ,  s filozofskim ambicijama, i nakon desetlieća provedenih studirajući, i sa  svim akademskim titulama  u torbi, ne može poć na Zavod za zapošljavanje, pokazati svoje akademske diplome, i u ime Zakona tražiti zaposlenje ili novčanu naknadu za uloženi trud, ili da uopće ima  ikakvo pravo i na minimalnu novčanu nadoknadu – za preživiti. Kad se to shvati; kao i da je nužno žrtvovati godine, i godine, desetlića, teškog intelektulnog napora da bi svladao filozofski jezik/terminologiju … , onda je jasna stvar da od 100, ili 1000, ili 100 000  … koji su na početku krenuli kao filozofski kandidati na filozofsku utrku na cilj stiže  možda  jedan ili dva kao “pečeni” filozof imena vriedan (ako i oni prežive?). Ostali su pali na putu, završili u jarku, “sretno se oženili”, ili su otvorili Pizzeriju te eto imaju nešto i nekoga za zabavu; nekoga da bi ga mogao “po sudovima potezati” (to im je sva “filozofija”.) A najveća većina početnih studenata  filozofije s vremenom postanu  brbjave  intelektualne  prostitutke u nekoj TV  sofi davajući “stručne” saviete  mutavima i sliepima. A da, mnogi se pritoče i postanu neka vrsta časnih učitelja, nastavnika, ili predavača pa onda to zovu “filozofija” (a samo su nastavnici- predavači, papige, dakle! Brkaju pojam predavač, na ovoj ili onoj razini, predmeta filozofije sa  filozofsko stvaralačkoj aktivnošću kao takvom, a nisu sposobni napraviti ovu distinkciju. Ili  možda namjerno izbiegavaju distinkciju, a sve s ciljem bi se kitili tuđim perjem, da bi bili važni, školovani “filozofi”, kume moj, ništa manje! Da bi se pokazali i dokazali da  su inkarnacija čistog Razuma (jer eto imaju akademske titule! Gle kako su ih naredali kao Staljinovi generali svoje titule na kolaretu u prvomajskoj paradi u Moskvi. Titule su, titule, pa i ako po školskoj reformi Steve Šugavoga, kazat će neki Hahahhaaa!.) Oni tvrde da su ”prosviećeni i napredni”, moderni su bogoštovatelji boga Razuma. I tako, na tome kiču, oni prave karieru. OGAVNO!!! TO JE  INTELEKTUALNA   PROSTITUCIJA!   TO NEMA  VEZE  SA  POŠTENIM  INTELEKTUALCEM, IMENA  VRIEDNIM,  A  NADASVE NE SA  ONIM  ČIJA  ŽIVOTNA  STRAST, ZVANJE , POSLANJE  I  ZADATAK JE :  BEZKOMPROMISNI  FILOZOFSKI  ŽIVOT, t.  j. NAČIN ŽIVOTA,  POSVEĆEN   RACIONALNOM TRAŽENJU  ISTINE,  ISTINE  I SAMO ISTINE.  TE  ONO  ŠTO  NAĐU  TO PRAKTIČNO  ŽIVE  I  TO TEORETSKI  BRANE I  SVIEDOČE. ) Ovi “filozofi” brkaju  pojmove, ne prave distinkcje između : nastavnik, predavač, profesor  (što je struka  i izvor sredstava za život) od izvornog filozofa  teoretskog  putnika – patnika; koji često  kaže : “svako veče mislim hoćuli se sada odmah ili sutra baciti kroz prozor? Ili da se obiesim?” (L.W.) Razlog? Jer ne mogu … riešiti …). To ne pravjenje distinkcije između : nastavnik, profesor, predavač i filozofa, najčešće je obični skriveni bolesni kompleks niže vriednosti; zloba i zavist  ( naime, učitelj je ili predavač iz predmeta filozofija) pa je dovoljno drzak da to prodaje pod “ja sam filozof” , dakle prodaje jaja za bubrege! E, jadne li ambicije!

Dakle, za čovieka nema teže “sudbine”, “prokletstva”, ili sreće? (Zavisi kako se uzme, ovisno o tome kakvu relaciju netko ima spram svojoj existenciji, svom bitku…  ? Gdje, kako i za što  … ) kao i – slobode  od ove! Biti rođen –  “osuđen” misliti svojom glavom, biti samosviestan o veličini i suštini  vrste čoviek, biti sviesni nosilac filozofske racionalne krune, sviestan tereta i rizika  na ovom nezahvalnom  putu. On svejedno,  i  bez dvojbe – pa ako i sizifovski – gurati svoju stienu uz brdo, na vrh, do vidikovca! pa što bi’ , bi’: NAPRIED! Pa makar pukla stiena  ili glava! Ili ako pak, sve ostade  NEGDJE u jarku pored puta; SVEJEDNO! Substanca ovog puta je privesti misao valjanom koncu, pa i ako ona skončla filozofa – SVEJEDNO! Ali on ne izdaje svoju bit, on gura svoj kamen/stienu – NAPRIED, to racionalno živinče (“rational animal”, Atistotel). Nije to lako, težak je to PUT I posao! Misliti to BOLI!  SVAKI  KORAK KRVARI,  I OSTAVLJA  KRVAVI TRAG NA PUTU ! GLE TRAGOVA!  GLADNE  HIJENE  GA OBLIJEĆU , I ZAVIJAJUĆI  VUKOVI U DALJINI mu jedini “prijatelji”  NA TRAGU, al’ istinski filozof izbora nema! I nikad se ne predaje. Tako se Jakov – bezbožnik- cielu životnu noć, na život i smrt, s grmom hrve!

E sad, ( ponovno natrag )  kad tkz. obični, normalni, čoviek susretne nekoga  tko  mu pruža ruku i pita : “ Dali ti znaš da je ovo ruka? Dokaži ako znaš!”. Što sablažnjeni  upitanik može nego kriknuti:  “A, evo ga! “Filozof”! I optuži ga: “Ti si filo-zof”? (hrv. mudroslov). ( Što ova reakcija upitanika znači? Ona je samo odbrana od straha koji ga mori dok misli: “ovaj je mudar i pametan, a ja sam neuka budala”, te ga svim silama mora pokušati pobiediti, i poništiti, omalovažiti i izbrisati, te udovoljiti svojoj niskoj strasti u tom nadmetanju “tko je jači?”. Tu se, dakle, radi o – vlasti! Tko je jači drob ili mozak? Filozof zna odgovor i NE ŽELI UČESTVOVATI U OVOJ “filozofiji”, to je filozofija za demokrate, po ukusu većine, to  je i  sadržaj demokratskog pojma “filozof”. Ovo nije samo šala, nego je svakidašnja “filozofija” mržnje i prezira, ona je i  Sokrata  – osudila na smrt! 

Baš je glupa ta sirova, čoporasta rulja! Te će priezirno govoriti:” mi znamo, a on je “fiiiiloooozofff!” “ Umiesto da reče : “Daj  pomozi nam kad  već imaš oružje i oruđe! Pomozi i nama tko  čoporno srdcem “misli”; te  smo sužnji naših emocija; em’ smo piromani, em’ smo vatrogasci. (A to znači stalno stvaramo svađe i gasimo svađe, i stvaramo nove … i tome nema kraja. Tako živi, i tako se zabavlja, tko sa srdcem “misli”.) Neće taj tražiti istinsku-ljudsku relaciju i kazati : “Daj pomozi nam da racionalno, razborito , razumno-korisno riešimo i ovaj praktični spor, a kamoli da bi bili zainteresirani za problem tipa: “dali je ovo ruka ili nije”?

Ponovno filozofija kao takva, već sama u sebi, korisna je vrsta – “umne gimnastike” (pa ako i ne momentalno, konkretno i materialno korisna, ali je korisna, korisna je iz razloga jer je to tipičan izraz istinskog, suštinskog, života vrste “rational  animal”(Aristotel). Ova je aktivnost, sama u sebi, i po sebi, intrizično dobra/pozitivna, (kao takva moralno je neutralna), i ima svoju vriednost, pa i ako iz početka, naočigled, izgleda i suvišna, i ne potrebna, kao i iritantno ne jasna, te izgleda da je još i jalovo dangubljenje. 

PITANAJA? KRITIKA? PROTESTI…?

Q.: Ti nam tu nešto pričaš o znanju, ali to je samo  u znanstvenoteoretskom (epistemološkom smislu), to je, možda opravdana, teoretska kritika znanstvenih teorija , koja je nužna je jednu malu skupinu stručnjaka … , ali što će nama to? Čudi me da nisi ni spomenio onu za čovieka najvažniju stranu znanja, naime:  ćudoredno (moralno) znanje.

M.: Namierno sam ovo izostavio, a razlog je izkustvene naravi, naime; malokoga, ako ikoga danas? , uopće zanima moral. Jer moral je definiran ideologijom koju skoro svi sužanjsko sekularistički-demokratsko sliede, koju je ateist Frojerbach defininirao: “ čoviek je ono što pojede. Kako jedeš tako i misliš.” Misao je da baza (stomak, materija, konkretne fizičke potrebe i prohtievi…)  diktira  ljudsku nadgradnju (mozak, misli, ideje, ideologije, moral). U svojim različitim variantama, ova ideologija, diktira svietonazor, vriednovanje i moral na Kugli danas. Stoga nje popularno pričati o moralu iz filozofske perspektive, ali ako ima zainteresiranih samo se javite pa ću ja sliedeći put (ukratko) iznieti sve relevantne moralne/etičke  teorije koje potom možu biti predmet za debate i diskusije.

E.: ja bi započela sa “10 Božjih zapoviedi”. I o onemu “Ja sam koji jesam!” , a ti misli (ili ne misli –  to je tvoj problem!) koji sam.

M.: Ok, ovo je izrazito religiozna  želja. Ako ima kandidata slijedeći ću put sažeto predstaviti i obrazložiti kao Tomas av Aquino obrazlaže i argumentira svoje uvide  da “svi putovi, sve okolo nas, sva  stvarnost, nam jasno govori, i sviedoči da  Bog  doista postoji.  To nije znanje u epistemološkom smisu, nego u vierskom, ali je doista uvierljivo i (skoro) kristalno jasno. Ako ima zainteresiranih kandidata, recite, pa će mo uzeti ovu temu.

R.: Ma, daj, nemoj ti meni (t.j. nama) ovdi soliti pamet!

M.: ja ne solim nikomu pamet, ali svakoga potičem da VIŠE  KORISTI  svoju pamet, zato smo tu. A ja inače solim  – srdele, da budu slane srdele. One su izvrsne sa zelenom menestrom, to nam je jelovnik za  sliedeću subotu. I ti možeš doć AKO PLATIŠ  ULAZNICU! (Više o tome vidi na:  I DIO, subotnji program.)

 DA   ZAPOČMEMO  S  RADOM!

UVOD

Ovaj put, aktivnih i cieloživotnih, slobodnih i osobnih misli sačinjava čitavi program i RAD na ovom putu. Ideja je da se ovako: dragovoljno, spontano, ne obavezno, ali ozbilno i najozbilnije kao u školi ili na radnom miestu, okupljamo (ako, i (u)koliko tko želi, može, izdrži, pronađe svoj razlog za nastaviti…) poradi aktiviranja i kultiviranja ljudskog duha, s ciljem da bi tako živili više našu ljudsku essenciju (suštinu). To se, ovdje, ostvaruje načinom života kojeg sam već opisao. Ovdie nema nikakve obaveze …, a “uskočiti” se može (t.j. uzeti onaj dio koji ti odgovara) po potrebi i interesu. Ovdie imamo prostora za socialno i ne obavezno druženje, ali ga strogo dielimo od radnog prostora. Ovo se može uzeti samo kao subotnji “teferič”, ili kao na poziv na radikalno preispitivanje svog  životnog  stila. Uzet  naj konkretnije i profesionalno to bi bio filozofski odnos sa svietom i životom (kojeg je B. Russell okaraktereziro kao “Sightseeing”, to je odnos čovieka sa svietom i životom, kao onaj koji turist ima u svietu, on je “sightseer”  na “sightseeting-u”.  To je cieloživotno (životnodugačko) putovanje i promatranje svieta kroz  intelektualne “naočale”,  promatranje MOGUĆIH SVIETOVA (svietova mogućeg, svietova mogućnosti). Ovo je za vrstu čoviek, za ljudsko biće, tipičan način života, na koji smo pozvani, mi tako živimo naš sviesni i promišljajući tipično razumno ljudski način života, i tako ostvarujemo svoju ljudsku essenciju (suštinu). Ovaj način života je suprotan životnom stilu konformizma, potrošačkom i ne reflektirajućem nabačenom nam načinu života , asa malo ili čak  bez promišljanja kojeg je Sokrates okaraktzirao kao “život ne vriedan življenja za ljudsko biće.” 

 Aktivno misaoni i sviesni život je tipičan ljudski život, a uzput je još i: koristan i zabavan, zato vas na njega pozivam!

 D O B R O D O Š L I !  

Inače, ovo nije nikakva mystika, čarolija, tajno družtvo, mutni način da se dođe do velikog utržka… ne! Ovo je samo  NAJNARAVNIJI, I NAJNORMALNIJI , a u današnjem svietu zatrti – NAČIN ZA ČOVIEKA KAKO  RACIONALNO, PRAKTIČKI I STVARALAČKI  ORGANIZIRATI SVOJ DAN-ŽIVOT, sve na bazi  “common sensea” (zdrave pameti.)

Znači, i samo letimični pogled na Sadržaj (“ I DIO ” daje  čitaocu uvid da se ovdije baš toliko i ne radi, o nekom genialno novom uvidu ili prodoru u dublje misterije stvarnosti, (već čujem “mudroslove-sveznalice” kako komentiraju: “ evo, čoviek upravo, i ponovo, otkrio i kotač i toplu vodu! Zaslužuje, dajte mu, Nobelovu nagradu!”. ) Na ovo ja odgovarama: 1) Svakako da se ovo može uzeti kao stil života, ali, 2) istotako se može uzeti samo neki dio koji baš tad i tom čovieku treba, i ništa više, ili, 3) može se ovo uzeti samo kao neka blaga priporuka i liepa želja. 4) Ja znam iz osobnog izkustva da ovo VIŠE DAJE NEGOLI ŠTO NA PRVI POGLED OBEĆAJE!  te zato srdačno  i žarko priporučam.  5) A nadasve je važno vidieti cielinu , t. j. : I DIO, i II DIO, kao i  III DIO. To su sasvim različite teme i ambicije, (pogledaj pa se uvieri, i prosudi što je , i dali je išta , za tvoj ukus i potrebe) koje se mogu kombinirati ili spojiti u jednu cielinu.

Sad, kad sam ovo pojasnio, prelazim na :  II DIO.1.  U V O D 

Štovani (supatnici… sps! op! pops! – oppss! ispričavam se ! ) štovani suputnici!

Pozdravljam vas i želim vam dobrodošlicu na ovaj naš bezkrajni i zagonetni put, put tipičan za svako sviesno i racionalno budno ljudsko biće, put koji; premda na prvi poged, i banalno-površno gledajući, izgleda kao neka neozbilna i neodgovorna  “Zgubidanova” igra; ali,  ona je , i te kako, ozbilna i važna aktivnost za svako zrelo, zdravo, ozbilno i ćudoredno odgovorno razumno biće.

 Ovaj je put popločen viečnim pitanjima: “Odakle  …, kako …, zašto … i kamo … ?”. Već Staro Grčki filozof Aristotel ga je definirao kao “čoviek je po svojoj naravi radoznalo biće, on želi znati, traži znanje, spoznaje, odgovor.” Premda je žalosna istina naše egzistencialne  nužnosti uviek bila (a danas nadasve) ograničena na temeljnu borbu za opstanak; ili kao danas u ekonomski razvijenim družtvima se svodi na bezglavo i stresano “skakanje i lutanje” ili pak pasivno konzumiranje materije koje , sve više  i više,  čovieka pretvara u zoombija; u svakom slučaju: NE RABI ON SVOJE ESSENCIALNO I NAJJAČE ORUŽJE – SVOJ RAZUM; nažalost, većina ljudi (svak ima neki svoj razlog) zanemaruje ovaj put, ili pak, tad i tad, tu i tu, malo tapkaju ovim stazama, te se umori i odustane. Kažu “da  misliti boli, a da nije ni izplativo!”, to su tkz. obični – mediokrati – ljudi (dok oni tko “buba”  na sveučilištu s ciljem da osvoji neku akademsku titulu, da postane stručnjak koji se visoko cieni u družtvu: te dobije novac, status, vlast: odvietnik, liečnik, inženjer… ovu klasu NE priznam za intelektualce! jer to su samo karieristi, oni nisu slobodni mislioci). 

Ali bilo je, i ima, onih tko misle svojom glavom; oni se pitaju i misle nužno-DRAGOVOLJO – čitavi svoj žvot, i profesionalno (a ta aktivnst uopće nije nikakva profesija!). Nemaju oni nikakvu materialnu naknadu za svoj teški umni rad. A nerietko su i šikanirani, i progonjeni, a redovito su krivo/nikako razumieni, te prezreni od najveće većine “vriednih” graditelja vojne industrije, i mentaliteta kupi-razderi-prožvaći-po*e*.) Oni ne rade zbog:  visokog statusa u družtvu, zbog novca, ili vlasti … , nego jedino zato jer to moraju vođeni porivom nutarnje nužnosti. Živeći tako, spontano i naravno, oni stvaruju svoju ljudsku essenciju (srž, bit, suštinu). Jedina snaga, poriv i motiv koji ih upućuje na taj – za racionalno biće – put je ljubav spram spoznaje, pokušaj traženja odgovora na sva čuda našeg postojanja (existencije kao takve). Kad su neki prirodoslovci u Staroj Grčkoj započeli postavljati pitanja ove vrste bili su oslovljeni kao filosofi (gr. filo-ljubav+sofija – mudrost). Potom je ovo stablo razširilo svoje grane, i korijenje, u svim pravcima, te je danas pojam postao višeznačajan, teško definiran, a najčešće omalovažavajući izrugivan (od zlobnika, zavidnika, prezirnika …, i onih koji uopće niti ne poznaju bit onoga o čemu pričaju). Svejedno, radi se o tipično ljudskoj  RACIONALNOJ aktivnosti uzetoj, (ne KAO  AKADEMSKI SNOBIZAM, ili kavanske ćakule i “mudrijašenje”; ono u stilu: “čoviek zasieo uz vatru, zadivanio, te odbaca dimove, i “objašnjava” koliko buha daleko može skočiti. Ili, pak tvrdi da je janjetina s ražnja daleko bolja od kamenica i vina …”, te daje “saviete” na dugo i široko …) kao ŽIVOTNO  VAŽNA , I CIELOŽIVOTNO  DUGAČKA NUŽDA ZA OPSTANAK. OVAKVA aktivnost ima  intrizično (sama u sebi, i po sebi) absolutnu pozitivnu vriednotu. Plod ovih aktivnosti rietko rezultira nekim genialnim sustavom, teoriom … (kao na pr.: Platonov dualizam, Descartesov ; sumljam, dakle postojim; Kantov “Što uopće možemo znati?”, Humeov: skepticizam …, Husserlova ; fenomenologija ; M. Heideggarov “Being and Time”;  Wittgensteinov: “Tractatus” …) , možda u ovom smislu i nije najvažnije uistinu biti prizat kao filozof, važnije je (po mom  mišljenju) RAZLOG  ZAŠTO  X TVRDI TO ŠTO TVRDI, KOLIKO ŽIVOTNOVAŽNA NUŽDA STOJI IZA TIH UMNIH VRATOLOMIJA I RATNIH  POHODA. KOLIKO JE  UISTINU ISKRENA , I NUŽNA TA BORBA. TEK KAD JE , I KOLIKO JE , TA  BORBA  NA ŽIVOT I SMRT, TEK ONDA JE ONA I ISTINSKA  FILOZOFIJA ; PA MAKAR TO BIO  I MRZOVOLJNI SHOPENHOWER, POMAHNITALI NIETZSCHE; u  SVE SULJAJUĆI PYRRHON; BALANSIRAJUĆI NA GRANICI , KANDIDAT ZA SAMOUBOJSTVO, WITTGENSTEIN.

 U svakom slučaju, analitička filozofija  zahtieva da ; prvo i prvo, neovisno o tome  ŠTO hoćeš tvrditi; TREBAŠ  to tvrditi jasno; logički ispravnim argumentima, i jezikom jasnoće koji je bio Sokratov ideal, tek kad ovo imaš onda možeš tvrditi to što već imaš kazati. Ako ovo nemaš onda si “filozof” ( u narodnom smislu) i “filozofiraš”, ili si političko brbjalo pohlepno za vlast, novac, i glancaje svog grandiozno egoa, a od 100 rieči jedva da 10 20 % UOPĆE  išta tvrde, ili substancionalno govore . Bože, poštedi nas ovakvih  “filozofa”! A pune su ih sofe i fotelje u ulogama “experta” savietnika na TV … panelama, poznavaocima … na družtvenim mrežama, u tisku… . 

U tekstu koji slijedi niže viditi će mo neke rezultate od klasičnih misaonih putnika na ovom putu. Te misli, uobličene u različitim sustavima, imaju raznorazne smiernice, argumente, uz pomoć kojih su oni opisali svoje uvide, uvierenja i zaključke s ovog misaonog puta. Kolikogod zanimljive bile njihove nam teorije ne serviraju neke definitivne odgovore, ali su poučne i truda vriedni primjeri kako bi moglo biti, ili kao možda jest, te su nama nadasve sugestija da i mi – tražeći slabe i kritičke točke i karike u njihovim argumentima i sustavima – idemo dalje na tom tipičnom putu za razumna, radoznalog, promišljajućeg, pitajućeg čovieka, a ne da sebi dozvolimo se korumpirati porukama okoline, da ne dozvolimo pasivnost i lienost uma pretvarajući nas u komfornu bljutavost lienih umova, tko samo žvače i preživa tuđe nemisli. “Ovakav život nije vriedan ljudskog življenja”, poručuje nam Sokrat. Te prije nego je dragovoljno popio otrov dodaje: ” Ja slušam i slijedim moj “diamonia”” (nutarnji glas koji mi kaže što je ispravo raditi, kako živiti, i ne mogu pogriešiti”) .” Ja odlazim, a vi ostajete, tko je dobitnik, a tko gubitnik – to će mo tek viditi!”, i ispi svoj kalež  istine.

Dok čitamo diela ovih mislioca, važno je imati na umu da, i , ma, kolikogod njihove polazne premise, teze, sustavi, uvidi ili postulati… izgledali čudni, ne potrebni, i, na prvi pogled, ne shvatljivi, budite uviereni da su vriedni umnog napora. Ali nisu ti rezultati Biblija (religija) nego su to samo misli promišljanja, pokušaj orientacije u ovom svietu, na ovom putu u kojeg smo ubačeni. Cilj pokušaja stvaranja razumnih sustava je da bi se pokušali pravilno orientirati, a možda i – barem donekle – razumieti ovaj sviet, koji nam najčešće izgleda neshvatljiv, kao da postoji kroz govor/sviedočanstvo neke tajne; relacija izgleda a)  naša sviest odjednom konstatira: “a ha! Dakle; ovo sam ja, b) ono tamo je sviet  izvan mene u kojem se evo nalazim. (Koja je relacija između a) i b) vidi niže o Kantu, Wittgensteinu, Hume, …) .  Zar nije najnaravnije i najnužnije da čoviek ne dangubi, nego da se odmah upita “Odakle? Tko? Što? Kako? Zašto? Kamo? … i da odmah započmem rabiti ono sredstvo, oruđe i oružje koje mu je prvo pri ruci, a koje je ujedno i najsnažnije, i koje je izraz najnaravnije mu reakcije na sviest o postojanju; te da to oružje odmah upotriebi kao svietiljku, štap i kompas na ovom čudnom putu svoje egzistencije – da rabi svoj racionalni razum, a ne da ga utrne i nastavi žvakati i buljiti  u zid lažnih siena  i obmana (u smislu Platonove pećine) – 2025. u TV… – ? 

Razmatrajući ovako ovo najjače i centralno oružje koje posieduje vrsta čoviek, lako se može doći do zaključka da je čoviek već u ranu zoru, i već u prvom proljeću, svog postojanja na Zemlji, došao do uvida “a ha! ovo je moje najjače i najsigurnije sredstvo opstanka i sretnog života” te ga odmah počeo rabiti, brusiti, usavršavati… . No, daleko je ovaj zaključak od poviesne istine, naime: prvo je bio prisiljen rabiti svoje noge, te potom i svoje ruke; popeti se na stablo, donekle artikulirati svoje emocije, skinuti se sa stabla, u borbi prsa na prsa pobiediti divlje i agresivne zvieri, pronaći pećinu prikladnu za prispavati, izbrusiti kamenu siekiru … , otkriti vatru, … ,  da bi polako započeo formirati i razvijati svoj čoporni život … . Svladavši donekle sve te teške okolnosti, na red su došle one nesavladive; grom, stiela, orkani i zemljotresi, zarazne bolesti … , te nesavladive sile pokoravju čovieka, i on reagira emocionalo, t.j. daje im nebesko (religiozno) značenje i one postaju bogovi (skupilo se samo na Olimpu 100, 1000 bogova i božica. To je neracionalo, emocionalno, sužnjičko i praznoviersko razdoblje, dakle, čoviek nije započeo svoj hod Zemljinom korom sa papirusom u ruci i sa olovkom iza uha. 

Dugo su nebom hodali ka zemlji pognuti teški, mračni i mrki oblaci, vrhovima brda jedva  vukući svoje drobine kao  ogromne miešine pune vodenih stij da bi nemilo na ljudske glave slievali, ali ljudska racionalna iskra ipak nije prasnula, niti se je u misaoni oganj pritvorila. I moge su vode tiho stoliećima tekle, i riekama u jezera i mora se slievale. Al’ ljudsko  racionalno oko i dalje je spavalo začahureno u svom sužanjskom praznovierju sanjajući mirni san nevinoga; sve dok ga Herakleitosove rieči: “Nitko ne može dva puta u jednu i istu rieku zagaziti” ne probude.

Vrieme je teklo, a ljudski je razum i dalje spavao svoj duboki san, sve dok se neki prirodnoznanstvenici nisu drzli pitati “dali je, ono što sieva … ,  dali je ono doista neka nadnaravna sila, bog? ili je samo neki naravni zakon prirode …?”. To se je prvi put zbilo negdje na obalama istočnih Grčkih kolonija (Jonski filozofi, o tome vidi niže). Tu su se počeli buditi prvi kritičari emocionalnog i religioznog odnosa sa svietom. To se razdoblje smatra kao rođendan racionalnog razuma ili filozofije (barem naše Zapadnjačke), a ustvari oni su samo bili slobodni prirodoslovci koji od tad više  nisu prihvaćali robstvo straha, kao temelj religioznog vierovanje. Nisu više polazili od svojih emocija … da bi objasnili i pojasnili sviet okolo sebe, nego su počeli rabiti svoj racionali razum, postavljati pitanja, promišljati, tražiti odgovore. Ta je umna aktivnost stvarala filozofske škole različitih uvierenja i svietonazora (te škole su rasle kao gljive poslije kiše). Tražili su odgovore na pitanja o svietu okolo sebe, i o najboljem načinu kako se odnositi spram stvarnosti koja ih okružuje. Tako su se pojavili materialisti, epikurejci, stoici i cinici, Sokrat-Platonisti, Aristotelovci … Novi platonisti.

Kako se je ta slobodna misao dalje razvijala (sve do našeg doba), o tome sam ukratko, i ono najvažnije sažeo niže, vidi o tome u nastavku.

 Uviek  je bilo sviesnih i samostalnih ljudi koji su smatrali da za čovieka najtipičniji i najvažniji posao, ipak nije fizički/materialno-praktički rad (kolikogod on bio prva, nužna i polazna točka za svakidašnji opstanka) nego da je to umni napor. Ova je vrsta ljudi postavljala pitanja, kritički je analizirala odgovore, a taj je rad rađao nova, i opet nova, pitanja koja su se s vremenom smirila u nekoj teoriji, sustavu  ili svietonazoru. Tako su ljudi tražili, i formirali različite teorije na pr. o etici, estetici, epistemologiji, političkoj filozofiji … To je  intelektualna aktivnost onih koji traže istinu o svietu zbog istine same,kao primarna aktivnost vrste čoviek (a što je intrizična vriednost).

 Nasuprot ovoj ljudskoj aktivnosti, i načinu života, stoje: “vriedni skupljači kojekakve materije; njihov rad se sastoji u tome da oni prvo skupljaju komade materije na jednu hrpu; pa je potom prenose na neku drugu hrpu; pa na treću … i.t.d. “, tako je B.Russell okarakterizirao (pa ako i ironično) praktični i konkretni rad. Na što ovi prozvani odgovaraju: “ vi ste samo prave i istinske “lienčine” od koga nema nikakve koristi, vi niti ne želite producirati za čovieka nužne potrebštine, vi sabotirate ljudski bitak i onemogućujete rast i razvoj družtva i zlorabiti svoje vrieme, korumpirate svoju ljudsku narav, bit i suštinu života, osim toga još ste i loš primjer za mladež. “Jer čoviek je ono što pojede, hrana – materija je bitna, a ne duh, ona mu određuje misli.” (kako reče ekstremni materialist Frauenbach). Druga strana odgovara: mi sliedimo ljudsku racionalnu i moralnu stranu života; vršimo svoje istinsko poslanje, sve po diktatu svoje sviesti i saviesti – i stoga smo nepogrešivo na ispravnom putu, to je istinski razlog ljudskog postojanja, a ne kako nas  vi “vriedni” moralisti karakterizirate zbog vašeg kratkovidnog i subiektivnog uvierenj. Naš je stav da: kad si je čoviek sebi osigurao temeljne potrebe za život tu je  STOP! Prestani fizički raditi i skupljati na hrpu kojekakve male igračke za velike idiote – a počmi MISLITI! Rabiti svoj razum. To je za čovieka primarni rad, jer, kakav je to rad;  dangubiti u tvornicama montirajući automobile, ili kojekakvu nepotrebnu tehniku, i stvarati kojekakve otrove i opiume koji uspavljavaju, pasiviziraju, te zombiziraju ljudski razum. Zar je racionalno ili moralno opravdati životni stil koji kao vrhunsku vriednost i cilj svog postojanja ima “stalno povećavati BND, da bi mogao udovojiti svojoj nastanoj požudi za bezkrajnim posiedovnjem materije, eda bi na taj način dao smisao svojoj opstojnosti (životu)”? Tko može u ovu zabludu vierovati? Odgovor: može samo onaj tko je svoj razum poslao na godišni/životni odmor, a svoj život predao u ruke skrivenih predatora. 

Stoga, se treba ugledati u pravog  “lienčinu” na pr. Sokrata: neće taj na posao (od : 09.00 sati do 17.00), on rađe provodi svoje dane i cieli život na trgu debatirajući s prolaznicima o kritici/analizi jezičnih pojmova, ili kako Diogenes koji je živio u bačvi na trgu i time tvrdio nužnost askeze i vlastitih misli umiesto komfora koji pervetira i uspavljava misao, i time otuđuje (alienira) čovieka od sebe samoga. Rad, prvo i prvo, znači misliti svojom glavom, a nužni uviet ovog rada je askeza – pa čak i povremena glad! Sve to izoštrava i oplemenju duh, karakter, čudoređe i  oplemenjuje misao. A radno mu je vrieme; stalno i svuda!

Primjer rezultata tih napora imamo i u niže opisanim  sustavima. To je vriedno pročitati, ali dobro je imati na umu da su to ipak i samo misli nekog pitajućeg i ne mirnog duha. Te umne vratolomije zaslužuju našu pažnju, vriedno je da im poklonimo naše vrieme i napor našeg uma, jer one obogaćuju našu maštu, šire perspektive i vidokruge našeg racionalnog obzorja, tako iztražujemo sviet mogućega, treniramo naše verbalne “mišiče”,  širimo granice  znanja i spoznaja, ali ono NAJBITNIJE  za nas je pitanje dali (i koliko) te misli pokreću, obogate i u nama stvore naše osobne zaključke, misli, i tekstove s ovog puta. ( Ako je odgovr “da, ipak se kreće!” onda  je to istinska nagrada  i “doktorska/profesorska dizertacija” zaslužena  nagrada, ne zbog prođenog formalnog akademskkog puta, nego zbog istinskog viernog hodanja ovom ljudskom stazom, koju neki zovu “filozofija”. Akademske titule, odlikovanja i formalne fraze izpraznih rieči ovdje nisu bitne; ono jedino što je bitno je: sinteza misli, osiećja i uvierenja; spoznaja da znaš da si kao čoviek na pravom putu; koji je ujedno i sredstvo i  cilj. 

Važno je imati na umu (odnosno praviti jasnu distinkciju) između osobnog, subiektivnog, uvierenja o znanju na  pr. u: x, y, z … , i obiektivnog znanja o: x, z, y, … i OBIEKTIVNIH mogućnostima dokazivanja i KOMUNICIRANJA svojih tvrdnji i uvierenja o tom znanju. To znači da bilotko, svatko zainteresiran, može postići, dokučiti ili se uvieriti u tvrdnje o: x, z, y. Ako ovo ne možemo  – onda je to “znanje” samo za “spašenog”. (Nije  ni to zgorega, ima i to svoju praktično životnu funkciju, a to se nekad izrazuje pod parolom: “Treba živieti, a ne ić uokolo i predikati! Ne ruši ljudima njigove laži, od im je kruh svagdašnji! Svete krave, nam životno mlijeko daju! Što će nam tvoja istina!? Od laži se živi! Od istine prazan stomak, a za Istinu – se umire!“. 

Sažeto: od istine se gladuje, zbog Istine se umire, i od svieta otuđuje (na pr. Isus), najrašireniji svietonazor je onaj praktičkno – materialistički , skučeno-egoistički i komotni, te ne osobno promišljen način života, to NIJE FILOZOFSKI odnos sa  svietom. 

         U jednom poviesnom “trenutku” , u  skoku, ljudima je dosadilo  vierovati , te se mašili razuma – i počeli filo-zo-firati. 

Kao što rekoh, nismo mi prvi primjerak dvonožaca tko se, hodajući ovom bezkrajnom životnom stazom i tako sliedeći svoju ljudsku suštinu, racionalnost, radoznalost i sviest o važnosti svakog našeg odabira, debatirajući, promišljajući i pitajući se pri svakom nam novom koraku “dali je ovo … točno? Moguće? Ispravno? Logički važeće? … i tako hodajući  bezkrajnim mogućnostima naših umnih staza; stalno sve dalje, i dublje  ponirući u još subtilnije intelektualno-jezične dosege reflektirajući čoviek živi svoju autentičnost, tipično svoju ljudsku narav, svoj racionalno-ćudoredni ustroj, pokušavajući tako barem malo jasnije osvietliti put kojim korača, u nadi da za sobom ostavlja barem malo humaniji trag od svojih predhodnika. Tako ja razumijem, i tumačim, poviest filozofskoh hoda, te se – skupa s vama – želim pridružiti (ako i samo na kraći “španciren”) tom hodu (zovi ga – ako ti je baš potreba – bezbožno hodočasničko pitajućem puta). To je naš program.

PITANJA?

A. : Dali je to opasno?

M.: Da, opasno je!!! Vrlo je opasno. Što ima opasnije (točnije rečeno, što uopće može biti opasnije) od početi – za ozbilno – rabiti svoj razum! Nož na stolu, strojnica u podrumu, atomska bomba u podzemlju nisu opasni predmeti – sami po sebi, ali su i te kao opasni u rukama opanih i opakih ljudi.

A.: I što to ima veze s filozofijom?

M.: Ima ovakve veze: prema Sokratu (i ne samo prema njemu!) ljudsko biće je destruktivno, i želi zlo, i čini zlo (u moralnom smislu pojma) samo i jedino iz razloga jer (i dok) ne zna što je dobro (to je naješće  iz razloga jer brka pojmove, živi u lažnoj umišljenosti da  “sve zna i razumije pa je eto mali nepogriešivi bog), na pr. živi u uvierenju – koje mu je indoktrinacijom … , reklamno-ideološkim terorom cenzure o “raju” na zemlji putem … ideologije x, z, …-  kako se treba ponašati, živiti i usmieravati svoj život, misliti … ) i zato se ta  žrtva, ta ne sviesna od sebe otuđena osoba, ponaša destruktivno i zlo. Lijek protiv ovoga je poučiti, dokazati, osviestiti, prosvietliti tu osobu da  sazna što je ustvari dobro, i tek tada, potom, će osoba  postati sposobna i ČINITI dobro. U tu svrhu Sokrat priča o svojoj metodi pojmovne analize … . 

A.: Daj primjer!

M.: Sokratov je primjer u jednom pitanju: “ Što je  za čovieka bolje da živi svoj život kao sretno prase (svinja) ili kao nesretni Sokrat?”. Što ti misliš?

A.: Pa, kao sretna svinja, jasna stvar!

M.: Svinja je metafora za (recimo to pojednostavljeno) sve ono što nam “easy life” nudi, a Sokrat je metafora za racionalnog, razboritog, umnog i moralnog čovieka, filozofa … . Dali bi , s ovim pojašnjenjem, još uviek birao sretnu svinju kao ideal i životni stil?

A.: Absolutno!

M.: Ali, ti si time poništio i smrtno ugrozio svoju bit, svoje poslanje, svoj razum i moral, samog sebe, ti si time napravio jednu vrstu  samoubojstva. Zar ti je to cilj? Zar nisi obmanut? Marioneta u rukama nečijeg interesa? Zar s tom sviješću  možeš mirno spavati?  Dali bi i sada , i dalje birao svinju?

A.: aaa,a a – a.

M.: ima nade!

Y.:  Ne zanima me predikanje i moral, pa i ako dolazi od razumnog čovieka. Guši me i ugrožava  moju slobodu : “Čini sve što želiš, bilo što da je to!” . To je sloboda , i to mi ti želiš oduzeti u zamienu za tvoj mučni i tieskobni svijet “kristalno blistavih jasnoća, i ćudoredne preuzvišenosti!” NE!  Sve je relativno!

M.: Evo ga ! Tu je sofist, cinik, trgovac  preživio je  2000 godina, tu je i hoće svietom vladati unovčujući svoj intelektualni kapital. “Donesite 200 litara kipućeg olova da mu na glavu izlijem! Ne  za ovakve nema lieka – i nema ti miesta na našem putu. Ti si smrt – MRŠ!”, rekao bi Sokrat.

MI  IDEMO  DALJE!

 Već sam pokret duha, naš hodovno-intelektualni hod, već samo formiranje i preciziranje novih i jasnijih pitanja je intrizično pozitivna aktivnost, to je zato jer aktiviranje i rabljenje našeg bezkrajno potencionalnog sredstva – oružja – razuma, pri čijoj aktivnosti smo “kao riba koja pliva u bezkrajnom oceanu”, i kao “ptica koja slobodno para beskrajno nebo”,  t.j. cielim bićem znamo da smo u pravom elementu, da živimo naš autentični život, da smo na pravom putu, te i uprkos svom naporu mi smo ispunjeni bezkrajnim, i stalno novim, otkrivanjem, divljenjem i čuđenjem, i opet otkrivanjem, t.j. pomicanjem naših spoznajnih i jezičnih granica, kraće rečeno; mi tako živimo našu autentičnu ljudskost. Zar, za ljudsko biće, uopće ima išta što bi mu trebalo biti važnije, nužnije i prieče i prvotnije, na što bi trebao usmieriti svoje energije, aktivnosti i vrieme ? NEMA! Zbog te važnosti vas zovem na ovaj put! Pa da krenemo!

Mi ljudska bića, već smo zbog činjenice same, da smo sviesni da postojimo, da se nalazimo u koritu “Neke čudne  rieke” (naše existencije) koja nas nekamo nosi, pa ti to htio ili ne! Pa ti  to razumio ili ne!  Svejedno! Rieka teče dalje! To je Tajna o kojoj mnogi imaju kojekakva svoja mišljenja, teorije i praktične svietonazore. To je i dobro, i poželjno da su neki ljudi iza sebe ostavili misaone tragove  svoje borbe, to je korisno (tako da nama nebi bilo potrebno “ponovno otkrivati kotač ili toplu vodu”, kako se ono kaže! Jer za to nemamo  … vremena!). Stoga će mo i mi ovdje, polako, opušteno, ne obavezno, sponatano i s jedinim motorom pokretačem ( “filo-sofiom” kao energijom životnodugačke ljubavi spram znanja, istine …) disciplinirano kao u školi –  pa ako i bez zidova, bez formalnih propisa i birokratskog nasilja – ponirati u misli onih klasika koje  smatramo vriednima pažnje. Inspiracija, potreba, i interes određuju dali dublje zaranjati u pojedine misli i pomno ih razdrobiti, da bi se tako njima obogatili, ili ih ostaviti na površini; paucima i paučini.

Prije nego što “zavrnemo rukave”  i počmemo misliti  svojom glavom (predpostavljam da je većina prisutnih žrtva sekularističko-potrošačkog sustava koji vas je raskomodio i uvierio  da je “demokratski” da  “mislite” TV-glavom …,  reklamnim lažima…  ), važno je da , prvo i prvo, pojasnim da tekst koji slijedi niže nije običan tekst. Ne radi se ni o nekom književnom tekstu, nekoj noveli, romanu ili religioznom ili potitičkom štivu, ne. Ovo je tekst (izražen  sa tehničko-stručnim-jezikom ) izričaj kojim se služe, kojeg rabe, filozofi od struke .

(Ako se filozofija uopće može zvati ikakva struka, ako nešto takvo – ne ovisno o razini akademskih studija … –  danas uopće postoji?) Neki kažu “filozofija je samo slobodna, opća umna gimnastika koja se priporuča kao temeljni predmet pri svakoj sveučilišnoj izobrazbi, struci, predmetu. To je način treninga da bi mislili logički valjano i izpravno, te da bi argumentirali jasno, valjano i jezički uvierljivo izrazivali naše tvrdnje.”

Imamo različitih smierova filozofije, na pr. analytička, kontinentalna, politička, estetska, znanstvenoteoretska (epistemologija) … . Interes za fiozofiju može biti vremenski: kraći-duži, te po intenzitetu: adolescentno banalni – ili životnodugačak i životdavajući, važan i cieloživotni strast i interes. A može biti i u stilu: “Jakob se cielu noć sa grmom hrvao, stalno ponavljajući “e, ma, neću te pustiti dok mi ne kažeš tko si…!”. Ovo je, možda, najčešći slučaj, a budući da, za razliku od Jakovljeva primjera “grma”,  ovaj “grm” ostaje nijem ili mutavo ne jasan i kad zora cikne, i kad sunce vrhunce obasja, stoga skoro svi “hrvači” odustaju (jer eto se je pokazalo da imaju  nesavladivo slabu točku, t.j. da im je pukla ova ili ona slaba karika  na argumentativnom lancu … i zato nestanu. Možda poneki i ostane i preživi još koju filozofsku noć , ali to su rietki  usamljeni “vukovi samci”,  tako se selektira i možda preživi jedan od miliona početnih “filozofa”. Ako i on (kao Nietzsche) ne zagrli konja umiesto “grm”  urlajući : “brate ti me jedini razumiješ!”.

Najveća većina ostalih su samo filozofski “pulastrići” koji ko-ko-da-knu tu i tu, ali ta zora koju previše glasno najavljuju, nikad im ne svane, oni možda naprave karieru, uklope se u sistem – i umuknu utopljeni u duboke sofe komfora, ili se pak u “filozofskim kućnim papučama” (onako liepo i blago udomljeni) šuljaju – zašto ne s lulom odbacajući “umno” pomirljive dimove – šuljaju se hodnicima nekog sveučilišta, Institucije za filozofiju. Postadoše nastavnici, predavači i prodavači – magle, a umišljaju da su filozofi!!  Dakle, teško “zvanje “ bez zvanja! Ne priporučam nikome – osim onima TKO  JE  BAŠ  ŽIVOTNO PRISILJEN, KOMU SE O ŽIVOTU RADI. TAKVIMA  JE  TO  CIELOŽIVOTNI  PROJEKT, ne ovisno ni o čemu. On životom sviedoči važnost svojih misli, neovisno o cieni, priznanju, titulama, količini publiciranih knjiga … . To je moja definicija  filozofa. 

Štogodi istinski filozof htio izraziti on za to postići mora imati svoj stručno-tehnički jezik koji se ne “prokrčiva” baš kao novele: “Nick Cartera” , “Romansa mog života”, “Srdce mi puklo od tuge…”. (Ako mi ne vieruješ , ti probaj pročitati; na pr. Wittgensteinov “Tractatus”, “Filozofska istraživanja”, On Certainty”, Husserlov “The  phenomenological movement” , Heideggerov “Time  and being”  i.t.d. … . (Za “prokrčiti” ovu džunglu misli, i s njom se “potkovati”, obogatiti … . Razmisliti o tome… . Ostaviti  to da “kisne” i da se “siri” , ostaviti nađeno ruho na dno kace … i strpljivo čekati, možda godinama, desetljećima da kvasac uzkisne, da se mlijeko usiri, a mošt u prvoklasno vino pritvori!  Za ovo treba jaka kondicija, izdržljivost, i stalna samokritika svojih uvierenja. I kad je siguran u kvalitetu i potrebu produkta on to opet (po deseti put ? Prepiše), i ako se ne pokaje i sve ognju za ručak ne pokloni, u tom slučaju sve to vietrom u nepoznato pošalje …  i … čeka neki novi pupoljak na čokotu, na  visokoj grani u svojoj glavi … . Ovaj proces je (i mora biti)  vrlo spor! Možda moraju proći godine , i desetljeća, ili  BAREM  10 GODINA UMNOG ZNOJA  da bi kandidat kriknio : AAAAAA-haaa!  Yeees! I – napiše knjigu kojoj se jedino raduje neki knjižni moljac u nekom podzemnom hodniku, negdje u tišini, u prašini između 500 000 knjiga, u nekoj sveučilišnoj biblioteci, ili se raduje neki miš koji zadovoljno gricka korice tvoje knjige koju si  izgarajući  strastveno tražeći istinu …  pisao, i za koju si živio: 5, 10, 20 godina… .  I tako si živio, vieran sebi, orući na svojoj brazdi, na livadi gdje trava ne raste. 

U svakom slučaju filozofija se radi o stvaranju, o otkriću, o nekom mogućem misaonom svietu, kojeg “spašeni” nastoji na različite načine komunicirati, prenjeti ili podieliti sa ostalim ljudima; taj se pokušaj učešća najčešće, i najučinkovitije izrazuje putem pisane rieči, knjige; “gle što sam ja pronašao na mom intelektualnom putu, gle što sam otkrio i čime obogaćujem ljudsku zajednicu. Ja ovo ne samo znam, i tvrdim da je jedna, pa ako i mala istina o našoj starnosti, nego je evo mogu i valjanim i jakim argumentima i dokazati.”  Onaj tko nešto na ovaj način tvrdi uviek ima i svoj originalni jezik, svoj način izražavanja, svoju originalnu terminologiju; to je najčešće jabuka na najvisočijoj grani stabla i do koje se treba dobro promučiti da je se dokuči (zbog ovog napora većina studenata s filozofskim ambicijama nakon kratkog zagrijavanja – odustanu; oni koji ostanu godinama, i godinama kopaju i oru na toj brazdi na kojoj možda i poneko njihovo zrno rodi). Filozofski jezik koji rabe sveučilišni filozofi je oruđe, alat za daljni rad u njihovoj umnoj radionici, kritici i kovačnici. Ovo područje ljudske aktivnosti kao i svako područje znanosti (ako je filozofija – evo opet ako – uopće neka znanost, možda su joj to neki ogranci) pa tako i filozofska ima svoj specifični jezik svoj stručni izraz, terminologiju koja je nužna da bi se dokučilo i opisalo ono područje života na koje se baš ta znanost … usredotočuje na pr. znanstvenoteoretsko, političko, moralno, estetsko, logičko … .

Kao što će mo viditi niže ovdje ima, štoviše čak je i redovita pojava, tvrdnji i teorija koje su takve naravi, opisane su takvim jezikom, da početnik i neupućeni, ili tkz. obični, normalni, čoviek kad to prvi put čuje, instiktivno zastane, a možda dobije i lakši šok, te  se u čudu potiho pita: ”ma, što ovaj govori?, dali sam dobro čuo? O čemu je ovdje rieč ? I kako to upće može nekomu/ikomu biti problem?”. Nadalje se onaj nevini, u svom nedužno-naivnom snu, može pitati: ”ma kako ikomu uopće može ova vrsta pitanja biti životno dugačka strast, pa čak i ono najvažnije, ako ne i jedino važno u životu?!”. Kratki odgovor na ovakva pitanja dao je L. Wittgenstein: prvo; time da se je odrekao (i tako se rasteretio) milionskog naslijedsta od oca Bečkog industrialca; te potom, krenuvši na put svog slobodnog, životno dugačkog profesionalnog – vagabondski siromašnog – mislioca, postavivši cilj  svojoj intelektualnoj avanturi: “Razumieti ili krepati!”. ”(Ovo je istinski razog filozofske aktivnosti, i autentična strast intelektualne radoznalosti, nužde i izvorne radosti kroz postavljanja  uviek novih pitanja, u formuliranju distinkcija, u traženju logički valjanih argumentiranja, te kroz jasan jezik aktiviranje ljudskog razuma, i traženje granica našeg jezika (“granice mog jezika su granice mog svieta. O čemu se ne može govoriti, o tome je najbolje šutieti” Tractatus), ; sve to u stilu, i na razini one plemenite vrste koja je Sokrata glave koštala. Ova je filozofija, za razliku od akademskog snobizma. Marxov politički program:” Promieniti sviet…”, nije filozofija nego dogmatska diktatura nad slobodom i dostojanstvom ljudskog razuma; uzporedi ovaj program s Wittgensteinovim “za mene je filozofija rad na sebi” t.j. prvo i prvo, promieniti sebe kultivirajući svoj intelekt, duh, i  na tom putu ostati  doslijedan i sebi vieran. Takvi su bili: i Herakleitos, i Diogenes, i  Sokrates, i Wittgenstein, Hume, Descartes … . Ovi nisu verbalni-šminkeri, ne traže slavu ni novac, a najmanje su plagijatori i politički korektni pripuzi, na pr. Wittgenstein je čak odbacio i ulogu i status sveučilišnog profesora u Cambridgu, da bi “POBIEGAO” od okoliša sveučilišnog-intelektualnog snobizma, eda bi mogao na miru, i u tišini, negdje na vrhu Norveških fjordova neometan  “puđati svoje buhe” , “JER  FILOZOFIJA JE  RAD  NA SEBI SAMOME!” i kao dragovoljac u ratu, na prvoj obrambenoj liniji, on je intelektualni eremit, “hodočasnik-fratar” i bez crkve , i bez Boga, (kao Wittgenstein) i u ratu on piše svoje genialno filozofsko dielo “Tractatus”. To je istinski filozof! On nije potkupljeni predavač; niti politički korektni apologet, on stoji čelom visoko, mislima daleko iznad “onih u pećini” (Platonova alegorija), slobodan i ponosan on misli svojom glavom, a često i nju stavlja u zalog svojih misli, spoznaja i teorija, i sustava, a uzput i živi onako (i ono) što teoretski tvrdi. Ovakvih nema previše, ni poviesno gledajući, sve bi ih možda, na prste jedne ruke mogao nabrojati, a u današnjem konzumentsko-stresano-potrošačom stolijeću ova vrsta plemenitog starog kova, skoro da je i izumrla. Nažalost ! To je danas  životno ugrožena  vrsta –  na izumiranju su! Jer gle! Svi, sav puk, samo kupoju, skaču uokolo i uživaju, a sva se njihova “filozofija” može sažeti u : “neka umiesto mene misi AI; mudri telefoni; i računala svih vrsta; te nadasve Veliki Brat: mama-tata super država! Ja žvačem i uživam, što manje mislim – tim sam veći filozof.”

Živeći u ovakvom stolieću obični se čoviek pita : “Ma kako te filozofe uopće može zaokupljati i moriti problem-pitanje (čak do te miere da o njemu – napišu cielu knjigu) , na pr.  ovakvo pitanje: “Dali je ovo ruka? Dokaži da znaš, ako tvrdiš da znaš, da je ovo ruka!” E, nemaš dokaz, i nikad ne možeš dokazati da je ovo ruka”, veli filozof filozofu, a sve to tvrdi dok mu pruža ruku; i to u sred biela dana; pri čistoj sviesti; bez da je i kapi alkohola u igri; a ne radi se ni o nekom jeftinom vicu ili šali; NE!; to je, najozbilnija tvrdnja i uvierenje postavljeno kao tema za razmatranje na sveučilišnom seminaru za doktorande iz teoretske filozofije (pitanje koje se sasvim ozbilno uvažava, i razmatra sa svim kraljevskim počastima i sa najvećim dignitetima važnosti – kao da se radi o pitanju : “Biti il’ ne  biti pitanje je sad?”). Kad se početnik susretne s ovakvom vrstom pitanja nije čudno da začepi i uši i oči , te da samo umukne i – pobieže. Ili uzmimo ovaj primjer sa jednog visokog seminara iz teoretske filozofije na temu “Naša sviest i mogućnosti komuniciranja”.  Predavač kaže: ”danas će mo razmatrati sadržaj knjige koju ste pročitali, te će mo podrobno analizirajući njene argumente, kritički tražiti slabe točke u argumentaciji…  na temu ove knjige koja glasi “Kako je biti šišmiš!?”. (Tu se ustvari radi o razmatranju na temu sviest, pa ako i šišmiša, i mogućnostima komunikacije između dvije sviesti, dva živuća sviesna bića). Drugi je primjer  provokativnog pitanja (bio) upućen od jednog filozofa drugom filozofu: “O.K. ovo je ruka, ali ti ne znaš da je ovo ruka! Dokaz da ne znaš je taj da si samo siguran, i da tu svoju sigurnost  samo tvrdiš, ali dokaza nemaš! Ako imaš dokaži mi!” (Ovo je primjer je filozofske debate o epistemološkoj vrsti znanja;  između Wittgensteina i G.E. Moora u “On Ceratinty”.) S ovim se , uzput, tvrdi da nam sva naša sietila, kao i sva empirija, sva znanost, ne može dokazati da išta znamo, čak da ne znamo da je ovo ruka (u epistemološkom smislu  pojma “Ja A zna p”). Stoga se postavlja pitanje dok putujemo (t.j. živimo ili dok nas nose ove ili one struje, dok s nama mlataraju kojekakvi vjetrovi i vodene stihije i struje, dok nas sve to nekamo nosi) ”odakle?” “Kamo?” “I zašto?” …  to i takva pitanja i dalje za čovieka ostaju nedokučiva tajna, ( ali ta tajnovitost nas ne spriečava da i dalje, dok polako klizimo niz ovu rijeku, koju nisam ja odabrao, u koju nisam sam uskočio, u kojoj – jednostavno – postojim, i evo se mičem ) ali pitanja su i dalje opravdana, legitimna, i nužna: “Što mi ustvari znamo?” Odgovor: jedino što znamo, tu nema dvojbe, to je da ishod ove “rieke” je – Ocean. A koje je vrste? Opet se ne možemo složiti okolo odgovora, na pr. već je materialist u Staroj Grčkoj, Demokritos, proklamirao:” Gdje je smrt , tu nisam ja. Gdje sam ja tu nije smrt.” (Dalje od ovoga nisu došli ni današnji materialisti!) A što Kršćanstvo drži za stvarnost, tu preliepu priču već i vrabci na krovu pievaju. Ostaje nam: NE ZNAM! STRPI SE , BU MO VIDILI!  A DO TAD, NA PUTU, PREDLAŽEM DA  SE TIEŠIMO  FILOZOFSKIM  NAČINOM ŽIVOTA!

Kao što rekoh, kad se obični normalni čoviek prvi put suoči s ovakim tvrdnjama … (a ne osieća “baš” da gori i sagorieva od puste želje da razumije ovaj sviet i sebe samoga u njemu), te kad razumje da dugogodišnje sveučilišno filozofsko školovanje (i opća humanistička naobrazba)

 Platon kaže: ”prvo studiraj, brusi razum, uči se argumentirati  …  50 GODINA pa si tek onda sazrio za filozofa koji stvara i vodi Državu – DA! Filozof je stvara I UPRAVLJA NJOME NE čoporna sirova rulja, vođena hirovima svojih niskih životinjskih strasti, obmana, požuda i kopleksa niže vriednosti, diktatorski proglašavajući same sebe kao ideal i vrhunsku  vlast “sva vlast proizlazi od naroda…”. Koje li POGUBNE  BAHATE OHOSTI! Zbog ovoga je  Sokrates prezirao demokraciju! Jer na temelju čega to, po kojim vriednosnim kriterijima, većina ima vlast? Odgovor je : samo i jedino na temelju brojčane većine. A da vas upitam, u ime zdravog, čistog, plemenitog i stvaralačkog razuma. “ Zbog čega bi  baš TO , ta brojčana većina,  imala absolutno pravo na vlast, i na diktiranje svojih vrednota i životnog stila?”. Moj odgovor je ni po čemu osim po primitivnom nasilju (“Diktatura proleterijata”) i pohlepom za vlašću kao životnom terapijom “jer im životno genetska lutrija nije bila sklona, pa se sada osvećuju, grabeći vlast, diktirajući, relativnost svih vriednosti, ili čak da je naglavačke obrnuta vriednosna skalica t.j. ono najniže – u svakom pogledu – “ustvari”  ono najviše”. To je izkrivljena perspektiva, pervertirana nasilnička nastranost, u svojoj konačnici ideologija Luciferovog ludila., koja je  na dielu 2025.)

 uoće ne znači da zato imaš neko šire, sveobuhvatno ili  kritičko-filozofski opravdano zvanje o stvarnosti (akademske titule i specializacije na pr. na području filozofije: Mag., dr., Prof., samo ti kaže da si malo dublje zaronio u onaj komadić stvarnosti za koju si se opredielio, a nikako ti ne daje sveopći, sveobuhvatni, absolutni uvid čitavu stvarnost, štoviđe, i timviše što dublje kopaš tlo na kojem stojiš, timviše otkrivaš misterij; najbolji primjer je fizika i qvanfizika, koja dolazi do teorija na  razini metafyzike, naučnopopularne fantastike, poezije, mystike i religije. Do sličnih bi zaključaka došla  SVAKA znanstvena disciplina da je istraživač dovoljno izdržljiv na svom putu traženja  istine, i da nije politički korektan.) 

Osim toga, kad se tiče sveučilišne filozofske naobrazbe i na tom dugačkom putu  dosegnutih akademnih razina tituliranih kao: Bacelor of Arts, Magister, doktor, docent, profesor to  – samo posebi – ne govori ništa više nego koliko je kandidat stepenica prešao; 1, 2,… 5, na svom putu skupljanja podataka koje su neki drugi pohranili među koricama nekih knjižurina. Akademske  titule nekomu – tko za to ima interesa i tko se nalazi u ekonomskoj nuždi –   mogu poslužiti  kao zvanje: nastavnika, predavača, učitelja, profesora – kao struke – ali to NIJE   NOVO  STVARALAČKI  RAD –  NOVA  FILOZOFSKA  MISAO .  Taj predavač, profesor, papiga, ne sposoban da stvara i pieva svoje piesme, samo pievuši, i ponavlja tuđe. Pravi filozof stvaralac bieži od toga, rađe gladuje  nego je među tim “filozofima”! Težak je ovo put, jer student “pulastrić” ,  s filozofskim ambicijama, i nakon desetlieća provedenih studirajući, i sa  svim akademskim titulama  u torbi, ne može poć na Zavod za zapošljavanje, pokazati svoje akademske diplome, i u ime Zakona tražiti zaposlenje ili novčanu naknadu za uloženi trud, ili da uopće ima  ikakvo pravo i na minimalnu novčanu nadoknadu – za preživiti. Kad se to shvati; kao i da je nužno žrtvovati godine, i godine, desetlića, teškog intelektulnog napora da bi svladao filozofski jezik/terminologiju … , onda je jasna stvar da od 100, ili 1000, ili 100 000  … koji su na početku krenuli kao filozofski kandidati na filozofsku utrku na cilj stiže  možda  jedan ili dva kao “pečeni” filozof imena vriedan (ako i oni prežive?). Ostali su pali na putu, završili u jarku, “sretno se oženili”, ili su otvorili Pizzeriju te eto imaju nešto i nekoga za zabavu; nekoga da bi ga mogao “po sudovima potezati” (to im je sva “filozofija”.) A najveća većina početnih studenata  filozofije s vremenom postanu  brbjave  intelektualne  prostitutke u nekoj TV  sofi davajući “stručne” saviete  mutavima i sliepima. A da, mnogi se pritoče i postanu neka vrsta časnih učitelja, nastavnika, ili predavača pa onda to zovu “filozofija” (a samo su nastavnici- predavači, papige, dakle! Brkaju pojam predavač, na ovoj ili onoj razini, predmeta filozofije sa  filozofsko stvaralačkoj aktivnošću kao takvom, a nisu sposobni napraviti ovu distinkciju. Ili  možda namjerno izbiegavaju distinkciju, a sve s ciljem bi se kitili tuđim perjem, da bi bili važni, školovani “filozofi”, kume moj, ništa manje! Da bi se pokazali i dokazali da  su inkarnacija čistog Razuma (jer eto imaju akademske titule! Gle kako su ih naredali kao Staljinovi generali svoje titule na kolaretu u prvomajskoj paradi u Moskvi. Titule su, titule, pa i ako po školskoj reformi Steve Šugavoga, kazat će neki Hahahhaaa!.) Oni tvrde da su ”prosviećeni i napredni”, moderni su bogoštovatelji boga Razuma. I tako, na tome kiču, oni prave karieru. OGAVNO!!! TO JE  INTELEKTUALNA   PROSTITUCIJA!   TO NEMA  VEZE  SA  POŠTENIM  INTELEKTUALCEM, IMENA  VRIEDNIM,  A  NADASVE NE SA  ONIM  ČIJA  ŽIVOTNA  STRAST, ZVANJE , POSLANJE  I  ZADATAK JE :  BEZKOMPROMISNI  FILOZOFSKI  ŽIVOT, t.  j. NAČIN ŽIVOTA,  POSVEĆEN   RACIONALNOM TRAŽENJU  ISTINE,  ISTINE  I SAMO ISTINE.  TE  ONO  ŠTO  NAĐU  TO PRAKTIČNO  ŽIVE  I  TO TEORETSKI  BRANE I  SVIEDOČE. ) Ovi “filozofi” brkaju  pojmove, ne prave distinkcje između : nastavnik, predavač, profesor  (što je struka  i izvor sredstava za život) od izvornog filozofa  teoretskog  putnika – patnika; koji često  kaže : “svako veče mislim hoćuli se sada odmah ili sutra baciti kroz prozor? Ili da se obiesim?” (L.W.) Razlog? Jer ne mogu … riešiti …). To ne pravjenje distinkcije između : nastavnik, profesor, predavač i filozofa, najčešće je obični skriveni bolesni kompleks niže vriednosti; zloba i zavist  ( naime, učitelj je ili predavač iz predmeta filozofija) pa je dovoljno drzak da to prodaje pod “ja sam filozof” , dakle prodaje jaja za bubrege! E, jadne li ambicije!

Dakle, za čovieka nema teže “sudbine”, “prokletstva”, ili sreće? (Zavisi kako se uzme, ovisno o tome kakvu relaciju netko ima spram svojoj existenciji, svom bitku…  ? Gdje, kako i za što  … ) kao i – slobode  od ove! Biti rođen –  “osuđen” misliti svojom glavom, biti samosviestan o veličini i suštini  vrste čoviek, biti sviesni nosilac filozofske racionalne krune, sviestan tereta i rizika  na ovom nezahvalnom  putu. On svejedno,  i  bez dvojbe – pa ako i sizifovski – gurati svoju stienu uz brdo, na vrh, do vidikovca! pa što bi’ , bi’: NAPRIED! Pa makar pukla stiena  ili glava! Ili ako pak, sve ostade  NEGDJE u jarku pored puta; SVEJEDNO! Substanca ovog puta je privesti misao valjanom koncu, pa i ako ona skončla filozofa – SVEJEDNO! Ali on ne izdaje svoju bit, on gura svoj kamen/stienu – NAPRIED, to racionalno živinče (“rational animal”, Atistotel). Nije to lako, težak je to PUT I posao! Misliti to BOLI!  SVAKI  KORAK KRVARI,  I OSTAVLJA  KRVAVI TRAG NA PUTU ! GLE TRAGOVA!  GLADNE  HIJENE  GA OBLIJEĆU , I ZAVIJAJUĆI  VUKOVI U DALJINI mu jedini “prijatelji”  NA TRAGU, al’ istinski filozof izbora nema! I nikad se ne predaje. Tako se Jakov – bezbožnik- cielu životnu noć, na život i smrt, s grmom hrve!

E sad, ( ponovno natrag )  kad tkz. obični, normalni, čoviek susretne nekoga  tko  mu pruža ruku i pita : “ Dali ti znaš da je ovo ruka? Dokaži ako znaš!”. Što sablažnjeni  upitanik može nego kriknuti:  “A, evo ga! “Filozof”! I optuži ga: “Ti si filo-zof”? (hrv. mudroslov). ( Što ova reakcija upitanika znači? Ona je samo odbrana od straha koji ga mori dok misli: “ovaj je mudar i pametan, a ja sam neuka budala”, te ga svim silama mora pokušati pobiediti, i poništiti, omalovažiti i izbrisati, te udovoljiti svojoj niskoj strasti u tom nadmetanju “tko je jači?”. Tu se, dakle, radi o – vlasti! Tko je jači drob ili mozak? Filozof zna odgovor i NE ŽELI UČESTVOVATI U OVOJ “filozofiji”, to je filozofija za demokrate, po ukusu većine, to  je i  sadržaj demokratskog pojma “filozof”. Ovo nije samo šala, nego je svakidašnja “filozofija” mržnje i prezira, ona je i  Sokrata  – osudila na smrt! 

Baš je glupa ta sirova, čoporasta rulja! Te će priezirno govoriti:” mi znamo, a on je “fiiiiloooozofff!” “ Umiesto da reče : “Daj  pomozi nam kad  već imaš oružje i oruđe! Pomozi i nama tko  čoporno srdcem “misli”; te  smo sužnji naših emocija; em’ smo piromani, em’ smo vatrogasci. (A to znači stalno stvaramo svađe i gasimo svađe, i stvaramo nove … i tome nema kraja. Tako živi, i tako se zabavlja, tko sa srdcem “misli”.) Neće taj tražiti istinsku-ljudsku relaciju i kazati : “Daj pomozi nam da racionalno, razborito , razumno-korisno riešimo i ovaj praktični spor, a kamoli da bi bili zainteresirani za problem tipa: “dali je ovo ruka ili nije”?

Ponovno filozofija kao takva, već sama u sebi, korisna je vrsta – “umne gimnastike” (pa ako i ne momentalno, konkretno i materialno korisna, ali je korisna, korisna je iz razloga jer je to tipičan izraz istinskog, suštinskog, života vrste “rational  animal”(Aristotel). Ova je aktivnost, sama u sebi, i po sebi, intrizično dobra/pozitivna, (kao takva moralno je neutralna), i ima svoju vriednost, pa i ako iz početka, naočigled, izgleda i suvišna, i ne potrebna, kao i iritantno ne jasna, te izgleda da je još i jalovo dangubljenje. 

PITANAJA? KRITIKA? PROTESTI…?

Q.: Ti nam tu nešto pričaš o znanju, ali to je samo  u znanstvenoteoretskom (epistemološkom smislu), to je, možda opravdana, teoretska kritika znanstvenih teorija , koja je nužna je jednu malu skupinu stručnjaka … , ali što će nama to? Čudi me da nisi ni spomenio onu za čovieka najvažniju stranu znanja, naime:  ćudoredno (moralno) znanje.

M.: Namierno sam ovo izostavio, a razlog je izkustvene naravi, naime; malokoga, ako ikoga danas? , uopće zanima moral. Jer moral je definiran ideologijom koju skoro svi sužanjsko sekularistički-demokratsko sliede, koju je ateist Frojerbach defininirao: “ čoviek je ono što pojede. Kako jedeš tako i misliš.” Misao je da baza (stomak, materija, konkretne fizičke potrebe i prohtievi…)  diktira  ljudsku nadgradnju (mozak, misli, ideje, ideologije, moral). U svojim različitim variantama, ova ideologija, diktira svietonazor, vriednovanje i moral na Kugli danas. Stoga nje popularno pričati o moralu iz filozofske perspektive, ali ako ima zainteresiranih samo se javite pa ću ja sliedeći put (ukratko) iznieti sve relevantne moralne/etičke  teorije koje potom možu biti predmet za debate i diskusije.

E.: ja bi započela sa “10 Božjih zapoviedi”. I o onemu “Ja sam koji jesam!” , a ti misli (ili ne misli –  to je tvoj problem!) koji sam.

M.: Ok, ovo je izrazito religiozna  želja. Ako ima kandidata slijedeći ću put sažeto predstaviti i obrazložiti kao Tomas av Aquino obrazlaže i argumentira svoje uvide  da “svi putovi, sve okolo nas, sva  stvarnost, nam jasno govori, i sviedoči da  Bog  doista postoji.  To nije znanje u epistemološkom smisu, nego u vierskom, ali je doista uvierljivo i (skoro) kristalno jasno. Ako ima zainteresiranih kandidata, recite, pa će mo uzeti ovu temu.

R.: Ma, daj, nemoj ti meni (t.j. nama) ovdi soliti pamet!

M.: ja ne solim nikomu pamet, ali svakoga potičem da VIŠE  KORISTI  svoju pamet, zato smo tu. A ja inače solim  – srdele, da budu slane srdele. One su izvrsne sa zelenom menestrom, to nam je jelovnik za  sliedeću subotu. I ti možeš doć AKO PLATIŠ  ULAZNICU! (Više o tome vidi na:  I DIO, subotnji program.)

 DA   ZAPOČMEMO  S  RADOM!

UVOD

Ovaj put, aktivnih i cieloživotnih, slobodnih i osobnih misli sačinjava čitavi program i RAD na ovom putu. Ideja je da se ovako: dragovoljno, spontano, ne obavezno, ali ozbilno i najozbilnije kao u školi ili na radnom miestu, okupljamo (ako, i (u)koliko tko želi, može, izdrži, pronađe svoj razlog za nastaviti…) poradi aktiviranja i kultiviranja ljudskog duha, s ciljem da bi tako živili više našu ljudsku essenciju (suštinu). To se, ovdje, ostvaruje načinom života kojeg sam već opisao. Ovdie nema nikakve obaveze …, a “uskočiti” se može (t.j. uzeti onaj dio koji ti odgovara) po potrebi i interesu. Ovdie imamo prostora za socialno i ne obavezno druženje, ali ga strogo dielimo od radnog prostora. Ovo se može uzeti samo kao subotnji “teferič”, ili kao na poziv na radikalno preispitivanje svog  životnog  stila. Uzet  naj konkretnije i profesionalno to bi bio filozofski odnos sa svietom i životom (kojeg je B. Russell okaraktereziro kao “Sightseeing”, to je odnos čovieka sa svietom i životom, kao onaj koji turist ima u svietu, on je “sightseer”  na “sightseeting-u”.  To je cieloživotno (životnodugačko) putovanje i promatranje svieta kroz  intelektualne “naočale”,  promatranje MOGUĆIH SVIETOVA (svietova mogućeg, svietova mogućnosti). Ovo je za vrstu čoviek, za ljudsko biće, tipičan način života, na koji smo pozvani, mi tako živimo naš sviesni i promišljajući tipično razumno ljudski način života, i tako ostvarujemo svoju ljudsku essenciju (suštinu). Ovaj način života je suprotan životnom stilu konformizma, potrošačkom i ne reflektirajućem nabačenom nam načinu života , asa malo ili čak  bez promišljanja kojeg je Sokrates okaraktzirao kao “život ne vriedan življenja za ljudsko biće.” 

 Aktivno misaoni i sviesni život je tipičan ljudski život, a uzput je još i: koristan i zabavan, zato vas na njega pozivam!

 D O B R O D O Š L I !  

Inače, ovo nije nikakva mystika, čarolija, tajno družtvo, mutni način da se dođe do velikog utržka… ne! Ovo je samo  NAJNARAVNIJI, I NAJNORMALNIJI , a u današnjem svietu zatrti – NAČIN ZA ČOVIEKA KAKO  RACIONALNO, PRAKTIČKI I STVARALAČKI  ORGANIZIRATI SVOJ DAN-ŽIVOT, sve na bazi  “common sensea” (zdrave pameti.)

Znači, i samo letimični pogled na Sadržaj (“ I DIO ” daje  čitaocu uvid da se ovdije baš toliko i ne radi, o nekom genialno novom uvidu ili prodoru u dublje misterije stvarnosti, (već čujem “mudroslove-sveznalice” kako komentiraju: “ evo, čoviek upravo, i ponovo, otkrio i kotač i toplu vodu! Zaslužuje, dajte mu, Nobelovu nagradu!”. ) Na ovo ja odgovarama: 1) Svakako da se ovo može uzeti kao stil života, ali, 2) istotako se može uzeti samo neki dio koji baš tad i tom čovieku treba, i ništa više, ili, 3) može se ovo uzeti samo kao neka blaga priporuka i liepa želja. 4) Ja znam iz osobnog izkustva da ovo VIŠE DAJE NEGOLI ŠTO NA PRVI POGLED OBEĆAJE!  te zato srdačno  i žarko priporučam.  5) A nadasve je važno vidieti cielinu , t. j. : I DIO, i II DIO, kao i  III DIO. To su sasvim različite teme i ambicije, (pogledaj pa se uvieri, i prosudi što je , i dali je išta , za tvoj ukus i potrebe) koje se mogu kombinirati ili spojiti u jednu cielinu.

Sad, kad sam ovo pojasnio, prelazim na :  II DIO.1.  U V O D 

Štovani (supatnici… sps! op! pops! – oppss! ispričavam se ! ) štovani suputnici!

Pozdravljam vas i želim vam dobrodošlicu na ovaj naš bezkrajni i zagonetni put, put tipičan za svako sviesno i racionalno budno ljudsko biće, put koji; premda na prvi poged, i banalno-površno gledajući, izgleda kao neka neozbilna i neodgovorna  “Zgubidanova” igra; ali,  ona je , i te kako, ozbilna i važna aktivnost za svako zrelo, zdravo, ozbilno i ćudoredno odgovorno razumno biće.

 Ovaj je put popločen viečnim pitanjima: “Odakle  …, kako …, zašto … i kamo … ?”. Već Staro Grčki filozof Aristotel ga je definirao kao “čoviek je po svojoj naravi radoznalo biće, on želi znati, traži znanje, spoznaje, odgovor.” Premda je žalosna istina naše egzistencialne  nužnosti uviek bila (a danas nadasve) ograničena na temeljnu borbu za opstanak; ili kao danas u ekonomski razvijenim družtvima se svodi na bezglavo i stresano “skakanje i lutanje” ili pak pasivno konzumiranje materije koje , sve više  i više,  čovieka pretvara u zoombija; u svakom slučaju: NE RABI ON SVOJE ESSENCIALNO I NAJJAČE ORUŽJE – SVOJ RAZUM; nažalost, većina ljudi (svak ima neki svoj razlog) zanemaruje ovaj put, ili pak, tad i tad, tu i tu, malo tapkaju ovim stazama, te se umori i odustane. Kažu “da  misliti boli, a da nije ni izplativo!”, to su tkz. obični – mediokrati – ljudi (dok oni tko “buba”  na sveučilištu s ciljem da osvoji neku akademsku titulu, da postane stručnjak koji se visoko cieni u družtvu: te dobije novac, status, vlast: odvietnik, liečnik, inženjer… ovu klasu NE priznam za intelektualce! jer to su samo karieristi, oni nisu slobodni mislioci). 

Ali bilo je, i ima, onih tko misle svojom glavom; oni se pitaju i misle nužno-DRAGOVOLJO – čitavi svoj žvot, i profesionalno (a ta aktivnst uopće nije nikakva profesija!). Nemaju oni nikakvu materialnu naknadu za svoj teški umni rad. A nerietko su i šikanirani, i progonjeni, a redovito su krivo/nikako razumieni, te prezreni od najveće većine “vriednih” graditelja vojne industrije, i mentaliteta kupi-razderi-prožvaći-po*e*.) Oni ne rade zbog:  visokog statusa u družtvu, zbog novca, ili vlasti … , nego jedino zato jer to moraju vođeni porivom nutarnje nužnosti. Živeći tako, spontano i naravno, oni stvaruju svoju ljudsku essenciju (srž, bit, suštinu). Jedina snaga, poriv i motiv koji ih upućuje na taj – za racionalno biće – put je ljubav spram spoznaje, pokušaj traženja odgovora na sva čuda našeg postojanja (existencije kao takve). Kad su neki prirodoslovci u Staroj Grčkoj započeli postavljati pitanja ove vrste bili su oslovljeni kao filosofi (gr. filo-ljubav+sofija – mudrost). Potom je ovo stablo razširilo svoje grane, i korijenje, u svim pravcima, te je danas pojam postao višeznačajan, teško definiran, a najčešće omalovažavajući izrugivan (od zlobnika, zavidnika, prezirnika …, i onih koji uopće niti ne poznaju bit onoga o čemu pričaju). Svejedno, radi se o tipično ljudskoj  RACIONALNOJ aktivnosti uzetoj, (ne KAO  AKADEMSKI SNOBIZAM, ili kavanske ćakule i “mudrijašenje”; ono u stilu: “čoviek zasieo uz vatru, zadivanio, te odbaca dimove, i “objašnjava” koliko buha daleko može skočiti. Ili, pak tvrdi da je janjetina s ražnja daleko bolja od kamenica i vina …”, te daje “saviete” na dugo i široko …) kao ŽIVOTNO  VAŽNA , I CIELOŽIVOTNO  DUGAČKA NUŽDA ZA OPSTANAK. OVAKVA aktivnost ima  intrizično (sama u sebi, i po sebi) absolutnu pozitivnu vriednotu. Plod ovih aktivnosti rietko rezultira nekim genialnim sustavom, teoriom … (kao na pr.: Platonov dualizam, Descartesov ; sumljam, dakle postojim; Kantov “Što uopće možemo znati?”, Humeov: skepticizam …, Husserlova ; fenomenologija ; M. Heideggarov “Being and Time”;  Wittgensteinov: “Tractatus” …) , možda u ovom smislu i nije najvažnije uistinu biti prizat kao filozof, važnije je (po mom  mišljenju) RAZLOG  ZAŠTO  X TVRDI TO ŠTO TVRDI, KOLIKO ŽIVOTNOVAŽNA NUŽDA STOJI IZA TIH UMNIH VRATOLOMIJA I RATNIH  POHODA. KOLIKO JE  UISTINU ISKRENA , I NUŽNA TA BORBA. TEK KAD JE , I KOLIKO JE , TA  BORBA  NA ŽIVOT I SMRT, TEK ONDA JE ONA I ISTINSKA  FILOZOFIJA ; PA MAKAR TO BIO  I MRZOVOLJNI SHOPENHOWER, POMAHNITALI NIETZSCHE; u  SVE SULJAJUĆI PYRRHON; BALANSIRAJUĆI NA GRANICI , KANDIDAT ZA SAMOUBOJSTVO, WITTGENSTEIN.

 U svakom slučaju, analitička filozofija  zahtieva da ; prvo i prvo, neovisno o tome  ŠTO hoćeš tvrditi; TREBAŠ  to tvrditi jasno; logički ispravnim argumentima, i jezikom jasnoće koji je bio Sokratov ideal, tek kad ovo imaš onda možeš tvrditi to što već imaš kazati. Ako ovo nemaš onda si “filozof” ( u narodnom smislu) i “filozofiraš”, ili si političko brbjalo pohlepno za vlast, novac, i glancaje svog grandiozno egoa, a od 100 rieči jedva da 10 20 % UOPĆE  išta tvrde, ili substancionalno govore . Bože, poštedi nas ovakvih  “filozofa”! A pune su ih sofe i fotelje u ulogama “experta” savietnika na TV … panelama, poznavaocima … na družtvenim mrežama, u tisku… . 

U tekstu koji slijedi niže viditi će mo neke rezultate od klasičnih misaonih putnika na ovom putu. Te misli, uobličene u različitim sustavima, imaju raznorazne smiernice, argumente, uz pomoć kojih su oni opisali svoje uvide, uvierenja i zaključke s ovog misaonog puta. Kolikogod zanimljive bile njihove nam teorije ne serviraju neke definitivne odgovore, ali su poučne i truda vriedni primjeri kako bi moglo biti, ili kao možda jest, te su nama nadasve sugestija da i mi – tražeći slabe i kritičke točke i karike u njihovim argumentima i sustavima – idemo dalje na tom tipičnom putu za razumna, radoznalog, promišljajućeg, pitajućeg čovieka, a ne da sebi dozvolimo se korumpirati porukama okoline, da ne dozvolimo pasivnost i lienost uma pretvarajući nas u komfornu bljutavost lienih umova, tko samo žvače i preživa tuđe nemisli. “Ovakav život nije vriedan ljudskog življenja”, poručuje nam Sokrat. Te prije nego je dragovoljno popio otrov dodaje: ” Ja slušam i slijedim moj “diamonia”” (nutarnji glas koji mi kaže što je ispravo raditi, kako živiti, i ne mogu pogriešiti”) .” Ja odlazim, a vi ostajete, tko je dobitnik, a tko gubitnik – to će mo tek viditi!”, i ispi svoj kalež  istine.

Dok čitamo diela ovih mislioca, važno je imati na umu da, i , ma, kolikogod njihove polazne premise, teze, sustavi, uvidi ili postulati… izgledali čudni, ne potrebni, i, na prvi pogled, ne shvatljivi, budite uviereni da su vriedni umnog napora. Ali nisu ti rezultati Biblija (religija) nego su to samo misli promišljanja, pokušaj orientacije u ovom svietu, na ovom putu u kojeg smo ubačeni. Cilj pokušaja stvaranja razumnih sustava je da bi se pokušali pravilno orientirati, a možda i – barem donekle – razumieti ovaj sviet, koji nam najčešće izgleda neshvatljiv, kao da postoji kroz govor/sviedočanstvo neke tajne; relacija izgleda a)  naša sviest odjednom konstatira: “a ha! Dakle; ovo sam ja, b) ono tamo je sviet  izvan mene u kojem se evo nalazim. (Koja je relacija između a) i b) vidi niže o Kantu, Wittgensteinu, Hume, …) .  Zar nije najnaravnije i najnužnije da čoviek ne dangubi, nego da se odmah upita “Odakle? Tko? Što? Kako? Zašto? Kamo? … i da odmah započmem rabiti ono sredstvo, oruđe i oružje koje mu je prvo pri ruci, a koje je ujedno i najsnažnije, i koje je izraz najnaravnije mu reakcije na sviest o postojanju; te da to oružje odmah upotriebi kao svietiljku, štap i kompas na ovom čudnom putu svoje egzistencije – da rabi svoj racionalni razum, a ne da ga utrne i nastavi žvakati i buljiti  u zid lažnih siena  i obmana (u smislu Platonove pećine) – 2025. u TV… – ? 

Razmatrajući ovako ovo najjače i centralno oružje koje posieduje vrsta čoviek, lako se može doći do zaključka da je čoviek već u ranu zoru, i već u prvom proljeću, svog postojanja na Zemlji, došao do uvida “a ha! ovo je moje najjače i najsigurnije sredstvo opstanka i sretnog života” te ga odmah počeo rabiti, brusiti, usavršavati… . No, daleko je ovaj zaključak od poviesne istine, naime: prvo je bio prisiljen rabiti svoje noge, te potom i svoje ruke; popeti se na stablo, donekle artikulirati svoje emocije, skinuti se sa stabla, u borbi prsa na prsa pobiediti divlje i agresivne zvieri, pronaći pećinu prikladnu za prispavati, izbrusiti kamenu siekiru … , otkriti vatru, … ,  da bi polako započeo formirati i razvijati svoj čoporni život … . Svladavši donekle sve te teške okolnosti, na red su došle one nesavladive; grom, stiela, orkani i zemljotresi, zarazne bolesti … , te nesavladive sile pokoravju čovieka, i on reagira emocionalo, t.j. daje im nebesko (religiozno) značenje i one postaju bogovi (skupilo se samo na Olimpu 100, 1000 bogova i božica. To je neracionalo, emocionalno, sužnjičko i praznoviersko razdoblje, dakle, čoviek nije započeo svoj hod Zemljinom korom sa papirusom u ruci i sa olovkom iza uha. 

Dugo su nebom hodali ka zemlji pognuti teški, mračni i mrki oblaci, vrhovima brda jedva  vukući svoje drobine kao  ogromne miešine pune vodenih stij da bi nemilo na ljudske glave slievali, ali ljudska racionalna iskra ipak nije prasnula, niti se je u misaoni oganj pritvorila. I moge su vode tiho stoliećima tekle, i riekama u jezera i mora se slievale. Al’ ljudsko  racionalno oko i dalje je spavalo začahureno u svom sužanjskom praznovierju sanjajući mirni san nevinoga; sve dok ga Herakleitosove rieči: “Nitko ne može dva puta u jednu i istu rieku zagaziti” ne probude.

Vrieme je teklo, a ljudski je razum i dalje spavao svoj duboki san, sve dok se neki prirodnoznanstvenici nisu drzli pitati “dali je, ono što sieva … ,  dali je ono doista neka nadnaravna sila, bog? ili je samo neki naravni zakon prirode …?”. To se je prvi put zbilo negdje na obalama istočnih Grčkih kolonija (Jonski filozofi, o tome vidi niže). Tu su se počeli buditi prvi kritičari emocionalnog i religioznog odnosa sa svietom. To se razdoblje smatra kao rođendan racionalnog razuma ili filozofije (barem naše Zapadnjačke), a ustvari oni su samo bili slobodni prirodoslovci koji od tad više  nisu prihvaćali robstvo straha, kao temelj religioznog vierovanje. Nisu više polazili od svojih emocija … da bi objasnili i pojasnili sviet okolo sebe, nego su počeli rabiti svoj racionali razum, postavljati pitanja, promišljati, tražiti odgovore. Ta je umna aktivnost stvarala filozofske škole različitih uvierenja i svietonazora (te škole su rasle kao gljive poslije kiše). Tražili su odgovore na pitanja o svietu okolo sebe, i o najboljem načinu kako se odnositi spram stvarnosti koja ih okružuje. Tako su se pojavili materialisti, epikurejci, stoici i cinici, Sokrat-Platonisti, Aristotelovci … Novi platonisti.

Kako se je ta slobodna misao dalje razvijala (sve do našeg doba), o tome sam ukratko, i ono najvažnije sažeo niže, vidi o tome u nastavku.

 Uviek  je bilo sviesnih i samostalnih ljudi koji su smatrali da za čovieka najtipičniji i najvažniji posao, ipak nije fizički/materialno-praktički rad (kolikogod on bio prva, nužna i polazna točka za svakidašnji opstanka) nego da je to umni napor. Ova je vrsta ljudi postavljala pitanja, kritički je analizirala odgovore, a taj je rad rađao nova, i opet nova, pitanja koja su se s vremenom smirila u nekoj teoriji, sustavu  ili svietonazoru. Tako su ljudi tražili, i formirali različite teorije na pr. o etici, estetici, epistemologiji, političkoj filozofiji … To je  intelektualna aktivnost onih koji traže istinu o svietu zbog istine same,kao primarna aktivnost vrste čoviek (a što je intrizična vriednost).

 Nasuprot ovoj ljudskoj aktivnosti, i načinu života, stoje: “vriedni skupljači kojekakve materije; njihov rad se sastoji u tome da oni prvo skupljaju komade materije na jednu hrpu; pa je potom prenose na neku drugu hrpu; pa na treću … i.t.d. “, tako je B.Russell okarakterizirao (pa ako i ironično) praktični i konkretni rad. Na što ovi prozvani odgovaraju: “ vi ste samo prave i istinske “lienčine” od koga nema nikakve koristi, vi niti ne želite producirati za čovieka nužne potrebštine, vi sabotirate ljudski bitak i onemogućujete rast i razvoj družtva i zlorabiti svoje vrieme, korumpirate svoju ljudsku narav, bit i suštinu života, osim toga još ste i loš primjer za mladež. “Jer čoviek je ono što pojede, hrana – materija je bitna, a ne duh, ona mu određuje misli.” (kako reče ekstremni materialist Frauenbach). Druga strana odgovara: mi sliedimo ljudsku racionalnu i moralnu stranu života; vršimo svoje istinsko poslanje, sve po diktatu svoje sviesti i saviesti – i stoga smo nepogrešivo na ispravnom putu, to je istinski razlog ljudskog postojanja, a ne kako nas  vi “vriedni” moralisti karakterizirate zbog vašeg kratkovidnog i subiektivnog uvierenj. Naš je stav da: kad si je čoviek sebi osigurao temeljne potrebe za život tu je  STOP! Prestani fizički raditi i skupljati na hrpu kojekakve male igračke za velike idiote – a počmi MISLITI! Rabiti svoj razum. To je za čovieka primarni rad, jer, kakav je to rad;  dangubiti u tvornicama montirajući automobile, ili kojekakvu nepotrebnu tehniku, i stvarati kojekakve otrove i opiume koji uspavljavaju, pasiviziraju, te zombiziraju ljudski razum. Zar je racionalno ili moralno opravdati životni stil koji kao vrhunsku vriednost i cilj svog postojanja ima “stalno povećavati BND, da bi mogao udovojiti svojoj nastanoj požudi za bezkrajnim posiedovnjem materije, eda bi na taj način dao smisao svojoj opstojnosti (životu)”? Tko može u ovu zabludu vierovati? Odgovor: može samo onaj tko je svoj razum poslao na godišni/životni odmor, a svoj život predao u ruke skrivenih predatora. 

Stoga, se treba ugledati u pravog  “lienčinu” na pr. Sokrata: neće taj na posao (od : 09.00 sati do 17.00), on rađe provodi svoje dane i cieli život na trgu debatirajući s prolaznicima o kritici/analizi jezičnih pojmova, ili kako Diogenes koji je živio u bačvi na trgu i time tvrdio nužnost askeze i vlastitih misli umiesto komfora koji pervetira i uspavljava misao, i time otuđuje (alienira) čovieka od sebe samoga. Rad, prvo i prvo, znači misliti svojom glavom, a nužni uviet ovog rada je askeza – pa čak i povremena glad! Sve to izoštrava i oplemenju duh, karakter, čudoređe i  oplemenjuje misao. A radno mu je vrieme; stalno i svuda!

Primjer rezultata tih napora imamo i u niže opisanim  sustavima. To je vriedno pročitati, ali dobro je imati na umu da su to ipak i samo misli nekog pitajućeg i ne mirnog duha. Te umne vratolomije zaslužuju našu pažnju, vriedno je da im poklonimo naše vrieme i napor našeg uma, jer one obogaćuju našu maštu, šire perspektive i vidokruge našeg racionalnog obzorja, tako iztražujemo sviet mogućega, treniramo naše verbalne “mišiče”,  širimo granice  znanja i spoznaja, ali ono NAJBITNIJE  za nas je pitanje dali (i koliko) te misli pokreću, obogate i u nama stvore naše osobne zaključke, misli, i tekstove s ovog puta. ( Ako je odgovr “da, ipak se kreće!” onda  je to istinska nagrada  i “doktorska/profesorska dizertacija” zaslužena  nagrada, ne zbog prođenog formalnog akademskkog puta, nego zbog istinskog viernog hodanja ovom ljudskom stazom, koju neki zovu “filozofija”. Akademske titule, odlikovanja i formalne fraze izpraznih rieči ovdje nisu bitne; ono jedino što je bitno je: sinteza misli, osiećja i uvierenja; spoznaja da znaš da si kao čoviek na pravom putu; koji je ujedno i sredstvo i  cilj. 

Važno je imati na umu (odnosno praviti jasnu distinkciju) između osobnog, subiektivnog, uvierenja o znanju na  pr. u: x, y, z … , i obiektivnog znanja o: x, z, y, … i OBIEKTIVNIH mogućnostima dokazivanja i KOMUNICIRANJA svojih tvrdnji i uvierenja o tom znanju. To znači da bilotko, svatko zainteresiran, može postići, dokučiti ili se uvieriti u tvrdnje o: x, z, y. Ako ovo ne možemo  – onda je to “znanje” samo za “spašenog”. (Nije  ni to zgorega, ima i to svoju praktično životnu funkciju, a to se nekad izrazuje pod parolom: “Treba živieti, a ne ić uokolo i predikati! Ne ruši ljudima njigove laži, od im je kruh svagdašnji! Svete krave, nam životno mlijeko daju! Što će nam tvoja istina!? Od laži se živi! Od istine prazan stomak, a za Istinu – se umire!“. 

Sažeto: od istine se gladuje, zbog Istine se umire, i od svieta otuđuje (na pr. Isus), najrašireniji svietonazor je onaj praktičkno – materialistički , skučeno-egoistički i komotni, te ne osobno promišljen način života, to NIJE FILOZOFSKI odnos sa  svietom. 

         U jednom poviesnom “trenutku” , u  skoku, ljudima je dosadilo  vierovati , te se mašili razuma – i počeli filo-zo-firati. 

Kao što rekoh, nismo mi prvi primjerak dvonožaca tko se, hodajući ovom bezkrajnom životnom stazom i tako sliedeći svoju ljudsku suštinu, racionalnost, radoznalost i sviest o važnosti svakog našeg odabira, debatirajući, promišljajući i pitajući se pri svakom nam novom koraku “dali je ovo … točno? Moguće? Ispravno? Logički važeće? … i tako hodajući  bezkrajnim mogućnostima naših umnih staza; stalno sve dalje, i dublje  ponirući u još subtilnije intelektualno-jezične dosege reflektirajući čoviek živi svoju autentičnost, tipično svoju ljudsku narav, svoj racionalno-ćudoredni ustroj, pokušavajući tako barem malo jasnije osvietliti put kojim korača, u nadi da za sobom ostavlja barem malo humaniji trag od svojih predhodnika. Tako ja razumijem, i tumačim, poviest filozofskoh hoda, te se – skupa s vama – želim pridružiti (ako i samo na kraći “španciren”) tom hodu (zovi ga – ako ti je baš potreba – bezbožno hodočasničko pitajućem puta). To je naš program.

PITANJA?

A. : Dali je to opasno?

M.: Da, opasno je!!! Vrlo je opasno. Što ima opasnije (točnije rečeno, što uopće može biti opasnije) od početi – za ozbilno – rabiti svoj razum! Nož na stolu, strojnica u podrumu, atomska bomba u podzemlju nisu opasni predmeti – sami po sebi, ali su i te kao opasni u rukama opanih i opakih ljudi.

A.: I što to ima veze s filozofijom?

M.: Ima ovakve veze: prema Sokratu (i ne samo prema njemu!) ljudsko biće je destruktivno, i želi zlo, i čini zlo (u moralnom smislu pojma) samo i jedino iz razloga jer (i dok) ne zna što je dobro (to je naješće  iz razloga jer brka pojmove, živi u lažnoj umišljenosti da  “sve zna i razumije pa je eto mali nepogriešivi bog), na pr. živi u uvierenju – koje mu je indoktrinacijom … , reklamno-ideološkim terorom cenzure o “raju” na zemlji putem … ideologije x, z, …-  kako se treba ponašati, živiti i usmieravati svoj život, misliti … ) i zato se ta  žrtva, ta ne sviesna od sebe otuđena osoba, ponaša destruktivno i zlo. Lijek protiv ovoga je poučiti, dokazati, osviestiti, prosvietliti tu osobu da  sazna što je ustvari dobro, i tek tada, potom, će osoba  postati sposobna i ČINITI dobro. U tu svrhu Sokrat priča o svojoj metodi pojmovne analize … . 

A.: Daj primjer!

M.: Sokratov je primjer u jednom pitanju: “ Što je  za čovieka bolje da živi svoj život kao sretno prase (svinja) ili kao nesretni Sokrat?”. Što ti misliš?

A.: Pa, kao sretna svinja, jasna stvar!

M.: Svinja je metafora za (recimo to pojednostavljeno) sve ono što nam “easy life” nudi, a Sokrat je metafora za racionalnog, razboritog, umnog i moralnog čovieka, filozofa … . Dali bi , s ovim pojašnjenjem, još uviek birao sretnu svinju kao ideal i životni stil?

A.: Absolutno!

M.: Ali, ti si time poništio i smrtno ugrozio svoju bit, svoje poslanje, svoj razum i moral, samog sebe, ti si time napravio jednu vrstu  samoubojstva. Zar ti je to cilj? Zar nisi obmanut? Marioneta u rukama nečijeg interesa? Zar s tom sviješću  možeš mirno spavati?  Dali bi i sada , i dalje birao svinju?

A.: aaa,a a – a.

M.: ima nade!

Y.:  Ne zanima me predikanje i moral, pa i ako dolazi od razumnog čovieka. Guši me i ugrožava  moju slobodu : “Čini sve što želiš, bilo što da je to!” . To je sloboda , i to mi ti želiš oduzeti u zamienu za tvoj mučni i tieskobni svijet “kristalno blistavih jasnoća, i ćudoredne preuzvišenosti!” NE!  Sve je relativno!

M.: Evo ga ! Tu je sofist, cinik, trgovac  preživio je  2000 godina, tu je i hoće svietom vladati unovčujući svoj intelektualni kapital. “Donesite 200 litara kipućeg olova da mu na glavu izlijem! Ne  za ovakve nema lieka – i nema ti miesta na našem putu. Ti si smrt – MRŠ!”, rekao bi Sokrat.

MI  IDEMO  DALJE!

 Već sam pokret duha, naš hodovno-intelektualni hod, već samo formiranje i preciziranje novih i jasnijih pitanja je intrizično pozitivna aktivnost, to je zato jer aktiviranje i rabljenje našeg bezkrajno potencionalnog sredstva – oružja – razuma, pri čijoj aktivnosti smo “kao riba koja pliva u bezkrajnom oceanu”, i kao “ptica koja slobodno para beskrajno nebo”,  t.j. cielim bićem znamo da smo u pravom elementu, da živimo naš autentični život, da smo na pravom putu, te i uprkos svom naporu mi smo ispunjeni bezkrajnim, i stalno novim, otkrivanjem, divljenjem i čuđenjem, i opet otkrivanjem, t.j. pomicanjem naših spoznajnih i jezičnih granica, kraće rečeno; mi tako živimo našu autentičnu ljudskost. Zar, za ljudsko biće, uopće ima išta što bi mu trebalo biti važnije, nužnije i prieče i prvotnije, na što bi trebao usmieriti svoje energije, aktivnosti i vrieme ? NEMA! Zbog te važnosti vas zovem na ovaj put! Pa da krenemo!

Mi ljudska bića, već smo zbog činjenice same, da smo sviesni da postojimo, da se nalazimo u koritu “Neke čudne  rieke” (naše existencije) koja nas nekamo nosi, pa ti to htio ili ne! Pa ti  to razumio ili ne!  Svejedno! Rieka teče dalje! To je Tajna o kojoj mnogi imaju kojekakva svoja mišljenja, teorije i praktične svietonazore. To je i dobro, i poželjno da su neki ljudi iza sebe ostavili misaone tragove  svoje borbe, to je korisno (tako da nama nebi bilo potrebno “ponovno otkrivati kotač ili toplu vodu”, kako se ono kaže! Jer za to nemamo  … vremena!). Stoga će mo i mi ovdje, polako, opušteno, ne obavezno, sponatano i s jedinim motorom pokretačem ( “filo-sofiom” kao energijom životnodugačke ljubavi spram znanja, istine …) disciplinirano kao u školi –  pa ako i bez zidova, bez formalnih propisa i birokratskog nasilja – ponirati u misli onih klasika koje  smatramo vriednima pažnje. Inspiracija, potreba, i interes određuju dali dublje zaranjati u pojedine misli i pomno ih razdrobiti, da bi se tako njima obogatili, ili ih ostaviti na površini; paucima i paučini.

Prije nego što “zavrnemo rukave”  i počmemo misliti  svojom glavom (predpostavljam da je većina prisutnih žrtva sekularističko-potrošačkog sustava koji vas je raskomodio i uvierio  da je “demokratski” da  “mislite” TV-glavom …,  reklamnim lažima…  ), važno je da , prvo i prvo, pojasnim da tekst koji slijedi niže nije običan tekst. Ne radi se ni o nekom književnom tekstu, nekoj noveli, romanu ili religioznom ili potitičkom štivu, ne. Ovo je tekst (izražen  sa tehničko-stručnim-jezikom ) izričaj kojim se služe, kojeg rabe, filozofi od struke .

(Ako se filozofija uopće može zvati ikakva struka, ako nešto takvo – ne ovisno o razini akademskih studija … –  danas uopće postoji?) Neki kažu “filozofija je samo slobodna, opća umna gimnastika koja se priporuča kao temeljni predmet pri svakoj sveučilišnoj izobrazbi, struci, predmetu. To je način treninga da bi mislili logički valjano i izpravno, te da bi argumentirali jasno, valjano i jezički uvierljivo izrazivali naše tvrdnje.”

Imamo različitih smierova filozofije, na pr. analytička, kontinentalna, politička, estetska, znanstvenoteoretska (epistemologija) … . Interes za fiozofiju može biti vremenski: kraći-duži, te po intenzitetu: adolescentno banalni – ili životnodugačak i životdavajući, važan i cieloživotni strast i interes. A može biti i u stilu: “Jakob se cielu noć sa grmom hrvao, stalno ponavljajući “e, ma, neću te pustiti dok mi ne kažeš tko si…!”. Ovo je, možda, najčešći slučaj, a budući da, za razliku od Jakovljeva primjera “grma”,  ovaj “grm” ostaje nijem ili mutavo ne jasan i kad zora cikne, i kad sunce vrhunce obasja, stoga skoro svi “hrvači” odustaju (jer eto se je pokazalo da imaju  nesavladivo slabu točku, t.j. da im je pukla ova ili ona slaba karika  na argumentativnom lancu … i zato nestanu. Možda poneki i ostane i preživi još koju filozofsku noć , ali to su rietki  usamljeni “vukovi samci”,  tako se selektira i možda preživi jedan od miliona početnih “filozofa”. Ako i on (kao Nietzsche) ne zagrli konja umiesto “grm”  urlajući : “brate ti me jedini razumiješ!”.

Najveća većina ostalih su samo filozofski “pulastrići” koji ko-ko-da-knu tu i tu, ali ta zora koju previše glasno najavljuju, nikad im ne svane, oni možda naprave karieru, uklope se u sistem – i umuknu utopljeni u duboke sofe komfora, ili se pak u “filozofskim kućnim papučama” (onako liepo i blago udomljeni) šuljaju – zašto ne s lulom odbacajući “umno” pomirljive dimove – šuljaju se hodnicima nekog sveučilišta, Institucije za filozofiju. Postadoše nastavnici, predavači i prodavači – magle, a umišljaju da su filozofi!!  Dakle, teško “zvanje “ bez zvanja! Ne priporučam nikome – osim onima TKO  JE  BAŠ  ŽIVOTNO PRISILJEN, KOMU SE O ŽIVOTU RADI. TAKVIMA  JE  TO  CIELOŽIVOTNI  PROJEKT, ne ovisno ni o čemu. On životom sviedoči važnost svojih misli, neovisno o cieni, priznanju, titulama, količini publiciranih knjiga … . To je moja definicija  filozofa. 

Štogodi istinski filozof htio izraziti on za to postići mora imati svoj stručno-tehnički jezik koji se ne “prokrčiva” baš kao novele: “Nick Cartera” , “Romansa mog života”, “Srdce mi puklo od tuge…”. (Ako mi ne vieruješ , ti probaj pročitati; na pr. Wittgensteinov “Tractatus”, “Filozofska istraživanja”, On Certainty”, Husserlov “The  phenomenological movement” , Heideggerov “Time  and being”  i.t.d. … . (Za “prokrčiti” ovu džunglu misli, i s njom se “potkovati”, obogatiti … . Razmisliti o tome… . Ostaviti  to da “kisne” i da se “siri” , ostaviti nađeno ruho na dno kace … i strpljivo čekati, možda godinama, desetljećima da kvasac uzkisne, da se mlijeko usiri, a mošt u prvoklasno vino pritvori!  Za ovo treba jaka kondicija, izdržljivost, i stalna samokritika svojih uvierenja. I kad je siguran u kvalitetu i potrebu produkta on to opet (po deseti put ? Prepiše), i ako se ne pokaje i sve ognju za ručak ne pokloni, u tom slučaju sve to vietrom u nepoznato pošalje …  i … čeka neki novi pupoljak na čokotu, na  visokoj grani u svojoj glavi … . Ovaj proces je (i mora biti)  vrlo spor! Možda moraju proći godine , i desetljeća, ili  BAREM  10 GODINA UMNOG ZNOJA  da bi kandidat kriknio : AAAAAA-haaa!  Yeees! I – napiše knjigu kojoj se jedino raduje neki knjižni moljac u nekom podzemnom hodniku, negdje u tišini, u prašini između 500 000 knjiga, u nekoj sveučilišnoj biblioteci, ili se raduje neki miš koji zadovoljno gricka korice tvoje knjige koju si  izgarajući  strastveno tražeći istinu …  pisao, i za koju si živio: 5, 10, 20 godina… .  I tako si živio, vieran sebi, orući na svojoj brazdi, na livadi gdje trava ne raste. 

U svakom slučaju filozofija se radi o stvaranju, o otkriću, o nekom mogućem misaonom svietu, kojeg “spašeni” nastoji na različite načine komunicirati, prenjeti ili podieliti sa ostalim ljudima; taj se pokušaj učešća najčešće, i najučinkovitije izrazuje putem pisane rieči, knjige; “gle što sam ja pronašao na mom intelektualnom putu, gle što sam otkrio i čime obogaćujem ljudsku zajednicu. Ja ovo ne samo znam, i tvrdim da je jedna, pa ako i mala istina o našoj starnosti, nego je evo mogu i valjanim i jakim argumentima i dokazati.”  Onaj tko nešto na ovaj način tvrdi uviek ima i svoj originalni jezik, svoj način izražavanja, svoju originalnu terminologiju; to je najčešće jabuka na najvisočijoj grani stabla i do koje se treba dobro promučiti da je se dokuči (zbog ovog napora većina studenata s filozofskim ambicijama nakon kratkog zagrijavanja – odustanu; oni koji ostanu godinama, i godinama kopaju i oru na toj brazdi na kojoj možda i poneko njihovo zrno rodi). Filozofski jezik koji rabe sveučilišni filozofi je oruđe, alat za daljni rad u njihovoj umnoj radionici, kritici i kovačnici. Ovo područje ljudske aktivnosti kao i svako područje znanosti (ako je filozofija – evo opet ako – uopće neka znanost, možda su joj to neki ogranci) pa tako i filozofska ima svoj specifični jezik svoj stručni izraz, terminologiju koja je nužna da bi se dokučilo i opisalo ono područje života na koje se baš ta znanost … usredotočuje na pr. znanstvenoteoretsko, političko, moralno, estetsko, logičko … .

Kao što će mo viditi niže ovdje ima, štoviše čak je i redovita pojava, tvrdnji i teorija koje su takve naravi, opisane su takvim jezikom, da početnik i neupućeni, ili tkz. obični, normalni, čoviek kad to prvi put čuje, instiktivno zastane, a možda dobije i lakši šok, te  se u čudu potiho pita: ”ma, što ovaj govori?, dali sam dobro čuo? O čemu je ovdje rieč ? I kako to upće može nekomu/ikomu biti problem?”. Nadalje se onaj nevini, u svom nedužno-naivnom snu, može pitati: ”ma kako ikomu uopće može ova vrsta pitanja biti životno dugačka strast, pa čak i ono najvažnije, ako ne i jedino važno u životu?!”. Kratki odgovor na ovakva pitanja dao je L. Wittgenstein: prvo; time da se je odrekao (i tako se rasteretio) milionskog naslijedsta od oca Bečkog industrialca; te potom, krenuvši na put svog slobodnog, životno dugačkog profesionalnog – vagabondski siromašnog – mislioca, postavivši cilj  svojoj intelektualnoj avanturi: “Razumieti ili krepati!”. ”(Ovo je istinski razog filozofske aktivnosti, i autentična strast intelektualne radoznalosti, nužde i izvorne radosti kroz postavljanja  uviek novih pitanja, u formuliranju distinkcija, u traženju logički valjanih argumentiranja, te kroz jasan jezik aktiviranje ljudskog razuma, i traženje granica našeg jezika (“granice mog jezika su granice mog svieta. O čemu se ne može govoriti, o tome je najbolje šutieti” Tractatus), ; sve to u stilu, i na razini one plemenite vrste koja je Sokrata glave koštala. Ova je filozofija, za razliku od akademskog snobizma. Marxov politički program:” Promieniti sviet…”, nije filozofija nego dogmatska diktatura nad slobodom i dostojanstvom ljudskog razuma; uzporedi ovaj program s Wittgensteinovim “za mene je filozofija rad na sebi” t.j. prvo i prvo, promieniti sebe kultivirajući svoj intelekt, duh, i  na tom putu ostati  doslijedan i sebi vieran. Takvi su bili: i Herakleitos, i Diogenes, i  Sokrates, i Wittgenstein, Hume, Descartes … . Ovi nisu verbalni-šminkeri, ne traže slavu ni novac, a najmanje su plagijatori i politički korektni pripuzi, na pr. Wittgenstein je čak odbacio i ulogu i status sveučilišnog profesora u Cambridgu, da bi “POBIEGAO” od okoliša sveučilišnog-intelektualnog snobizma, eda bi mogao na miru, i u tišini, negdje na vrhu Norveških fjordova neometan  “puđati svoje buhe” , “JER  FILOZOFIJA JE  RAD  NA SEBI SAMOME!” i kao dragovoljac u ratu, na prvoj obrambenoj liniji, on je intelektualni eremit, “hodočasnik-fratar” i bez crkve , i bez Boga, (kao Wittgenstein) i u ratu on piše svoje genialno filozofsko dielo “Tractatus”. To je istinski filozof! On nije potkupljeni predavač; niti politički korektni apologet, on stoji čelom visoko, mislima daleko iznad “onih u pećini” (Platonova alegorija), slobodan i ponosan on misli svojom glavom, a često i nju stavlja u zalog svojih misli, spoznaja i teorija, i sustava, a uzput i živi onako (i ono) što teoretski tvrdi. Ovakvih nema previše, ni poviesno gledajući, sve bi ih možda, na prste jedne ruke mogao nabrojati, a u današnjem konzumentsko-stresano-potrošačom stolijeću ova vrsta plemenitog starog kova, skoro da je i izumrla. Nažalost ! To je danas  životno ugrožena  vrsta –  na izumiranju su! Jer gle! Svi, sav puk, samo kupoju, skaču uokolo i uživaju, a sva se njihova “filozofija” može sažeti u : “neka umiesto mene misi AI; mudri telefoni; i računala svih vrsta; te nadasve Veliki Brat: mama-tata super država! Ja žvačem i uživam, što manje mislim – tim sam veći filozof.”

Živeći u ovakvom stolieću obični se čoviek pita : “Ma kako te filozofe uopće može zaokupljati i moriti problem-pitanje (čak do te miere da o njemu – napišu cielu knjigu) , na pr.  ovakvo pitanje: “Dali je ovo ruka? Dokaži da znaš, ako tvrdiš da znaš, da je ovo ruka!” E, nemaš dokaz, i nikad ne možeš dokazati da je ovo ruka”, veli filozof filozofu, a sve to tvrdi dok mu pruža ruku; i to u sred biela dana; pri čistoj sviesti; bez da je i kapi alkohola u igri; a ne radi se ni o nekom jeftinom vicu ili šali; NE!; to je, najozbilnija tvrdnja i uvierenje postavljeno kao tema za razmatranje na sveučilišnom seminaru za doktorande iz teoretske filozofije (pitanje koje se sasvim ozbilno uvažava, i razmatra sa svim kraljevskim počastima i sa najvećim dignitetima važnosti – kao da se radi o pitanju : “Biti il’ ne  biti pitanje je sad?”). Kad se početnik susretne s ovakvom vrstom pitanja nije čudno da začepi i uši i oči , te da samo umukne i – pobieže. Ili uzmimo ovaj primjer sa jednog visokog seminara iz teoretske filozofije na temu “Naša sviest i mogućnosti komuniciranja”.  Predavač kaže: ”danas će mo razmatrati sadržaj knjige koju ste pročitali, te će mo podrobno analizirajući njene argumente, kritički tražiti slabe točke u argumentaciji…  na temu ove knjige koja glasi “Kako je biti šišmiš!?”. (Tu se ustvari radi o razmatranju na temu sviest, pa ako i šišmiša, i mogućnostima komunikacije između dvije sviesti, dva živuća sviesna bića). Drugi je primjer  provokativnog pitanja (bio) upućen od jednog filozofa drugom filozofu: “O.K. ovo je ruka, ali ti ne znaš da je ovo ruka! Dokaz da ne znaš je taj da si samo siguran, i da tu svoju sigurnost  samo tvrdiš, ali dokaza nemaš! Ako imaš dokaži mi!” (Ovo je primjer je filozofske debate o epistemološkoj vrsti znanja;  između Wittgensteina i G.E. Moora u “On Ceratinty”.) S ovim se , uzput, tvrdi da nam sva naša sietila, kao i sva empirija, sva znanost, ne može dokazati da išta znamo, čak da ne znamo da je ovo ruka (u epistemološkom smislu  pojma “Ja A zna p”). Stoga se postavlja pitanje dok putujemo (t.j. živimo ili dok nas nose ove ili one struje, dok s nama mlataraju kojekakvi vjetrovi i vodene stihije i struje, dok nas sve to nekamo nosi) ”odakle?” “Kamo?” “I zašto?” …  to i takva pitanja i dalje za čovieka ostaju nedokučiva tajna, ( ali ta tajnovitost nas ne spriečava da i dalje, dok polako klizimo niz ovu rijeku, koju nisam ja odabrao, u koju nisam sam uskočio, u kojoj – jednostavno – postojim, i evo se mičem ) ali pitanja su i dalje opravdana, legitimna, i nužna: “Što mi ustvari znamo?” Odgovor: jedino što znamo, tu nema dvojbe, to je da ishod ove “rieke” je – Ocean. A koje je vrste? Opet se ne možemo složiti okolo odgovora, na pr. već je materialist u Staroj Grčkoj, Demokritos, proklamirao:” Gdje je smrt , tu nisam ja. Gdje sam ja tu nije smrt.” (Dalje od ovoga nisu došli ni današnji materialisti!) A što Kršćanstvo drži za stvarnost, tu preliepu priču već i vrabci na krovu pievaju. Ostaje nam: NE ZNAM! STRPI SE , BU MO VIDILI!  A DO TAD, NA PUTU, PREDLAŽEM DA  SE TIEŠIMO  FILOZOFSKIM  NAČINOM ŽIVOTA!

Kao što rekoh, kad se obični normalni čoviek prvi put suoči s ovakim tvrdnjama … (a ne osieća “baš” da gori i sagorieva od puste želje da razumije ovaj sviet i sebe samoga u njemu), te kad razumje da dugogodišnje sveučilišno filozofsko školovanje (i opća humanistička naobrazba)

 Platon kaže: ”prvo studiraj, brusi razum, uči se argumentirati  …  50 GODINA pa si tek onda sazrio za filozofa koji stvara i vodi Državu – DA! Filozof je stvara I UPRAVLJA NJOME NE čoporna sirova rulja, vođena hirovima svojih niskih životinjskih strasti, obmana, požuda i kopleksa niže vriednosti, diktatorski proglašavajući same sebe kao ideal i vrhunsku  vlast “sva vlast proizlazi od naroda…”. Koje li POGUBNE  BAHATE OHOSTI! Zbog ovoga je  Sokrates prezirao demokraciju! Jer na temelju čega to, po kojim vriednosnim kriterijima, većina ima vlast? Odgovor je : samo i jedino na temelju brojčane većine. A da vas upitam, u ime zdravog, čistog, plemenitog i stvaralačkog razuma. “ Zbog čega bi  baš TO , ta brojčana većina,  imala absolutno pravo na vlast, i na diktiranje svojih vrednota i životnog stila?”. Moj odgovor je ni po čemu osim po primitivnom nasilju (“Diktatura proleterijata”) i pohlepom za vlašću kao životnom terapijom “jer im životno genetska lutrija nije bila sklona, pa se sada osvećuju, grabeći vlast, diktirajući, relativnost svih vriednosti, ili čak da je naglavačke obrnuta vriednosna skalica t.j. ono najniže – u svakom pogledu – “ustvari”  ono najviše”. To je izkrivljena perspektiva, pervertirana nasilnička nastranost, u svojoj konačnici ideologija Luciferovog ludila., koja je  na dielu 2025.)

 uoće ne znači da zato imaš neko šire, sveobuhvatno ili  kritičko-filozofski opravdano zvanje o stvarnosti (akademske titule i specializacije na pr. na području filozofije: Mag., dr., Prof., samo ti kaže da si malo dublje zaronio u onaj komadić stvarnosti za koju si se opredielio, a nikako ti ne daje sveopći, sveobuhvatni, absolutni uvid čitavu stvarnost, štoviđe, i timviše što dublje kopaš tlo na kojem stojiš, timviše otkrivaš misterij; najbolji primjer je fizika i qvanfizika, koja dolazi do teorija na  razini metafyzike, naučnopopularne fantastike, poezije, mystike i religije. Do sličnih bi zaključaka došla  SVAKA znanstvena disciplina da je istraživač dovoljno izdržljiv na svom putu traženja  istine, i da nije politički korektan.) 

Osim toga, kad se tiče sveučilišne filozofske naobrazbe i na tom dugačkom putu  dosegnutih akademnih razina tituliranih kao: Bacelor of Arts, Magister, doktor, docent, profesor to  – samo posebi – ne govori ništa više nego koliko je kandidat stepenica prešao; 1, 2,… 5, na svom putu skupljanja podataka koje su neki drugi pohranili među koricama nekih knjižurina. Akademske  titule nekomu – tko za to ima interesa i tko se nalazi u ekonomskoj nuždi –   mogu poslužiti  kao zvanje: nastavnika, predavača, učitelja, profesora – kao struke – ali to NIJE   NOVO  STVARALAČKI  RAD –  NOVA  FILOZOFSKA  MISAO .  Taj predavač, profesor, papiga, ne sposoban da stvara i pieva svoje piesme, samo pievuši, i ponavlja tuđe. Pravi filozof stvaralac bieži od toga, rađe gladuje  nego je među tim “filozofima”! Težak je ovo put, jer student “pulastrić” ,  s filozofskim ambicijama, i nakon desetlieća provedenih studirajući, i sa  svim akademskim titulama  u torbi, ne može poć na Zavod za zapošljavanje, pokazati svoje akademske diplome, i u ime Zakona tražiti zaposlenje ili novčanu naknadu za uloženi trud, ili da uopće ima  ikakvo pravo i na minimalnu novčanu nadoknadu – za preživiti. Kad se to shvati; kao i da je nužno žrtvovati godine, i godine, desetlića, teškog intelektulnog napora da bi svladao filozofski jezik/terminologiju … , onda je jasna stvar da od 100, ili 1000, ili 100 000  … koji su na početku krenuli kao filozofski kandidati na filozofsku utrku na cilj stiže  možda  jedan ili dva kao “pečeni” filozof imena vriedan (ako i oni prežive?). Ostali su pali na putu, završili u jarku, “sretno se oženili”, ili su otvorili Pizzeriju te eto imaju nešto i nekoga za zabavu; nekoga da bi ga mogao “po sudovima potezati” (to im je sva “filozofija”.) A najveća većina početnih studenata  filozofije s vremenom postanu  brbjave  intelektualne  prostitutke u nekoj TV  sofi davajući “stručne” saviete  mutavima i sliepima. A da, mnogi se pritoče i postanu neka vrsta časnih učitelja, nastavnika, ili predavača pa onda to zovu “filozofija” (a samo su nastavnici- predavači, papige, dakle! Brkaju pojam predavač, na ovoj ili onoj razini, predmeta filozofije sa  filozofsko stvaralačkoj aktivnošću kao takvom, a nisu sposobni napraviti ovu distinkciju. Ili  možda namjerno izbiegavaju distinkciju, a sve s ciljem bi se kitili tuđim perjem, da bi bili važni, školovani “filozofi”, kume moj, ništa manje! Da bi se pokazali i dokazali da  su inkarnacija čistog Razuma (jer eto imaju akademske titule! Gle kako su ih naredali kao Staljinovi generali svoje titule na kolaretu u prvomajskoj paradi u Moskvi. Titule su, titule, pa i ako po školskoj reformi Steve Šugavoga, kazat će neki Hahahhaaa!.) Oni tvrde da su ”prosviećeni i napredni”, moderni su bogoštovatelji boga Razuma. I tako, na tome kiču, oni prave karieru. OGAVNO!!! TO JE  INTELEKTUALNA   PROSTITUCIJA!   TO NEMA  VEZE  SA  POŠTENIM  INTELEKTUALCEM, IMENA  VRIEDNIM,  A  NADASVE NE SA  ONIM  ČIJA  ŽIVOTNA  STRAST, ZVANJE , POSLANJE  I  ZADATAK JE :  BEZKOMPROMISNI  FILOZOFSKI  ŽIVOT, t.  j. NAČIN ŽIVOTA,  POSVEĆEN   RACIONALNOM TRAŽENJU  ISTINE,  ISTINE  I SAMO ISTINE.  TE  ONO  ŠTO  NAĐU  TO PRAKTIČNO  ŽIVE  I  TO TEORETSKI  BRANE I  SVIEDOČE. ) Ovi “filozofi” brkaju  pojmove, ne prave distinkcje između : nastavnik, predavač, profesor  (što je struka  i izvor sredstava za život) od izvornog filozofa  teoretskog  putnika – patnika; koji često  kaže : “svako veče mislim hoćuli se sada odmah ili sutra baciti kroz prozor? Ili da se obiesim?” (L.W.) Razlog? Jer ne mogu … riešiti …). To ne pravjenje distinkcije između : nastavnik, profesor, predavač i filozofa, najčešće je obični skriveni bolesni kompleks niže vriednosti; zloba i zavist  ( naime, učitelj je ili predavač iz predmeta filozofija) pa je dovoljno drzak da to prodaje pod “ja sam filozof” , dakle prodaje jaja za bubrege! E, jadne li ambicije!

Dakle, za čovieka nema teže “sudbine”, “prokletstva”, ili sreće? (Zavisi kako se uzme, ovisno o tome kakvu relaciju netko ima spram svojoj existenciji, svom bitku…  ? Gdje, kako i za što  … ) kao i – slobode  od ove! Biti rođen –  “osuđen” misliti svojom glavom, biti samosviestan o veličini i suštini  vrste čoviek, biti sviesni nosilac filozofske racionalne krune, sviestan tereta i rizika  na ovom nezahvalnom  putu. On svejedno,  i  bez dvojbe – pa ako i sizifovski – gurati svoju stienu uz brdo, na vrh, do vidikovca! pa što bi’ , bi’: NAPRIED! Pa makar pukla stiena  ili glava! Ili ako pak, sve ostade  NEGDJE u jarku pored puta; SVEJEDNO! Substanca ovog puta je privesti misao valjanom koncu, pa i ako ona skončla filozofa – SVEJEDNO! Ali on ne izdaje svoju bit, on gura svoj kamen/stienu – NAPRIED, to racionalno živinče (“rational animal”, Atistotel). Nije to lako, težak je to PUT I posao! Misliti to BOLI!  SVAKI  KORAK KRVARI,  I OSTAVLJA  KRVAVI TRAG NA PUTU ! GLE TRAGOVA!  GLADNE  HIJENE  GA OBLIJEĆU , I ZAVIJAJUĆI  VUKOVI U DALJINI mu jedini “prijatelji”  NA TRAGU, al’ istinski filozof izbora nema! I nikad se ne predaje. Tako se Jakov – bezbožnik- cielu životnu noć, na život i smrt, s grmom hrve!

E sad, ( ponovno natrag )  kad tkz. obični, normalni, čoviek susretne nekoga  tko  mu pruža ruku i pita : “ Dali ti znaš da je ovo ruka? Dokaži ako znaš!”. Što sablažnjeni  upitanik može nego kriknuti:  “A, evo ga! “Filozof”! I optuži ga: “Ti si filo-zof”? (hrv. mudroslov). ( Što ova reakcija upitanika znači? Ona je samo odbrana od straha koji ga mori dok misli: “ovaj je mudar i pametan, a ja sam neuka budala”, te ga svim silama mora pokušati pobiediti, i poništiti, omalovažiti i izbrisati, te udovoljiti svojoj niskoj strasti u tom nadmetanju “tko je jači?”. Tu se, dakle, radi o – vlasti! Tko je jači drob ili mozak? Filozof zna odgovor i NE ŽELI UČESTVOVATI U OVOJ “filozofiji”, to je filozofija za demokrate, po ukusu većine, to  je i  sadržaj demokratskog pojma “filozof”. Ovo nije samo šala, nego je svakidašnja “filozofija” mržnje i prezira, ona je i  Sokrata  – osudila na smrt! 

Baš je glupa ta sirova, čoporasta rulja! Te će priezirno govoriti:” mi znamo, a on je “fiiiiloooozofff!” “ Umiesto da reče : “Daj  pomozi nam kad  već imaš oružje i oruđe! Pomozi i nama tko  čoporno srdcem “misli”; te  smo sužnji naših emocija; em’ smo piromani, em’ smo vatrogasci. (A to znači stalno stvaramo svađe i gasimo svađe, i stvaramo nove … i tome nema kraja. Tako živi, i tako se zabavlja, tko sa srdcem “misli”.) Neće taj tražiti istinsku-ljudsku relaciju i kazati : “Daj pomozi nam da racionalno, razborito , razumno-korisno riešimo i ovaj praktični spor, a kamoli da bi bili zainteresirani za problem tipa: “dali je ovo ruka ili nije”?

Ponovno filozofija kao takva, već sama u sebi, korisna je vrsta – “umne gimnastike” (pa ako i ne momentalno, konkretno i materialno korisna, ali je korisna, korisna je iz razloga jer je to tipičan izraz istinskog, suštinskog, života vrste “rational  animal”(Aristotel). Ova je aktivnost, sama u sebi, i po sebi, intrizično dobra/pozitivna, (kao takva moralno je neutralna), i ima svoju vriednost, pa i ako iz početka, naočigled, izgleda i suvišna, i ne potrebna, kao i iritantno ne jasna, te izgleda da je još i jalovo dangubljenje. 

PITANAJA? KRITIKA? PROTESTI…?

Q.: Ti nam tu nešto pričaš o znanju, ali to je samo  u znanstvenoteoretskom (epistemološkom smislu), to je, možda opravdana, teoretska kritika znanstvenih teorija , koja je nužna je jednu malu skupinu stručnjaka … , ali što će nama to? Čudi me da nisi ni spomenio onu za čovieka najvažniju stranu znanja, naime:  ćudoredno (moralno) znanje.

M.: Namierno sam ovo izostavio, a razlog je izkustvene naravi, naime; malokoga, ako ikoga danas? , uopće zanima moral. Jer moral je definiran ideologijom koju skoro svi sužanjsko sekularistički-demokratsko sliede, koju je ateist Frojerbach defininirao: “ čoviek je ono što pojede. Kako jedeš tako i misliš.” Misao je da baza (stomak, materija, konkretne fizičke potrebe i prohtievi…)  diktira  ljudsku nadgradnju (mozak, misli, ideje, ideologije, moral). U svojim različitim variantama, ova ideologija, diktira svietonazor, vriednovanje i moral na Kugli danas. Stoga nje popularno pričati o moralu iz filozofske perspektive, ali ako ima zainteresiranih samo se javite pa ću ja sliedeći put (ukratko) iznieti sve relevantne moralne/etičke  teorije koje potom možu biti predmet za debate i diskusije.

E.: ja bi započela sa “10 Božjih zapoviedi”. I o onemu “Ja sam koji jesam!” , a ti misli (ili ne misli –  to je tvoj problem!) koji sam.

M.: Ok, ovo je izrazito religiozna  želja. Ako ima kandidata slijedeći ću put sažeto predstaviti i obrazložiti kao Tomas av Aquino obrazlaže i argumentira svoje uvide  da “svi putovi, sve okolo nas, sva  stvarnost, nam jasno govori, i sviedoči da  Bog  doista postoji.  To nije znanje u epistemološkom smisu, nego u vierskom, ali je doista uvierljivo i (skoro) kristalno jasno. Ako ima zainteresiranih kandidata, recite, pa će mo uzeti ovu temu.

R.: Ma, daj, nemoj ti meni (t.j. nama) ovdi soliti pamet!

M.: ja ne solim nikomu pamet, ali svakoga potičem da VIŠE  KORISTI  svoju pamet, zato smo tu. A ja inače solim  – srdele, da budu slane srdele. One su izvrsne sa zelenom menestrom, to nam je jelovnik za  sliedeću subotu. I ti možeš doć AKO PLATIŠ  ULAZNICU! (Više o tome vidi na:  I DIO, subotnji program.)

 DA   ZAPOČMEMO  S  RADOM!

UVOD

Ovaj put, aktivnih i cieloživotnih, slobodnih i osobnih misli sačinjava čitavi program i RAD na ovom putu. Ideja je da se ovako: dragovoljno, spontano, ne obavezno, ali ozbilno i najozbilnije kao u školi ili na radnom miestu, okupljamo (ako, i (u)koliko tko želi, može, izdrži, pronađe svoj razlog za nastaviti…) poradi aktiviranja i kultiviranja ljudskog duha, s ciljem da bi tako živili više našu ljudsku essenciju (suštinu). To se, ovdje, ostvaruje načinom života kojeg sam već opisao. Ovdie nema nikakve obaveze …, a “uskočiti” se može (t.j. uzeti onaj dio koji ti odgovara) po potrebi i interesu. Ovdie imamo prostora za socialno i ne obavezno druženje, ali ga strogo dielimo od radnog prostora. Ovo se može uzeti samo kao subotnji “teferič”, ili kao na poziv na radikalno preispitivanje svog  životnog  stila. Uzet  naj konkretnije i profesionalno to bi bio filozofski odnos sa svietom i životom (kojeg je B. Russell okaraktereziro kao “Sightseeing”, to je odnos čovieka sa svietom i životom, kao onaj koji turist ima u svietu, on je “sightseer”  na “sightseeting-u”.  To je cieloživotno (životnodugačko) putovanje i promatranje svieta kroz  intelektualne “naočale”,  promatranje MOGUĆIH SVIETOVA (svietova mogućeg, svietova mogućnosti). Ovo je za vrstu čoviek, za ljudsko biće, tipičan način života, na koji smo pozvani, mi tako živimo naš sviesni i promišljajući tipično razumno ljudski način života, i tako ostvarujemo svoju ljudsku essenciju (suštinu). Ovaj način života je suprotan životnom stilu konformizma, potrošačkom i ne reflektirajućem nabačenom nam načinu života , asa malo ili čak  bez promišljanja kojeg je Sokrates okaraktzirao kao “život ne vriedan življenja za ljudsko biće.” 

 Aktivno misaoni i sviesni život je tipičan ljudski život, a uzput je još i: koristan i zabavan, zato vas na njega pozivam!

 D O B R O D O Š L I !  

Inače, ovo nije nikakva mystika, čarolija, tajno družtvo, mutni način da se dođe do velikog utržka… ne! Ovo je samo  NAJNARAVNIJI, I NAJNORMALNIJI , a u današnjem svietu zatrti – NAČIN ZA ČOVIEKA KAKO  RACIONALNO, PRAKTIČKI I STVARALAČKI  ORGANIZIRATI SVOJ DAN-ŽIVOT, sve na bazi  “common sensea” (zdrave pameti.)

Znači, i samo letimični pogled na Sadržaj (“ I DIO ” daje  čitaocu uvid da se ovdije baš toliko i ne radi, o nekom genialno novom uvidu ili prodoru u dublje misterije stvarnosti, (već čujem “mudroslove-sveznalice” kako komentiraju: “ evo, čoviek upravo, i ponovo, otkrio i kotač i toplu vodu! Zaslužuje, dajte mu, Nobelovu nagradu!”. ) Na ovo ja odgovarama: 1) Svakako da se ovo može uzeti kao stil života, ali, 2) istotako se može uzeti samo neki dio koji baš tad i tom čovieku treba, i ništa više, ili, 3) može se ovo uzeti samo kao neka blaga priporuka i liepa želja. 4) Ja znam iz osobnog izkustva da ovo VIŠE DAJE NEGOLI ŠTO NA PRVI POGLED OBEĆAJE!  te zato srdačno  i žarko priporučam.  5) A nadasve je važno vidieti cielinu , t. j. : I DIO, i II DIO, kao i  III DIO. To su sasvim različite teme i ambicije, (pogledaj pa se uvieri, i prosudi što je , i dali je išta , za tvoj ukus i potrebe) koje se mogu kombinirati ili spojiti u jednu cielinu.

Sad, kad sam ovo pojasnio, prelazim na :  II DIO.1.  U V O D 

Štovani (supatnici… sps! op! pops! – oppss! ispričavam se ! ) štovani suputnici!

Pozdravljam vas i želim vam dobrodošlicu na ovaj naš bezkrajni i zagonetni put, put tipičan za svako sviesno i racionalno budno ljudsko biće, put koji; premda na prvi poged, i banalno-površno gledajući, izgleda kao neka neozbilna i neodgovorna  “Zgubidanova” igra; ali,  ona je , i te kako, ozbilna i važna aktivnost za svako zrelo, zdravo, ozbilno i ćudoredno odgovorno razumno biće.

 Ovaj je put popločen viečnim pitanjima: “Odakle  …, kako …, zašto … i kamo … ?”. Već Staro Grčki filozof Aristotel ga je definirao kao “čoviek je po svojoj naravi radoznalo biće, on želi znati, traži znanje, spoznaje, odgovor.” Premda je žalosna istina naše egzistencialne  nužnosti uviek bila (a danas nadasve) ograničena na temeljnu borbu za opstanak; ili kao danas u ekonomski razvijenim družtvima se svodi na bezglavo i stresano “skakanje i lutanje” ili pak pasivno konzumiranje materije koje , sve više  i više,  čovieka pretvara u zoombija; u svakom slučaju: NE RABI ON SVOJE ESSENCIALNO I NAJJAČE ORUŽJE – SVOJ RAZUM; nažalost, većina ljudi (svak ima neki svoj razlog) zanemaruje ovaj put, ili pak, tad i tad, tu i tu, malo tapkaju ovim stazama, te se umori i odustane. Kažu “da  misliti boli, a da nije ni izplativo!”, to su tkz. obični – mediokrati – ljudi (dok oni tko “buba”  na sveučilištu s ciljem da osvoji neku akademsku titulu, da postane stručnjak koji se visoko cieni u družtvu: te dobije novac, status, vlast: odvietnik, liečnik, inženjer… ovu klasu NE priznam za intelektualce! jer to su samo karieristi, oni nisu slobodni mislioci). 

Ali bilo je, i ima, onih tko misle svojom glavom; oni se pitaju i misle nužno-DRAGOVOLJO – čitavi svoj žvot, i profesionalno (a ta aktivnst uopće nije nikakva profesija!). Nemaju oni nikakvu materialnu naknadu za svoj teški umni rad. A nerietko su i šikanirani, i progonjeni, a redovito su krivo/nikako razumieni, te prezreni od najveće većine “vriednih” graditelja vojne industrije, i mentaliteta kupi-razderi-prožvaći-po*e*.) Oni ne rade zbog:  visokog statusa u družtvu, zbog novca, ili vlasti … , nego jedino zato jer to moraju vođeni porivom nutarnje nužnosti. Živeći tako, spontano i naravno, oni stvaruju svoju ljudsku essenciju (srž, bit, suštinu). Jedina snaga, poriv i motiv koji ih upućuje na taj – za racionalno biće – put je ljubav spram spoznaje, pokušaj traženja odgovora na sva čuda našeg postojanja (existencije kao takve). Kad su neki prirodoslovci u Staroj Grčkoj započeli postavljati pitanja ove vrste bili su oslovljeni kao filosofi (gr. filo-ljubav+sofija – mudrost). Potom je ovo stablo razširilo svoje grane, i korijenje, u svim pravcima, te je danas pojam postao višeznačajan, teško definiran, a najčešće omalovažavajući izrugivan (od zlobnika, zavidnika, prezirnika …, i onih koji uopće niti ne poznaju bit onoga o čemu pričaju). Svejedno, radi se o tipično ljudskoj  RACIONALNOJ aktivnosti uzetoj, (ne KAO  AKADEMSKI SNOBIZAM, ili kavanske ćakule i “mudrijašenje”; ono u stilu: “čoviek zasieo uz vatru, zadivanio, te odbaca dimove, i “objašnjava” koliko buha daleko može skočiti. Ili, pak tvrdi da je janjetina s ražnja daleko bolja od kamenica i vina …”, te daje “saviete” na dugo i široko …) kao ŽIVOTNO  VAŽNA , I CIELOŽIVOTNO  DUGAČKA NUŽDA ZA OPSTANAK. OVAKVA aktivnost ima  intrizično (sama u sebi, i po sebi) absolutnu pozitivnu vriednotu. Plod ovih aktivnosti rietko rezultira nekim genialnim sustavom, teoriom … (kao na pr.: Platonov dualizam, Descartesov ; sumljam, dakle postojim; Kantov “Što uopće možemo znati?”, Humeov: skepticizam …, Husserlova ; fenomenologija ; M. Heideggarov “Being and Time”;  Wittgensteinov: “Tractatus” …) , možda u ovom smislu i nije najvažnije uistinu biti prizat kao filozof, važnije je (po mom  mišljenju) RAZLOG  ZAŠTO  X TVRDI TO ŠTO TVRDI, KOLIKO ŽIVOTNOVAŽNA NUŽDA STOJI IZA TIH UMNIH VRATOLOMIJA I RATNIH  POHODA. KOLIKO JE  UISTINU ISKRENA , I NUŽNA TA BORBA. TEK KAD JE , I KOLIKO JE , TA  BORBA  NA ŽIVOT I SMRT, TEK ONDA JE ONA I ISTINSKA  FILOZOFIJA ; PA MAKAR TO BIO  I MRZOVOLJNI SHOPENHOWER, POMAHNITALI NIETZSCHE; u  SVE SULJAJUĆI PYRRHON; BALANSIRAJUĆI NA GRANICI , KANDIDAT ZA SAMOUBOJSTVO, WITTGENSTEIN.

 U svakom slučaju, analitička filozofija  zahtieva da ; prvo i prvo, neovisno o tome  ŠTO hoćeš tvrditi; TREBAŠ  to tvrditi jasno; logički ispravnim argumentima, i jezikom jasnoće koji je bio Sokratov ideal, tek kad ovo imaš onda možeš tvrditi to što već imaš kazati. Ako ovo nemaš onda si “filozof” ( u narodnom smislu) i “filozofiraš”, ili si političko brbjalo pohlepno za vlast, novac, i glancaje svog grandiozno egoa, a od 100 rieči jedva da 10 20 % UOPĆE  išta tvrde, ili substancionalno govore . Bože, poštedi nas ovakvih  “filozofa”! A pune su ih sofe i fotelje u ulogama “experta” savietnika na TV … panelama, poznavaocima … na družtvenim mrežama, u tisku… . 

U tekstu koji slijedi niže viditi će mo neke rezultate od klasičnih misaonih putnika na ovom putu. Te misli, uobličene u različitim sustavima, imaju raznorazne smiernice, argumente, uz pomoć kojih su oni opisali svoje uvide, uvierenja i zaključke s ovog misaonog puta. Kolikogod zanimljive bile njihove nam teorije ne serviraju neke definitivne odgovore, ali su poučne i truda vriedni primjeri kako bi moglo biti, ili kao možda jest, te su nama nadasve sugestija da i mi – tražeći slabe i kritičke točke i karike u njihovim argumentima i sustavima – idemo dalje na tom tipičnom putu za razumna, radoznalog, promišljajućeg, pitajućeg čovieka, a ne da sebi dozvolimo se korumpirati porukama okoline, da ne dozvolimo pasivnost i lienost uma pretvarajući nas u komfornu bljutavost lienih umova, tko samo žvače i preživa tuđe nemisli. “Ovakav život nije vriedan ljudskog življenja”, poručuje nam Sokrat. Te prije nego je dragovoljno popio otrov dodaje: ” Ja slušam i slijedim moj “diamonia”” (nutarnji glas koji mi kaže što je ispravo raditi, kako živiti, i ne mogu pogriešiti”) .” Ja odlazim, a vi ostajete, tko je dobitnik, a tko gubitnik – to će mo tek viditi!”, i ispi svoj kalež  istine.

Dok čitamo diela ovih mislioca, važno je imati na umu da, i , ma, kolikogod njihove polazne premise, teze, sustavi, uvidi ili postulati… izgledali čudni, ne potrebni, i, na prvi pogled, ne shvatljivi, budite uviereni da su vriedni umnog napora. Ali nisu ti rezultati Biblija (religija) nego su to samo misli promišljanja, pokušaj orientacije u ovom svietu, na ovom putu u kojeg smo ubačeni. Cilj pokušaja stvaranja razumnih sustava je da bi se pokušali pravilno orientirati, a možda i – barem donekle – razumieti ovaj sviet, koji nam najčešće izgleda neshvatljiv, kao da postoji kroz govor/sviedočanstvo neke tajne; relacija izgleda a)  naša sviest odjednom konstatira: “a ha! Dakle; ovo sam ja, b) ono tamo je sviet  izvan mene u kojem se evo nalazim. (Koja je relacija između a) i b) vidi niže o Kantu, Wittgensteinu, Hume, …) .  Zar nije najnaravnije i najnužnije da čoviek ne dangubi, nego da se odmah upita “Odakle? Tko? Što? Kako? Zašto? Kamo? … i da odmah započmem rabiti ono sredstvo, oruđe i oružje koje mu je prvo pri ruci, a koje je ujedno i najsnažnije, i koje je izraz najnaravnije mu reakcije na sviest o postojanju; te da to oružje odmah upotriebi kao svietiljku, štap i kompas na ovom čudnom putu svoje egzistencije – da rabi svoj racionalni razum, a ne da ga utrne i nastavi žvakati i buljiti  u zid lažnih siena  i obmana (u smislu Platonove pećine) – 2025. u TV… – ? 

Razmatrajući ovako ovo najjače i centralno oružje koje posieduje vrsta čoviek, lako se može doći do zaključka da je čoviek već u ranu zoru, i već u prvom proljeću, svog postojanja na Zemlji, došao do uvida “a ha! ovo je moje najjače i najsigurnije sredstvo opstanka i sretnog života” te ga odmah počeo rabiti, brusiti, usavršavati… . No, daleko je ovaj zaključak od poviesne istine, naime: prvo je bio prisiljen rabiti svoje noge, te potom i svoje ruke; popeti se na stablo, donekle artikulirati svoje emocije, skinuti se sa stabla, u borbi prsa na prsa pobiediti divlje i agresivne zvieri, pronaći pećinu prikladnu za prispavati, izbrusiti kamenu siekiru … , otkriti vatru, … ,  da bi polako započeo formirati i razvijati svoj čoporni život … . Svladavši donekle sve te teške okolnosti, na red su došle one nesavladive; grom, stiela, orkani i zemljotresi, zarazne bolesti … , te nesavladive sile pokoravju čovieka, i on reagira emocionalo, t.j. daje im nebesko (religiozno) značenje i one postaju bogovi (skupilo se samo na Olimpu 100, 1000 bogova i božica. To je neracionalo, emocionalno, sužnjičko i praznoviersko razdoblje, dakle, čoviek nije započeo svoj hod Zemljinom korom sa papirusom u ruci i sa olovkom iza uha. 

Dugo su nebom hodali ka zemlji pognuti teški, mračni i mrki oblaci, vrhovima brda jedva  vukući svoje drobine kao  ogromne miešine pune vodenih stij da bi nemilo na ljudske glave slievali, ali ljudska racionalna iskra ipak nije prasnula, niti se je u misaoni oganj pritvorila. I moge su vode tiho stoliećima tekle, i riekama u jezera i mora se slievale. Al’ ljudsko  racionalno oko i dalje je spavalo začahureno u svom sužanjskom praznovierju sanjajući mirni san nevinoga; sve dok ga Herakleitosove rieči: “Nitko ne može dva puta u jednu i istu rieku zagaziti” ne probude.

Vrieme je teklo, a ljudski je razum i dalje spavao svoj duboki san, sve dok se neki prirodnoznanstvenici nisu drzli pitati “dali je, ono što sieva … ,  dali je ono doista neka nadnaravna sila, bog? ili je samo neki naravni zakon prirode …?”. To se je prvi put zbilo negdje na obalama istočnih Grčkih kolonija (Jonski filozofi, o tome vidi niže). Tu su se počeli buditi prvi kritičari emocionalnog i religioznog odnosa sa svietom. To se razdoblje smatra kao rođendan racionalnog razuma ili filozofije (barem naše Zapadnjačke), a ustvari oni su samo bili slobodni prirodoslovci koji od tad više  nisu prihvaćali robstvo straha, kao temelj religioznog vierovanje. Nisu više polazili od svojih emocija … da bi objasnili i pojasnili sviet okolo sebe, nego su počeli rabiti svoj racionali razum, postavljati pitanja, promišljati, tražiti odgovore. Ta je umna aktivnost stvarala filozofske škole različitih uvierenja i svietonazora (te škole su rasle kao gljive poslije kiše). Tražili su odgovore na pitanja o svietu okolo sebe, i o najboljem načinu kako se odnositi spram stvarnosti koja ih okružuje. Tako su se pojavili materialisti, epikurejci, stoici i cinici, Sokrat-Platonisti, Aristotelovci … Novi platonisti.

Kako se je ta slobodna misao dalje razvijala (sve do našeg doba), o tome sam ukratko, i ono najvažnije sažeo niže, vidi o tome u nastavku.

 Uviek  je bilo sviesnih i samostalnih ljudi koji su smatrali da za čovieka najtipičniji i najvažniji posao, ipak nije fizički/materialno-praktički rad (kolikogod on bio prva, nužna i polazna točka za svakidašnji opstanka) nego da je to umni napor. Ova je vrsta ljudi postavljala pitanja, kritički je analizirala odgovore, a taj je rad rađao nova, i opet nova, pitanja koja su se s vremenom smirila u nekoj teoriji, sustavu  ili svietonazoru. Tako su ljudi tražili, i formirali različite teorije na pr. o etici, estetici, epistemologiji, političkoj filozofiji … To je  intelektualna aktivnost onih koji traže istinu o svietu zbog istine same,kao primarna aktivnost vrste čoviek (a što je intrizična vriednost).

 Nasuprot ovoj ljudskoj aktivnosti, i načinu života, stoje: “vriedni skupljači kojekakve materije; njihov rad se sastoji u tome da oni prvo skupljaju komade materije na jednu hrpu; pa je potom prenose na neku drugu hrpu; pa na treću … i.t.d. “, tako je B.Russell okarakterizirao (pa ako i ironično) praktični i konkretni rad. Na što ovi prozvani odgovaraju: “ vi ste samo prave i istinske “lienčine” od koga nema nikakve koristi, vi niti ne želite producirati za čovieka nužne potrebštine, vi sabotirate ljudski bitak i onemogućujete rast i razvoj družtva i zlorabiti svoje vrieme, korumpirate svoju ljudsku narav, bit i suštinu života, osim toga još ste i loš primjer za mladež. “Jer čoviek je ono što pojede, hrana – materija je bitna, a ne duh, ona mu određuje misli.” (kako reče ekstremni materialist Frauenbach). Druga strana odgovara: mi sliedimo ljudsku racionalnu i moralnu stranu života; vršimo svoje istinsko poslanje, sve po diktatu svoje sviesti i saviesti – i stoga smo nepogrešivo na ispravnom putu, to je istinski razlog ljudskog postojanja, a ne kako nas  vi “vriedni” moralisti karakterizirate zbog vašeg kratkovidnog i subiektivnog uvierenj. Naš je stav da: kad si je čoviek sebi osigurao temeljne potrebe za život tu je  STOP! Prestani fizički raditi i skupljati na hrpu kojekakve male igračke za velike idiote – a počmi MISLITI! Rabiti svoj razum. To je za čovieka primarni rad, jer, kakav je to rad;  dangubiti u tvornicama montirajući automobile, ili kojekakvu nepotrebnu tehniku, i stvarati kojekakve otrove i opiume koji uspavljavaju, pasiviziraju, te zombiziraju ljudski razum. Zar je racionalno ili moralno opravdati životni stil koji kao vrhunsku vriednost i cilj svog postojanja ima “stalno povećavati BND, da bi mogao udovojiti svojoj nastanoj požudi za bezkrajnim posiedovnjem materije, eda bi na taj način dao smisao svojoj opstojnosti (životu)”? Tko može u ovu zabludu vierovati? Odgovor: može samo onaj tko je svoj razum poslao na godišni/životni odmor, a svoj život predao u ruke skrivenih predatora. 

Stoga, se treba ugledati u pravog  “lienčinu” na pr. Sokrata: neće taj na posao (od : 09.00 sati do 17.00), on rađe provodi svoje dane i cieli život na trgu debatirajući s prolaznicima o kritici/analizi jezičnih pojmova, ili kako Diogenes koji je živio u bačvi na trgu i time tvrdio nužnost askeze i vlastitih misli umiesto komfora koji pervetira i uspavljava misao, i time otuđuje (alienira) čovieka od sebe samoga. Rad, prvo i prvo, znači misliti svojom glavom, a nužni uviet ovog rada je askeza – pa čak i povremena glad! Sve to izoštrava i oplemenju duh, karakter, čudoređe i  oplemenjuje misao. A radno mu je vrieme; stalno i svuda!

Primjer rezultata tih napora imamo i u niže opisanim  sustavima. To je vriedno pročitati, ali dobro je imati na umu da su to ipak i samo misli nekog pitajućeg i ne mirnog duha. Te umne vratolomije zaslužuju našu pažnju, vriedno je da im poklonimo naše vrieme i napor našeg uma, jer one obogaćuju našu maštu, šire perspektive i vidokruge našeg racionalnog obzorja, tako iztražujemo sviet mogućega, treniramo naše verbalne “mišiče”,  širimo granice  znanja i spoznaja, ali ono NAJBITNIJE  za nas je pitanje dali (i koliko) te misli pokreću, obogate i u nama stvore naše osobne zaključke, misli, i tekstove s ovog puta. ( Ako je odgovr “da, ipak se kreće!” onda  je to istinska nagrada  i “doktorska/profesorska dizertacija” zaslužena  nagrada, ne zbog prođenog formalnog akademskkog puta, nego zbog istinskog viernog hodanja ovom ljudskom stazom, koju neki zovu “filozofija”. Akademske titule, odlikovanja i formalne fraze izpraznih rieči ovdje nisu bitne; ono jedino što je bitno je: sinteza misli, osiećja i uvierenja; spoznaja da znaš da si kao čoviek na pravom putu; koji je ujedno i sredstvo i  cilj. 

Važno je imati na umu (odnosno praviti jasnu distinkciju) između osobnog, subiektivnog, uvierenja o znanju na  pr. u: x, y, z … , i obiektivnog znanja o: x, z, y, … i OBIEKTIVNIH mogućnostima dokazivanja i KOMUNICIRANJA svojih tvrdnji i uvierenja o tom znanju. To znači da bilotko, svatko zainteresiran, može postići, dokučiti ili se uvieriti u tvrdnje o: x, z, y. Ako ovo ne možemo  – onda je to “znanje” samo za “spašenog”. (Nije  ni to zgorega, ima i to svoju praktično životnu funkciju, a to se nekad izrazuje pod parolom: “Treba živieti, a ne ić uokolo i predikati! Ne ruši ljudima njigove laži, od im je kruh svagdašnji! Svete krave, nam životno mlijeko daju! Što će nam tvoja istina!? Od laži se živi! Od istine prazan stomak, a za Istinu – se umire!“. 

Sažeto: od istine se gladuje, zbog Istine se umire, i od svieta otuđuje (na pr. Isus), najrašireniji svietonazor je onaj praktičkno – materialistički , skučeno-egoistički i komotni, te ne osobno promišljen način života, to NIJE FILOZOFSKI odnos sa  svietom. 

         U jednom poviesnom “trenutku” , u  skoku, ljudima je dosadilo  vierovati , te se mašili razuma – i počeli filo-zo-firati. 

Kao što rekoh, nismo mi prvi primjerak dvonožaca tko se, hodajući ovom bezkrajnom životnom stazom i tako sliedeći svoju ljudsku suštinu, racionalnost, radoznalost i sviest o važnosti svakog našeg odabira, debatirajući, promišljajući i pitajući se pri svakom nam novom koraku “dali je ovo … točno? Moguće? Ispravno? Logički važeće? … i tako hodajući  bezkrajnim mogućnostima naših umnih staza; stalno sve dalje, i dublje  ponirući u još subtilnije intelektualno-jezične dosege reflektirajući čoviek živi svoju autentičnost, tipično svoju ljudsku narav, svoj racionalno-ćudoredni ustroj, pokušavajući tako barem malo jasnije osvietliti put kojim korača, u nadi da za sobom ostavlja barem malo humaniji trag od svojih predhodnika. Tako ja razumijem, i tumačim, poviest filozofskoh hoda, te se – skupa s vama – želim pridružiti (ako i samo na kraći “španciren”) tom hodu (zovi ga – ako ti je baš potreba – bezbožno hodočasničko pitajućem puta). To je naš program.

PITANJA?

A. : Dali je to opasno?

M.: Da, opasno je!!! Vrlo je opasno. Što ima opasnije (točnije rečeno, što uopće može biti opasnije) od početi – za ozbilno – rabiti svoj razum! Nož na stolu, strojnica u podrumu, atomska bomba u podzemlju nisu opasni predmeti – sami po sebi, ali su i te kao opasni u rukama opanih i opakih ljudi.

A.: I što to ima veze s filozofijom?

M.: Ima ovakve veze: prema Sokratu (i ne samo prema njemu!) ljudsko biće je destruktivno, i želi zlo, i čini zlo (u moralnom smislu pojma) samo i jedino iz razloga jer (i dok) ne zna što je dobro (to je naješće  iz razloga jer brka pojmove, živi u lažnoj umišljenosti da  “sve zna i razumije pa je eto mali nepogriešivi bog), na pr. živi u uvierenju – koje mu je indoktrinacijom … , reklamno-ideološkim terorom cenzure o “raju” na zemlji putem … ideologije x, z, …-  kako se treba ponašati, živiti i usmieravati svoj život, misliti … ) i zato se ta  žrtva, ta ne sviesna od sebe otuđena osoba, ponaša destruktivno i zlo. Lijek protiv ovoga je poučiti, dokazati, osviestiti, prosvietliti tu osobu da  sazna što je ustvari dobro, i tek tada, potom, će osoba  postati sposobna i ČINITI dobro. U tu svrhu Sokrat priča o svojoj metodi pojmovne analize … . 

A.: Daj primjer!

M.: Sokratov je primjer u jednom pitanju: “ Što je  za čovieka bolje da živi svoj život kao sretno prase (svinja) ili kao nesretni Sokrat?”. Što ti misliš?

A.: Pa, kao sretna svinja, jasna stvar!

M.: Svinja je metafora za (recimo to pojednostavljeno) sve ono što nam “easy life” nudi, a Sokrat je metafora za racionalnog, razboritog, umnog i moralnog čovieka, filozofa … . Dali bi , s ovim pojašnjenjem, još uviek birao sretnu svinju kao ideal i životni stil?

A.: Absolutno!

M.: Ali, ti si time poništio i smrtno ugrozio svoju bit, svoje poslanje, svoj razum i moral, samog sebe, ti si time napravio jednu vrstu  samoubojstva. Zar ti je to cilj? Zar nisi obmanut? Marioneta u rukama nečijeg interesa? Zar s tom sviješću  možeš mirno spavati?  Dali bi i sada , i dalje birao svinju?

A.: aaa,a a – a.

M.: ima nade!

Y.:  Ne zanima me predikanje i moral, pa i ako dolazi od razumnog čovieka. Guši me i ugrožava  moju slobodu : “Čini sve što želiš, bilo što da je to!” . To je sloboda , i to mi ti želiš oduzeti u zamienu za tvoj mučni i tieskobni svijet “kristalno blistavih jasnoća, i ćudoredne preuzvišenosti!” NE!  Sve je relativno!

M.: Evo ga ! Tu je sofist, cinik, trgovac  preživio je  2000 godina, tu je i hoće svietom vladati unovčujući svoj intelektualni kapital. “Donesite 200 litara kipućeg olova da mu na glavu izlijem! Ne  za ovakve nema lieka – i nema ti miesta na našem putu. Ti si smrt – MRŠ!”, rekao bi Sokrat.

MI  IDEMO  DALJE!

 Već sam pokret duha, naš hodovno-intelektualni hod, već samo formiranje i preciziranje novih i jasnijih pitanja je intrizično pozitivna aktivnost, to je zato jer aktiviranje i rabljenje našeg bezkrajno potencionalnog sredstva – oružja – razuma, pri čijoj aktivnosti smo “kao riba koja pliva u bezkrajnom oceanu”, i kao “ptica koja slobodno para beskrajno nebo”,  t.j. cielim bićem znamo da smo u pravom elementu, da živimo naš autentični život, da smo na pravom putu, te i uprkos svom naporu mi smo ispunjeni bezkrajnim, i stalno novim, otkrivanjem, divljenjem i čuđenjem, i opet otkrivanjem, t.j. pomicanjem naših spoznajnih i jezičnih granica, kraće rečeno; mi tako živimo našu autentičnu ljudskost. Zar, za ljudsko biće, uopće ima išta što bi mu trebalo biti važnije, nužnije i prieče i prvotnije, na što bi trebao usmieriti svoje energije, aktivnosti i vrieme ? NEMA! Zbog te važnosti vas zovem na ovaj put! Pa da krenemo!

Mi ljudska bića, već smo zbog činjenice same, da smo sviesni da postojimo, da se nalazimo u koritu “Neke čudne  rieke” (naše existencije) koja nas nekamo nosi, pa ti to htio ili ne! Pa ti  to razumio ili ne!  Svejedno! Rieka teče dalje! To je Tajna o kojoj mnogi imaju kojekakva svoja mišljenja, teorije i praktične svietonazore. To je i dobro, i poželjno da su neki ljudi iza sebe ostavili misaone tragove  svoje borbe, to je korisno (tako da nama nebi bilo potrebno “ponovno otkrivati kotač ili toplu vodu”, kako se ono kaže! Jer za to nemamo  … vremena!). Stoga će mo i mi ovdje, polako, opušteno, ne obavezno, sponatano i s jedinim motorom pokretačem ( “filo-sofiom” kao energijom životnodugačke ljubavi spram znanja, istine …) disciplinirano kao u školi –  pa ako i bez zidova, bez formalnih propisa i birokratskog nasilja – ponirati u misli onih klasika koje  smatramo vriednima pažnje. Inspiracija, potreba, i interes određuju dali dublje zaranjati u pojedine misli i pomno ih razdrobiti, da bi se tako njima obogatili, ili ih ostaviti na površini; paucima i paučini.

Prije nego što “zavrnemo rukave”  i počmemo misliti  svojom glavom (predpostavljam da je većina prisutnih žrtva sekularističko-potrošačkog sustava koji vas je raskomodio i uvierio  da je “demokratski” da  “mislite” TV-glavom …,  reklamnim lažima…  ), važno je da , prvo i prvo, pojasnim da tekst koji slijedi niže nije običan tekst. Ne radi se ni o nekom književnom tekstu, nekoj noveli, romanu ili religioznom ili potitičkom štivu, ne. Ovo je tekst (izražen  sa tehničko-stručnim-jezikom ) izričaj kojim se služe, kojeg rabe, filozofi od struke .

(Ako se filozofija uopće može zvati ikakva struka, ako nešto takvo – ne ovisno o razini akademskih studija … –  danas uopće postoji?) Neki kažu “filozofija je samo slobodna, opća umna gimnastika koja se priporuča kao temeljni predmet pri svakoj sveučilišnoj izobrazbi, struci, predmetu. To je način treninga da bi mislili logički valjano i izpravno, te da bi argumentirali jasno, valjano i jezički uvierljivo izrazivali naše tvrdnje.”

Imamo različitih smierova filozofije, na pr. analytička, kontinentalna, politička, estetska, znanstvenoteoretska (epistemologija) … . Interes za fiozofiju može biti vremenski: kraći-duži, te po intenzitetu: adolescentno banalni – ili životnodugačak i životdavajući, važan i cieloživotni strast i interes. A može biti i u stilu: “Jakob se cielu noć sa grmom hrvao, stalno ponavljajući “e, ma, neću te pustiti dok mi ne kažeš tko si…!”. Ovo je, možda, najčešći slučaj, a budući da, za razliku od Jakovljeva primjera “grma”,  ovaj “grm” ostaje nijem ili mutavo ne jasan i kad zora cikne, i kad sunce vrhunce obasja, stoga skoro svi “hrvači” odustaju (jer eto se je pokazalo da imaju  nesavladivo slabu točku, t.j. da im je pukla ova ili ona slaba karika  na argumentativnom lancu … i zato nestanu. Možda poneki i ostane i preživi još koju filozofsku noć , ali to su rietki  usamljeni “vukovi samci”,  tako se selektira i možda preživi jedan od miliona početnih “filozofa”. Ako i on (kao Nietzsche) ne zagrli konja umiesto “grm”  urlajući : “brate ti me jedini razumiješ!”.

Najveća većina ostalih su samo filozofski “pulastrići” koji ko-ko-da-knu tu i tu, ali ta zora koju previše glasno najavljuju, nikad im ne svane, oni možda naprave karieru, uklope se u sistem – i umuknu utopljeni u duboke sofe komfora, ili se pak u “filozofskim kućnim papučama” (onako liepo i blago udomljeni) šuljaju – zašto ne s lulom odbacajući “umno” pomirljive dimove – šuljaju se hodnicima nekog sveučilišta, Institucije za filozofiju. Postadoše nastavnici, predavači i prodavači – magle, a umišljaju da su filozofi!!  Dakle, teško “zvanje “ bez zvanja! Ne priporučam nikome – osim onima TKO  JE  BAŠ  ŽIVOTNO PRISILJEN, KOMU SE O ŽIVOTU RADI. TAKVIMA  JE  TO  CIELOŽIVOTNI  PROJEKT, ne ovisno ni o čemu. On životom sviedoči važnost svojih misli, neovisno o cieni, priznanju, titulama, količini publiciranih knjiga … . To je moja definicija  filozofa. 

Štogodi istinski filozof htio izraziti on za to postići mora imati svoj stručno-tehnički jezik koji se ne “prokrčiva” baš kao novele: “Nick Cartera” , “Romansa mog života”, “Srdce mi puklo od tuge…”. (Ako mi ne vieruješ , ti probaj pročitati; na pr. Wittgensteinov “Tractatus”, “Filozofska istraživanja”, On Certainty”, Husserlov “The  phenomenological movement” , Heideggerov “Time  and being”  i.t.d. … . (Za “prokrčiti” ovu džunglu misli, i s njom se “potkovati”, obogatiti … . Razmisliti o tome… . Ostaviti  to da “kisne” i da se “siri” , ostaviti nađeno ruho na dno kace … i strpljivo čekati, možda godinama, desetljećima da kvasac uzkisne, da se mlijeko usiri, a mošt u prvoklasno vino pritvori!  Za ovo treba jaka kondicija, izdržljivost, i stalna samokritika svojih uvierenja. I kad je siguran u kvalitetu i potrebu produkta on to opet (po deseti put ? Prepiše), i ako se ne pokaje i sve ognju za ručak ne pokloni, u tom slučaju sve to vietrom u nepoznato pošalje …  i … čeka neki novi pupoljak na čokotu, na  visokoj grani u svojoj glavi … . Ovaj proces je (i mora biti)  vrlo spor! Možda moraju proći godine , i desetljeća, ili  BAREM  10 GODINA UMNOG ZNOJA  da bi kandidat kriknio : AAAAAA-haaa!  Yeees! I – napiše knjigu kojoj se jedino raduje neki knjižni moljac u nekom podzemnom hodniku, negdje u tišini, u prašini između 500 000 knjiga, u nekoj sveučilišnoj biblioteci, ili se raduje neki miš koji zadovoljno gricka korice tvoje knjige koju si  izgarajući  strastveno tražeći istinu …  pisao, i za koju si živio: 5, 10, 20 godina… .  I tako si živio, vieran sebi, orući na svojoj brazdi, na livadi gdje trava ne raste. 

U svakom slučaju filozofija se radi o stvaranju, o otkriću, o nekom mogućem misaonom svietu, kojeg “spašeni” nastoji na različite načine komunicirati, prenjeti ili podieliti sa ostalim ljudima; taj se pokušaj učešća najčešće, i najučinkovitije izrazuje putem pisane rieči, knjige; “gle što sam ja pronašao na mom intelektualnom putu, gle što sam otkrio i čime obogaćujem ljudsku zajednicu. Ja ovo ne samo znam, i tvrdim da je jedna, pa ako i mala istina o našoj starnosti, nego je evo mogu i valjanim i jakim argumentima i dokazati.”  Onaj tko nešto na ovaj način tvrdi uviek ima i svoj originalni jezik, svoj način izražavanja, svoju originalnu terminologiju; to je najčešće jabuka na najvisočijoj grani stabla i do koje se treba dobro promučiti da je se dokuči (zbog ovog napora većina studenata s filozofskim ambicijama nakon kratkog zagrijavanja – odustanu; oni koji ostanu godinama, i godinama kopaju i oru na toj brazdi na kojoj možda i poneko njihovo zrno rodi). Filozofski jezik koji rabe sveučilišni filozofi je oruđe, alat za daljni rad u njihovoj umnoj radionici, kritici i kovačnici. Ovo područje ljudske aktivnosti kao i svako područje znanosti (ako je filozofija – evo opet ako – uopće neka znanost, možda su joj to neki ogranci) pa tako i filozofska ima svoj specifični jezik svoj stručni izraz, terminologiju koja je nužna da bi se dokučilo i opisalo ono područje života na koje se baš ta znanost … usredotočuje na pr. znanstvenoteoretsko, političko, moralno, estetsko, logičko … .

Kao što će mo viditi niže ovdje ima, štoviše čak je i redovita pojava, tvrdnji i teorija koje su takve naravi, opisane su takvim jezikom, da početnik i neupućeni, ili tkz. obični, normalni, čoviek kad to prvi put čuje, instiktivno zastane, a možda dobije i lakši šok, te  se u čudu potiho pita: ”ma, što ovaj govori?, dali sam dobro čuo? O čemu je ovdje rieč ? I kako to upće može nekomu/ikomu biti problem?”. Nadalje se onaj nevini, u svom nedužno-naivnom snu, može pitati: ”ma kako ikomu uopće može ova vrsta pitanja biti životno dugačka strast, pa čak i ono najvažnije, ako ne i jedino važno u životu?!”. Kratki odgovor na ovakva pitanja dao je L. Wittgenstein: prvo; time da se je odrekao (i tako se rasteretio) milionskog naslijedsta od oca Bečkog industrialca; te potom, krenuvši na put svog slobodnog, životno dugačkog profesionalnog – vagabondski siromašnog – mislioca, postavivši cilj  svojoj intelektualnoj avanturi: “Razumieti ili krepati!”. ”(Ovo je istinski razog filozofske aktivnosti, i autentična strast intelektualne radoznalosti, nužde i izvorne radosti kroz postavljanja  uviek novih pitanja, u formuliranju distinkcija, u traženju logički valjanih argumentiranja, te kroz jasan jezik aktiviranje ljudskog razuma, i traženje granica našeg jezika (“granice mog jezika su granice mog svieta. O čemu se ne može govoriti, o tome je najbolje šutieti” Tractatus), ; sve to u stilu, i na razini one plemenite vrste koja je Sokrata glave koštala. Ova je filozofija, za razliku od akademskog snobizma. Marxov politički program:” Promieniti sviet…”, nije filozofija nego dogmatska diktatura nad slobodom i dostojanstvom ljudskog razuma; uzporedi ovaj program s Wittgensteinovim “za mene je filozofija rad na sebi” t.j. prvo i prvo, promieniti sebe kultivirajući svoj intelekt, duh, i  na tom putu ostati  doslijedan i sebi vieran. Takvi su bili: i Herakleitos, i Diogenes, i  Sokrates, i Wittgenstein, Hume, Descartes … . Ovi nisu verbalni-šminkeri, ne traže slavu ni novac, a najmanje su plagijatori i politički korektni pripuzi, na pr. Wittgenstein je čak odbacio i ulogu i status sveučilišnog profesora u Cambridgu, da bi “POBIEGAO” od okoliša sveučilišnog-intelektualnog snobizma, eda bi mogao na miru, i u tišini, negdje na vrhu Norveških fjordova neometan  “puđati svoje buhe” , “JER  FILOZOFIJA JE  RAD  NA SEBI SAMOME!” i kao dragovoljac u ratu, na prvoj obrambenoj liniji, on je intelektualni eremit, “hodočasnik-fratar” i bez crkve , i bez Boga, (kao Wittgenstein) i u ratu on piše svoje genialno filozofsko dielo “Tractatus”. To je istinski filozof! On nije potkupljeni predavač; niti politički korektni apologet, on stoji čelom visoko, mislima daleko iznad “onih u pećini” (Platonova alegorija), slobodan i ponosan on misli svojom glavom, a često i nju stavlja u zalog svojih misli, spoznaja i teorija, i sustava, a uzput i živi onako (i ono) što teoretski tvrdi. Ovakvih nema previše, ni poviesno gledajući, sve bi ih možda, na prste jedne ruke mogao nabrojati, a u današnjem konzumentsko-stresano-potrošačom stolijeću ova vrsta plemenitog starog kova, skoro da je i izumrla. Nažalost ! To je danas  životno ugrožena  vrsta –  na izumiranju su! Jer gle! Svi, sav puk, samo kupoju, skaču uokolo i uživaju, a sva se njihova “filozofija” može sažeti u : “neka umiesto mene misi AI; mudri telefoni; i računala svih vrsta; te nadasve Veliki Brat: mama-tata super država! Ja žvačem i uživam, što manje mislim – tim sam veći filozof.”

Živeći u ovakvom stolieću obični se čoviek pita : “Ma kako te filozofe uopće može zaokupljati i moriti problem-pitanje (čak do te miere da o njemu – napišu cielu knjigu) , na pr.  ovakvo pitanje: “Dali je ovo ruka? Dokaži da znaš, ako tvrdiš da znaš, da je ovo ruka!” E, nemaš dokaz, i nikad ne možeš dokazati da je ovo ruka”, veli filozof filozofu, a sve to tvrdi dok mu pruža ruku; i to u sred biela dana; pri čistoj sviesti; bez da je i kapi alkohola u igri; a ne radi se ni o nekom jeftinom vicu ili šali; NE!; to je, najozbilnija tvrdnja i uvierenje postavljeno kao tema za razmatranje na sveučilišnom seminaru za doktorande iz teoretske filozofije (pitanje koje se sasvim ozbilno uvažava, i razmatra sa svim kraljevskim počastima i sa najvećim dignitetima važnosti – kao da se radi o pitanju : “Biti il’ ne  biti pitanje je sad?”). Kad se početnik susretne s ovakvom vrstom pitanja nije čudno da začepi i uši i oči , te da samo umukne i – pobieže. Ili uzmimo ovaj primjer sa jednog visokog seminara iz teoretske filozofije na temu “Naša sviest i mogućnosti komuniciranja”.  Predavač kaže: ”danas će mo razmatrati sadržaj knjige koju ste pročitali, te će mo podrobno analizirajući njene argumente, kritički tražiti slabe točke u argumentaciji…  na temu ove knjige koja glasi “Kako je biti šišmiš!?”. (Tu se ustvari radi o razmatranju na temu sviest, pa ako i šišmiša, i mogućnostima komunikacije između dvije sviesti, dva živuća sviesna bića). Drugi je primjer  provokativnog pitanja (bio) upućen od jednog filozofa drugom filozofu: “O.K. ovo je ruka, ali ti ne znaš da je ovo ruka! Dokaz da ne znaš je taj da si samo siguran, i da tu svoju sigurnost  samo tvrdiš, ali dokaza nemaš! Ako imaš dokaži mi!” (Ovo je primjer je filozofske debate o epistemološkoj vrsti znanja;  između Wittgensteina i G.E. Moora u “On Ceratinty”.) S ovim se , uzput, tvrdi da nam sva naša sietila, kao i sva empirija, sva znanost, ne može dokazati da išta znamo, čak da ne znamo da je ovo ruka (u epistemološkom smislu  pojma “Ja A zna p”). Stoga se postavlja pitanje dok putujemo (t.j. živimo ili dok nas nose ove ili one struje, dok s nama mlataraju kojekakvi vjetrovi i vodene stihije i struje, dok nas sve to nekamo nosi) ”odakle?” “Kamo?” “I zašto?” …  to i takva pitanja i dalje za čovieka ostaju nedokučiva tajna, ( ali ta tajnovitost nas ne spriečava da i dalje, dok polako klizimo niz ovu rijeku, koju nisam ja odabrao, u koju nisam sam uskočio, u kojoj – jednostavno – postojim, i evo se mičem ) ali pitanja su i dalje opravdana, legitimna, i nužna: “Što mi ustvari znamo?” Odgovor: jedino što znamo, tu nema dvojbe, to je da ishod ove “rieke” je – Ocean. A koje je vrste? Opet se ne možemo složiti okolo odgovora, na pr. već je materialist u Staroj Grčkoj, Demokritos, proklamirao:” Gdje je smrt , tu nisam ja. Gdje sam ja tu nije smrt.” (Dalje od ovoga nisu došli ni današnji materialisti!) A što Kršćanstvo drži za stvarnost, tu preliepu priču već i vrabci na krovu pievaju. Ostaje nam: NE ZNAM! STRPI SE , BU MO VIDILI!  A DO TAD, NA PUTU, PREDLAŽEM DA  SE TIEŠIMO  FILOZOFSKIM  NAČINOM ŽIVOTA!

Kao što rekoh, kad se obični normalni čoviek prvi put suoči s ovakim tvrdnjama … (a ne osieća “baš” da gori i sagorieva od puste želje da razumije ovaj sviet i sebe samoga u njemu), te kad razumje da dugogodišnje sveučilišno filozofsko školovanje (i opća humanistička naobrazba)

 Platon kaže: ”prvo studiraj, brusi razum, uči se argumentirati  …  50 GODINA pa si tek onda sazrio za filozofa koji stvara i vodi Državu – DA! Filozof je stvara I UPRAVLJA NJOME NE čoporna sirova rulja, vođena hirovima svojih niskih životinjskih strasti, obmana, požuda i kopleksa niže vriednosti, diktatorski proglašavajući same sebe kao ideal i vrhunsku  vlast “sva vlast proizlazi od naroda…”. Koje li POGUBNE  BAHATE OHOSTI! Zbog ovoga je  Sokrates prezirao demokraciju! Jer na temelju čega to, po kojim vriednosnim kriterijima, većina ima vlast? Odgovor je : samo i jedino na temelju brojčane većine. A da vas upitam, u ime zdravog, čistog, plemenitog i stvaralačkog razuma. “ Zbog čega bi  baš TO , ta brojčana većina,  imala absolutno pravo na vlast, i na diktiranje svojih vrednota i životnog stila?”. Moj odgovor je ni po čemu osim po primitivnom nasilju (“Diktatura proleterijata”) i pohlepom za vlašću kao životnom terapijom “jer im životno genetska lutrija nije bila sklona, pa se sada osvećuju, grabeći vlast, diktirajući, relativnost svih vriednosti, ili čak da je naglavačke obrnuta vriednosna skalica t.j. ono najniže – u svakom pogledu – “ustvari”  ono najviše”. To je izkrivljena perspektiva, pervertirana nasilnička nastranost, u svojoj konačnici ideologija Luciferovog ludila., koja je  na dielu 2025.)

 uoće ne znači da zato imaš neko šire, sveobuhvatno ili  kritičko-filozofski opravdano zvanje o stvarnosti (akademske titule i specializacije na pr. na području filozofije: Mag., dr., Prof., samo ti kaže da si malo dublje zaronio u onaj komadić stvarnosti za koju si se opredielio, a nikako ti ne daje sveopći, sveobuhvatni, absolutni uvid čitavu stvarnost, štoviđe, i timviše što dublje kopaš tlo na kojem stojiš, timviše otkrivaš misterij; najbolji primjer je fizika i qvanfizika, koja dolazi do teorija na  razini metafyzike, naučnopopularne fantastike, poezije, mystike i religije. Do sličnih bi zaključaka došla  SVAKA znanstvena disciplina da je istraživač dovoljno izdržljiv na svom putu traženja  istine, i da nije politički korektan.) 

Osim toga, kad se tiče sveučilišne filozofske naobrazbe i na tom dugačkom putu  dosegnutih akademnih razina tituliranih kao: Bacelor of Arts, Magister, doktor, docent, profesor to  – samo posebi – ne govori ništa više nego koliko je kandidat stepenica prešao; 1, 2,… 5, na svom putu skupljanja podataka koje su neki drugi pohranili među koricama nekih knjižurina. Akademske  titule nekomu – tko za to ima interesa i tko se nalazi u ekonomskoj nuždi –   mogu poslužiti  kao zvanje: nastavnika, predavača, učitelja, profesora – kao struke – ali to NIJE   NOVO  STVARALAČKI  RAD –  NOVA  FILOZOFSKA  MISAO .  Taj predavač, profesor, papiga, ne sposoban da stvara i pieva svoje piesme, samo pievuši, i ponavlja tuđe. Pravi filozof stvaralac bieži od toga, rađe gladuje  nego je među tim “filozofima”! Težak je ovo put, jer student “pulastrić” ,  s filozofskim ambicijama, i nakon desetlieća provedenih studirajući, i sa  svim akademskim titulama  u torbi, ne može poć na Zavod za zapošljavanje, pokazati svoje akademske diplome, i u ime Zakona tražiti zaposlenje ili novčanu naknadu za uloženi trud, ili da uopće ima  ikakvo pravo i na minimalnu novčanu nadoknadu – za preživiti. Kad se to shvati; kao i da je nužno žrtvovati godine, i godine, desetlića, teškog intelektulnog napora da bi svladao filozofski jezik/terminologiju … , onda je jasna stvar da od 100, ili 1000, ili 100 000  … koji su na početku krenuli kao filozofski kandidati na filozofsku utrku na cilj stiže  možda  jedan ili dva kao “pečeni” filozof imena vriedan (ako i oni prežive?). Ostali su pali na putu, završili u jarku, “sretno se oženili”, ili su otvorili Pizzeriju te eto imaju nešto i nekoga za zabavu; nekoga da bi ga mogao “po sudovima potezati” (to im je sva “filozofija”.) A najveća većina početnih studenata  filozofije s vremenom postanu  brbjave  intelektualne  prostitutke u nekoj TV  sofi davajući “stručne” saviete  mutavima i sliepima. A da, mnogi se pritoče i postanu neka vrsta časnih učitelja, nastavnika, ili predavača pa onda to zovu “filozofija” (a samo su nastavnici- predavači, papige, dakle! Brkaju pojam predavač, na ovoj ili onoj razini, predmeta filozofije sa  filozofsko stvaralačkoj aktivnošću kao takvom, a nisu sposobni napraviti ovu distinkciju. Ili  možda namjerno izbiegavaju distinkciju, a sve s ciljem bi se kitili tuđim perjem, da bi bili važni, školovani “filozofi”, kume moj, ništa manje! Da bi se pokazali i dokazali da  su inkarnacija čistog Razuma (jer eto imaju akademske titule! Gle kako su ih naredali kao Staljinovi generali svoje titule na kolaretu u prvomajskoj paradi u Moskvi. Titule su, titule, pa i ako po školskoj reformi Steve Šugavoga, kazat će neki Hahahhaaa!.) Oni tvrde da su ”prosviećeni i napredni”, moderni su bogoštovatelji boga Razuma. I tako, na tome kiču, oni prave karieru. OGAVNO!!! TO JE  INTELEKTUALNA   PROSTITUCIJA!   TO NEMA  VEZE  SA  POŠTENIM  INTELEKTUALCEM, IMENA  VRIEDNIM,  A  NADASVE NE SA  ONIM  ČIJA  ŽIVOTNA  STRAST, ZVANJE , POSLANJE  I  ZADATAK JE :  BEZKOMPROMISNI  FILOZOFSKI  ŽIVOT, t.  j. NAČIN ŽIVOTA,  POSVEĆEN   RACIONALNOM TRAŽENJU  ISTINE,  ISTINE  I SAMO ISTINE.  TE  ONO  ŠTO  NAĐU  TO PRAKTIČNO  ŽIVE  I  TO TEORETSKI  BRANE I  SVIEDOČE. ) Ovi “filozofi” brkaju  pojmove, ne prave distinkcje između : nastavnik, predavač, profesor  (što je struka  i izvor sredstava za život) od izvornog filozofa  teoretskog  putnika – patnika; koji često  kaže : “svako veče mislim hoćuli se sada odmah ili sutra baciti kroz prozor? Ili da se obiesim?” (L.W.) Razlog? Jer ne mogu … riešiti …). To ne pravjenje distinkcije između : nastavnik, profesor, predavač i filozofa, najčešće je obični skriveni bolesni kompleks niže vriednosti; zloba i zavist  ( naime, učitelj je ili predavač iz predmeta filozofija) pa je dovoljno drzak da to prodaje pod “ja sam filozof” , dakle prodaje jaja za bubrege! E, jadne li ambicije!

Dakle, za čovieka nema teže “sudbine”, “prokletstva”, ili sreće? (Zavisi kako se uzme, ovisno o tome kakvu relaciju netko ima spram svojoj existenciji, svom bitku…  ? Gdje, kako i za što  … ) kao i – slobode  od ove! Biti rođen –  “osuđen” misliti svojom glavom, biti samosviestan o veličini i suštini  vrste čoviek, biti sviesni nosilac filozofske racionalne krune, sviestan tereta i rizika  na ovom nezahvalnom  putu. On svejedno,  i  bez dvojbe – pa ako i sizifovski – gurati svoju stienu uz brdo, na vrh, do vidikovca! pa što bi’ , bi’: NAPRIED! Pa makar pukla stiena  ili glava! Ili ako pak, sve ostade  NEGDJE u jarku pored puta; SVEJEDNO! Substanca ovog puta je privesti misao valjanom koncu, pa i ako ona skončla filozofa – SVEJEDNO! Ali on ne izdaje svoju bit, on gura svoj kamen/stienu – NAPRIED, to racionalno živinče (“rational animal”, Atistotel). Nije to lako, težak je to PUT I posao! Misliti to BOLI!  SVAKI  KORAK KRVARI,  I OSTAVLJA  KRVAVI TRAG NA PUTU ! GLE TRAGOVA!  GLADNE  HIJENE  GA OBLIJEĆU , I ZAVIJAJUĆI  VUKOVI U DALJINI mu jedini “prijatelji”  NA TRAGU, al’ istinski filozof izbora nema! I nikad se ne predaje. Tako se Jakov – bezbožnik- cielu životnu noć, na život i smrt, s grmom hrve!

E sad, ( ponovno natrag )  kad tkz. obični, normalni, čoviek susretne nekoga  tko  mu pruža ruku i pita : “ Dali ti znaš da je ovo ruka? Dokaži ako znaš!”. Što sablažnjeni  upitanik može nego kriknuti:  “A, evo ga! “Filozof”! I optuži ga: “Ti si filo-zof”? (hrv. mudroslov). ( Što ova reakcija upitanika znači? Ona je samo odbrana od straha koji ga mori dok misli: “ovaj je mudar i pametan, a ja sam neuka budala”, te ga svim silama mora pokušati pobiediti, i poništiti, omalovažiti i izbrisati, te udovoljiti svojoj niskoj strasti u tom nadmetanju “tko je jači?”. Tu se, dakle, radi o – vlasti! Tko je jači drob ili mozak? Filozof zna odgovor i NE ŽELI UČESTVOVATI U OVOJ “filozofiji”, to je filozofija za demokrate, po ukusu većine, to  je i  sadržaj demokratskog pojma “filozof”. Ovo nije samo šala, nego je svakidašnja “filozofija” mržnje i prezira, ona je i  Sokrata  – osudila na smrt! 

Baš je glupa ta sirova, čoporasta rulja! Te će priezirno govoriti:” mi znamo, a on je “fiiiiloooozofff!” “ Umiesto da reče : “Daj  pomozi nam kad  već imaš oružje i oruđe! Pomozi i nama tko  čoporno srdcem “misli”; te  smo sužnji naših emocija; em’ smo piromani, em’ smo vatrogasci. (A to znači stalno stvaramo svađe i gasimo svađe, i stvaramo nove … i tome nema kraja. Tako živi, i tako se zabavlja, tko sa srdcem “misli”.) Neće taj tražiti istinsku-ljudsku relaciju i kazati : “Daj pomozi nam da racionalno, razborito , razumno-korisno riešimo i ovaj praktični spor, a kamoli da bi bili zainteresirani za problem tipa: “dali je ovo ruka ili nije”?

Ponovno filozofija kao takva, već sama u sebi, korisna je vrsta – “umne gimnastike” (pa ako i ne momentalno, konkretno i materialno korisna, ali je korisna, korisna je iz razloga jer je to tipičan izraz istinskog, suštinskog, života vrste “rational  animal”(Aristotel). Ova je aktivnost, sama u sebi, i po sebi, intrizično dobra/pozitivna, (kao takva moralno je neutralna), i ima svoju vriednost, pa i ako iz početka, naočigled, izgleda i suvišna, i ne potrebna, kao i iritantno ne jasna, te izgleda da je još i jalovo dangubljenje. 

PITANAJA? KRITIKA? PROTESTI…?

Q.: Ti nam tu nešto pričaš o znanju, ali to je samo  u znanstvenoteoretskom (epistemološkom smislu), to je, možda opravdana, teoretska kritika znanstvenih teorija , koja je nužna je jednu malu skupinu stručnjaka … , ali što će nama to? Čudi me da nisi ni spomenio onu za čovieka najvažniju stranu znanja, naime:  ćudoredno (moralno) znanje.

M.: Namierno sam ovo izostavio, a razlog je izkustvene naravi, naime; malokoga, ako ikoga danas? , uopće zanima moral. Jer moral je definiran ideologijom koju skoro svi sužanjsko sekularistički-demokratsko sliede, koju je ateist Frojerbach defininirao: “ čoviek je ono što pojede. Kako jedeš tako i misliš.” Misao je da baza (stomak, materija, konkretne fizičke potrebe i prohtievi…)  diktira  ljudsku nadgradnju (mozak, misli, ideje, ideologije, moral). U svojim različitim variantama, ova ideologija, diktira svietonazor, vriednovanje i moral na Kugli danas. Stoga nje popularno pričati o moralu iz filozofske perspektive, ali ako ima zainteresiranih samo se javite pa ću ja sliedeći put (ukratko) iznieti sve relevantne moralne/etičke  teorije koje potom možu biti predmet za debate i diskusije.

E.: ja bi započela sa “10 Božjih zapoviedi”. I o onemu “Ja sam koji jesam!” , a ti misli (ili ne misli –  to je tvoj problem!) koji sam.

M.: Ok, ovo je izrazito religiozna  želja. Ako ima kandidata slijedeći ću put sažeto predstaviti i obrazložiti kao Tomas av Aquino obrazlaže i argumentira svoje uvide  da “svi putovi, sve okolo nas, sva  stvarnost, nam jasno govori, i sviedoči da  Bog  doista postoji.  To nije znanje u epistemološkom smisu, nego u vierskom, ali je doista uvierljivo i (skoro) kristalno jasno. Ako ima zainteresiranih kandidata, recite, pa će mo uzeti ovu temu.

R.: Ma, daj, nemoj ti meni (t.j. nama) ovdi soliti pamet!

M.: ja ne solim nikomu pamet, ali svakoga potičem da VIŠE  KORISTI  svoju pamet, zato smo tu. A ja inače solim  – srdele, da budu slane srdele. One su izvrsne sa zelenom menestrom, to nam je jelovnik za  sliedeću subotu. I ti možeš doć AKO PLATIŠ  ULAZNICU! (Više o tome vidi na:  I DIO, subotnji program.)

 DA   ZAPOČMEMO  S  RADOM!

UVOD

Ovaj put, aktivnih i cieloživotnih, slobodnih i osobnih misli sačinjava čitavi program i RAD na ovom putu. Ideja je da se ovako: dragovoljno, spontano, ne obavezno, ali ozbilno i najozbilnije kao u školi ili na radnom miestu, okupljamo (ako, i (u)koliko tko želi, može, izdrži, pronađe svoj razlog za nastaviti…) poradi aktiviranja i kultiviranja ljudskog duha, s ciljem da bi tako živili više našu ljudsku essenciju (suštinu). To se, ovdje, ostvaruje načinom života kojeg sam već opisao. Ovdie nema nikakve obaveze …, a “uskočiti” se može (t.j. uzeti onaj dio koji ti odgovara) po potrebi i interesu. Ovdie imamo prostora za socialno i ne obavezno druženje, ali ga strogo dielimo od radnog prostora. Ovo se može uzeti samo kao subotnji “teferič”, ili kao na poziv na radikalno preispitivanje svog  životnog  stila. Uzet  naj konkretnije i profesionalno to bi bio filozofski odnos sa svietom i životom (kojeg je B. Russell okaraktereziro kao “Sightseeing”, to je odnos čovieka sa svietom i životom, kao onaj koji turist ima u svietu, on je “sightseer”  na “sightseeting-u”.  To je cieloživotno (životnodugačko) putovanje i promatranje svieta kroz  intelektualne “naočale”,  promatranje MOGUĆIH SVIETOVA (svietova mogućeg, svietova mogućnosti). Ovo je za vrstu čoviek, za ljudsko biće, tipičan način života, na koji smo pozvani, mi tako živimo naš sviesni i promišljajući tipično razumno ljudski način života, i tako ostvarujemo svoju ljudsku essenciju (suštinu). Ovaj način života je suprotan životnom stilu konformizma, potrošačkom i ne reflektirajućem nabačenom nam načinu života , asa malo ili čak  bez promišljanja kojeg je Sokrates okaraktzirao kao “život ne vriedan življenja za ljudsko biće.” 

 Aktivno misaoni i sviesni život je tipičan ljudski život, a uzput je još i: koristan i zabavan, zato vas na njega pozivam!

 D O B R O D O Š L I !  

Inače, ovo nije nikakva mystika, čarolija, tajno družtvo, mutni način da se dođe do velikog utržka… ne! Ovo je samo  NAJNARAVNIJI, I NAJNORMALNIJI , a u današnjem svietu zatrti – NAČIN ZA ČOVIEKA KAKO  RACIONALNO, PRAKTIČKI I STVARALAČKI  ORGANIZIRATI SVOJ DAN-ŽIVOT, sve na bazi  “common sensea” (zdrave pameti.)

Znači, i samo letimični pogled na Sadržaj (“ I DIO ” daje  čitaocu uvid da se ovdije baš toliko i ne radi, o nekom genialno novom uvidu ili prodoru u dublje misterije stvarnosti, (već čujem “mudroslove-sveznalice” kako komentiraju: “ evo, čoviek upravo, i ponovo, otkrio i kotač i toplu vodu! Zaslužuje, dajte mu, Nobelovu nagradu!”. ) Na ovo ja odgovarama: 1) Svakako da se ovo može uzeti kao stil života, ali, 2) istotako se može uzeti samo neki dio koji baš tad i tom čovieku treba, i ništa više, ili, 3) može se ovo uzeti samo kao neka blaga priporuka i liepa želja. 4) Ja znam iz osobnog izkustva da ovo VIŠE DAJE NEGOLI ŠTO NA PRVI POGLED OBEĆAJE!  te zato srdačno  i žarko priporučam.  5) A nadasve je važno vidieti cielinu , t. j. : I DIO, i II DIO, kao i  III DIO. To su sasvim različite teme i ambicije, (pogledaj pa se uvieri, i prosudi što je , i dali je išta , za tvoj ukus i potrebe) koje se mogu kombinirati ili spojiti u jednu cielinu.

Sad, kad sam ovo pojasnio, prelazim na :  II DIO.

Site Title a4438.wordpress.com

Lär dig mer